Tihi rat do izbora

Svi oni koji su pomislili da se politički rijaliti zvan „rekonstrukcija“ završio verifikovanjem najviših stranačkih organa SNS-a da se kao svoja prezentuje američka odluka o neizlasku na izbore i prihvati pakosni Dačićev osmeh, prevarili su se. Pre će biti da je taj momenat označio početak prikrivenog, ali nemilosrdnog, rata dve koalicione stranke, koji će se okončati raspisivanjem novih izbora, a za pojedince i težim posledicama.

Dokaza za to prepuni su tabloidni kreatori naše stvarnosti, a krenućemo od najsvežijeg medijskog mačevanja dve dame za koje, bez opasnosti da pogrešimo, možemo reći da su najuticajnije primadone svojih partija. Nakon što je u intervjuu NIN-u, Slavica Đukić Dejanović, istakla kako je ovo Dačićeva Vlada i da se ta činjenica može promeniti samo izborima (a to nije rekla slučajno), usledila je hitna reakcija, ovih dana, sveprisutne  Zorane Mihajlović,  koja je poručila kako Vlada nije Dačićeva već je Vlada Srbije.

Žene ko žene – pomislio bi neko – uvek brze na jeziku i sklone da isteruju mak na konac. Ali, ovo nisu baš obične žene. I jedna i druga su potpredsednice svojih partija, i jedna i druga vode ministarstva u koalicionoj vladi,  i jedna i druga su čvrsti oslonci svojih stranačkih lidera u igri koja predstoji. Zato njihovim čarkama moramo posvetiti dužnu pažnju, jer niti one govore samo svoje misli, niti su im teme nametnute slučajno. Dakle, šta je po sredi?

Očigledno nespreman da politički i psihički preboli činjenicu da je u fazi „rekonstrukcionog izbacivanja“ bukvalno  nasamaren od strane Dačića, i to u trenutku kada je izgledalo da drži sve adute u svojim rukama (od medija do Mikija Rakića), Vučić je rešio da izgubljeno, i u narodu i u stranci, povrati kroz fazu „ubacivanja“.  Teško da se išta može prigovoriti ovakvom naumu, tim pre štoje nesporno da su oni koji dolaze, u politici, uvek važniji od onih koji odlaze. Ali, to se mora raditi hladne glave, planski i bez žurbe koju uvek implicira želja za osvetom. Mudro je i izvući pouke iz poraza.

Ništa od toga ne karakteriše Vučićeve aktivnosti u poslednje vreme. Naprotiv.  Rešen da istera svoje, čini se da previše energije i vremena gubi na nebitne stvari i da polako zaostaje za sopstvenim, nerealno visoko postavljenim, ambicijama. Budući da je te ambicije obnarodovao biračkom telu kao ciljeve svoje politike, u danima koji dolaze imaće i dodatne probleme. Treba ljudima objasniti zbog čega se najavljena rekonstrukcija u hodu otegla koliko i izborno biranje Vlade, ili kako se obećano „sada“ i „odmah“ pretvorilo u petogodišnju viziju tabloidnog genija. To, dabome, neće biti lako, ali očigledno je da Vučića trenutno najviše zanima podrivanje Dačića.

Prvo je Nikola Selaković, govoreći naravno u svoje ime, podgrejao priču o rotiranju premijera i vice -premijera, pa je Zorana Mihajlović, postavila pitanje Dačićeve sposobnosti da pored premijerske funkcije, obavlja i onu ministra policije, pa se pred njih dvoje isprsio Branko Ružić, a pred Zoranom, bogami, i sam Dačić poručivši joj da nije znao kako njoj treba da polaže račune.  Ali, zato se pred Dačićem isprsio policijski Sindikat koji je biranim rečima ali prilično jasno ponovio Zoranine sumnje i raskinuo Sporazum o saradnji i socijalnom dijalogu potpisan sa njim.

