Kategorija: Osvrt urednika / Objavljeno: 07/10/2016, 11:55

dragan milasinovic 1Mimo uobičajene prakse i političke logike odlazeća američka administracija serijom provokativnih poteza prema Rusiji ne samo da dovodi međusobne odnose do usijanja već, konstantnim stvaranjem kriznih žarišta, u njih uvlači i deo onih svojih evropskih saveznika koji pokazuju otvorenu skeptičnost prema takvoj politici. Poput kockara koji podizanjem uloga u poslednjoj partiji pokušava da anulira sve svoje gubitke, verovatno najneuspešnija američka vladajuća garnitura posle drugog svetskog rata, pokazuje svoje omlitavele mišiće, a manjak geostrateške pameti nastoji nadoknaditi viškom adrenalina i medijskim obmanama. Uzalud. Sve je to već viđeno. Svi šabloni su provaljeni. Putin se zagonetno smeška i čvrsto drži svog kursa, a Kina deluje kao da Amerika i ne postoji.

No, svaki protivnik koji poseduje nuklearni i biološki potencijal da u trenu smrtno rani planetu, mora biti tretiran sa dužnim respektom, pa i Amerika kojoj je Putin predvideo da bi mogla završiti kao SSSR.(1) Šta nam, dakle, govori ponašanje odlazeće američke administracije na Bliskom istoku i otvoreno okupljanje koalicije za rat protiv Rusije? Kakve zaključke možemo izvući iz činjenice da ona (administracija), budući da će trajati još svega par meseci, započinje nešto što očigledno neće moći da dovrši? Šta je to smislio Bžežinski? I kakav će biti odgovor Putina?

ŠTA ZAPRAVO ZNAČI NAJNOVIJE AMERIČKO ZAOŠTRAVANJE?

Pre svega, sadašnje delovanje Obaminog kabineta i kandidatura obolele Hilari Klinton potpuno razotkriva činjenicu koja se prikriva već decenijama, a to je da Amerika nema autohtonu politiku koju kreiraju i vode američki političari, već su oni lutke na koncu relativno male grupe ljudi koja ih bira, plaća i njima upravlja. Oni ne donose odluke, već izvršavaju naloge nadnacionalnih piramidalnih struktura. Oni ne služe svojoj zemlji i narodu, već interesima korporativnog kapitala koji kontroliše mala grupa „odabranih“, tačnije nekoliko znamenitih porodica, koje planetu, računajući i ljude na njoj, smatraju svojim plenom. U zamenu za poslušnost, američki predsednici, dobijaju doživotno materijalno blagostanje i imunitet za zločine koje su počinili sprovodeći njihovu interesnu politiku, a za eventualnu neposlušnost sleduje im sudbina Kenedija.

Nikada to nije bilo vidljivo tako kao danas. Principijelna Putinova politika naterala je Amerikance da strgnu sve maske i pokažu svoje pravo lice, sve do toga da su direktni podstrekači savremenog islamskog terorizma. Od tog nakaznog lica distanciraju se čak i njihovi dojučerašnji najbliži saveznici.

Drugo, evidentno je da ratna retorika i ubrzane akcije Kerija i Bajdena, koju prati izuzetno agresivna medijska kampanja imaju nekoliko ciljeva od kojih ću navesti najbitnije:

  • Da stvaranjem atmosfere neposredne ratne opasnosti zaplaše američke građane i tako pomognu izborne pozicije Hilari Klinton u završetku predsedničke kampanje, koja svoju histeričnu retoriku bazira upravo na „potrebi obuzdavanja Rusije“
  • Da konfrotaciju sa Rusijom dovedu do one tačke kada bi skretanje sa takvog kursa bilo teško izvodljivo čak i da njihov kandidat, Hilari Klinton, izgubi izbore, a mesto namenjeno njoj zauzme nepredvidivi Donald Tramp. (U najgorem slučaju to bi im dalo vremena da sa njim postignu kompromis ili ga uklone. Nažalost, pobeda Trampa nije mnogo verovatna opcija zbog toga što su „gospodari sveta“ već odabrali Hilari za svog kandidata i to zapečatili satanističkim ritualom u Bohemskoj šumi).
  • Da zastraši i pred svršen čin dovede one saveznike u Evropi koji su sve manje voljni da trpe američki diktat kako po pitanju politike prema Rusiji, tako i prema potpisivanju američke verzije „Sporazuma o transatlantskoj trgovini i investicionom partnerstvu“ (TTIP), koji bi ih sveo na nivo američkih kolonija.
  • Da neposrednom pretnjom daju na težini onim snagama u Rusiji koje su protiv jasne Putinove nacionalne politike, ali i one koje smatraju da Putin ne ide dovoljno daleko u ostvarivanju nacionalnih ciljeva, pre svega u Ukrajini

Naravno, tu je i onaj osnovni, lako vidljiv cilj – priprema svetskog javnog mnjenja za otvorenu vojnu agresiju na Rusiju. Pripreme za to zaokružene su velikim NATO manevrima na granicama Rusije, a ne sme se izgubiti iz vida da se samo tokom prošle godine pojavilo šest isturenih NATO punktova za upravljanje trupama i vojnim operacijama – u Bugarskoj, Letoniji, Litvaniji, Poljskoj, Rumuniji i Estoniji. Kao i da su se jedinice američke armije pojavile u pribaltičkim državama, dok američki vojni instruktori i Ukrajini treniraju pripadnike Desnog sektora, ekstremne organizacije koja je u Rusiji zabranjena. (2)

putin-pretnja

A ŠTA NA TO KAŽE PUTIN?

Nema dileme da Putin američkim ratnim igrama nije ni najmanje iznenađen. I da Rusija ima spremne odgovore na bilo koji vid izazova, pa i vojni. Bez prevelike pompe Rusija odgovara reciprocitetom na svaku američku provokaciju. U sklopu toga Putin je nedavno suspendovao „Rusko-američki sporazum o utilizaciji plutonijuma“ potpisan 2000 godine. Obrazlažući ovu svoju odluku državnoj Dumi on je naveo razloge zbog kojih se odlučio na takav korak, a koji se tiču konstantnog izigrivanja ovog sporazuma od američke strane, počev od 2011. godine. Naime, od tada Amerikanci ne sagorevaju plutonijum do stepena kada on prestane da bude plutonijum i pretvara se u tzv. mešani dioksid (MOH) koji se koristi kao gorivo u nuklearnim elektranama (kako predviđa Sporazum), već ga na svoj „novi način“ recikliraju  tako da on može ponovo biti iskorišćen u vojne svrhe.(3)

Ali, u svom obraćanju Dumi on je izneo i uslove pod kojima bi Sporazum mogao biti ponovo aktiviran, a koji pored tehničkih, sadrže i važne strateške momente, koji nagoveštavaju jasnu platformu sa koje će Putin nastupati u daljim odnosima sa Zapadom, pre svega SAD.

U tom smiuslu ruski lider precizirao je da se od Vašingtona očekuje „sužavanje vojne infrastrukture i brojnog stanja jedinica razmeštenih po zemljama koje su u NATO ušle posle 1 septembra 2000-te godine (kada je sporazum popotpisan).

Takođe, on je naglasio i „da je uslov i da Sjedinjene Države odustanu od politike koja prema Rusiji nije prijateljska i da to podrazumeva anuliranje „zakona Magnitskog“, ukidanje svih sankcija koje su SAD dosad uvele protiv Rusije i isplatu Moskvi kompenzacije za štetu koju su Rusiji dosad nanele američke sankcije“.(4)

Ovako sročeni uslovi koji imaju svoju nedvosmislenu vojnu, geopolitičku i ekonomsku dimenziju, ukazuju da je predsednik Putin definisao crvene linije iza koje ne postoji prostor za kompromis i, što je vrlo značajno, da ekonomske sankcije smatra aktom agresije na svoju zemlju!!

Ti stavovi nose i jasnu političku poruku:  Rusija se ne može zastrašiti, niti nekažnjeno napadati. Ako želite vojni sukob, izvolite, mi ne bežimo! Čekamo Vas! Ali, ako želite mir, moraćete platiti za nanetu štetu i povući se korak nazad. 

Iako je jedina zvanična reakcija Zapada na Putinovu odluku i njeno obrazloženje bilo saopštenje Džoša Ernesta, portparola Bele kuće, u kome je izrazio razočarenje što je Moskva suspendovala Sporazum o utilizaciji plutonijuma, nema sumnje da je čitav Zapadni blok sa velikom pažnjom primio Putinove reči i najpažljivije izanalizirao njihovo značenje. I da će one imati značajan uticaj na prestrojavanja unutar evropskih saveznika SAD. Jer, valja se suočiti sa posledicama. 

 putin-obama-manevri

DA SE PODSETIMO – SANKCIJE I ZAKON MAGNITSKOG 

Sankcije Rusiji formalno su uvedene u Martu 2014. godine nakon što se Krim referendumskom voljom ogromne većine stanovništva pripojio Rusiji. Kako bi se njihov efekat pojačao sankcije su bile praćene veštačkim obaranjem cena nafte i gasa, strateških ruskih izvoznih artikala, koje je koordinisala Amerika a formalno inicirala Saudijska Arabija.

Nakon prve godine sankcija ruski premijer Dimitrij Medvedev je, tokom aprila 2015. godine, izneo podatak da su one nanele ruskoj ekonomiji štetu od ukupno 25 milijardi dolara, što je bilo na nivou 1 % BDP-a.(5) Za isto vreme, prema podacima Francuskog istraživačkog centra za međunarodnu ekonomiju, samo izvoz iz zemalja koje su sankcije podržale pretrpeo je štetu od 60,2 milijarde dolara.(6)

Na početku, sankcije su izazvale i određene potrese u čitavom ruskom ekonomskom sistemu, pad rublje i rast cena maloprodajnih proizvoda, ali situacija je relativno brzo stavljena pod kontrolu. Istovremeno, sankcije su ubrzale aktiviranje ruskih privrednih potencijala, pa je recimo prošle godine Rusija bila najveći izvoznik žita na svetu.

Dakle, sankcije svakako nanose štetu obema stranama, ali svakako ne mogu bitno ugroziti ni ruske pozicije, niti njen geopolitički položaj. Ali, u strateškom smislu mora se uzeti u obzir da su američke sankcije nekoj zemlji uvek do sada bile uvod u direktnu oružanu agresiju. Ni jednu zemlju Amerika (NATO) nije oružano napala a da joj prethodno nisu bile uvedene zapadne sankcije, sa ili bez odobrenja OUN. I zato je Putinovo insistiranje na naplati štete važno principijelno pitanje za multipolarni svet koji nastaje! 

No, pre formalnog uvođenja sankcija, američki Senat, na inicijativu grupe demokratskih senatora, usvojio je u decembru 2012. godine tzv. „Zakon Magnitskog“ koji je predviđao uvođenje sankcija protiv činovnika i saradnika organa bezbednosti Rusije, koji su, kako smatraju Sjedinjene Države, krivi za nepoštovanje ljudskih prava, zbog kojih je navodno nastupila smrt uhapšenog ruskog pravnika Sergeja Magnitskog. O čemu se zapravo radi najbolje je „pojasnio“ američki senator Bendžamin Kardin jedan od iicijatora ovog zakona:

„Zakon Magnitskog, koji će danas najverovatnije usvojiti američki senatori, ticaće se samo Rusije, ali u perspektivi može biti proširen na čitav svet!“(7)

Dakle, klasičan primer instumentalizovanja unipolarne samovolje koji je trebalo da pokaže kako se Amerika, kao svetski policajac, u unutrašnje stvari bilo koje druge države može mešati kad god joj se prohte. Na ovaj zakon Rusija je odgovorila „Zakonom Dime Jakovljeva“(8) kojim se zabranjuje ulazak u zemlju i uvode sankcije Amerikancima koji su prekršili prava ruskih građana.

putin-vojska-4

Z A K LJ U Č A K

Čvrst i principijelan stav Vladimira Vladimiroviča iskazan u obrazloženju državnoj Dumi povodom suspenzije „„Rusko-američkog sporazuma o utilizaciji plutonijuma“, koji zapadni globalistički mediji očigledno pokušavaju da ignorišu, od najveće je strateške važnosti ne samo za odnose Rusije i Zapada, već i za budućnost nastajućeg multipolarnog sveta.

On sa jedne strane pokazuje gde su ruske crvene linije, a sa druge ono što Rusija želi i smatra pravednim. A to je, zapravo, samo ono što je Zapad obećao prilikom pada Berlinskog zida, a NATO povodom gašenja Varšavskog pakta. Ništa više, ali i ništa manje.

Takođe, suverenost zemalja se mora poštovati, a odgovornost za učinjeno mora postojati za sve, kako bi narušeni međunarodni pravni poredak mogao biti ponovo uspostavljen.

I da, svaka batina ima dva kraja, a krčag ide na vodu dok se ne razbije … 

ŽIVEO NAM, VELIKI PUTINE!!

_______________________________

Odrednice:

Izvor: Fond Strateške Kulture

Vrh stranice

Ostavite komentar

Ostavite komentar na Putinove crvene linije

* Obavezna polja

Vrh stranice