Sve to bilo je praćeno nejasnim saopštenjima o početku nekakvih kontrola rada i imovine policijskih načelnika, nemuštim najavama reformi u radu policije i tabloidnim „proverenim izvorima“ koji su ukazivali da je MUP Srbije postao poprište žestoke borbe za prevlast pojedenih interesnih grupa, kao i da se sve dešava mimo legalnih civilnih tela  i struktura koje bi trebale da kontrolišu i usmeravaju njihov rad.  Jasno je da sve to rezultira slabljenjem pozicije Ivice Dačića na svim nivoima.

Druga stvar koju je Vučić uradio je „tiho“ preuzimanje pojedinih premijerskih funkcija, što se vidi kako u njegovim nastupima i najavama budućih aktivnosti Vlade koja je još uvek kadrovski nedefinisana, tako i u postupcima oko dovođenja Lazara Krstića za ministra finansija. Upadljivo ćutanje SPS-a o cirkusu i neukusu koji je pratio angažovanje tabloidnog genija vrlo je jasna poruka i Vučiću i biračkom telu.

Takođe, promovisanje ovog mladog čoveka mimo zakonske procedure, samo na bazi dogovora dva lidera da će to mesto pripasti SNS-u, nikako ne može biti plus Vučićevoj želji da se predstavi kao čovek od reda i poštovalac zakona, već je potvrda onima koji u prvi plan ističu njegovu autokratsku prirodu.

Upravo na tom polju vojuju dve gospođe ministarke, pri čemu se ocrtavaju konture neke nove političke stvarnosti.

Pre svega, možemo uočiti da pretnja izborima koja je dugo vremena bila štap kojim je Vučić mahao prema koalicionim partnerima, sada postaje ono što SPS koristi u odbrani svojih pozicija, stalno ih poturajući Vučiću pod nos kao mogućnost, za koju znaju da je trenutno nemoguća.

Dalje, Dačićev manevar prilikom rekonstrukcionog „izbacivanja“ jasno je pokazao da nadmoć u biračkom telu, ma kolika bila, ništa ne znači u današnjoj, meko okupiranoj, Srbiji ako nije verifikovana stranom podrškom.

Treće, prethodno će za posledicu imati još veće guranje dvojice koalicionih lidera da se što više dodvore stranim centrima moći, sa svim posledicama koje to nosi.

I poslednje, komunikacija između Dačića i Vučića očigledno nije na nekadašnjem nivou, jer nema više izjava o zajedničkim  stavovima, identičnim pogledima na glavne probleme, niti ima razgovora o novom koalicionom dogovoru, koji je neophodan budući da jednog partnera više nema u koaliciji. Oni su očigledno u interesnom braku iz koga ne mogu izaći bez saglasnosti provodadžija, a provodadžije, dabome, mnogo više računa vode o svojim interesima nego o njihovoj ljubavi. Ovo, kao i činjenica da je svaki od njih svesniji slabosti onog drugog nego sopstvene ranjivosti proizvodiće među njima sve veću netrpeljivost koja se neće moći suzbijati u nedogled. Znaju to i provodadžije, koje će iz toga pokušati da iscede što više starteških ustupaka, pre nego što jednog od njih, ili čak obojicu, ne puste niz dunavsku strategiju.

U takvoj atmosferi, teško da će ova vlada ikada više imati „prolaznu“ rekonstrukciju, a pun mandat bio bi čudo ravno sretanju Tita na Terazijama. Njen domet su prvi koraci u implementaciji kosovske izdaje i otvaranje vrata NATO-u.

Dok to obavljaju, šutiraće se ispod stola, preganjati po tabloidima, jedni drugima podmetati  šta god se može, trčati po zapadnim ambasadama da se međusobno opanjkavaju i utrkuju u servilnosti.

A kada Gospodar klimne da je ono što je danas nemoguće, postalo ne samo moguće već i poželjno, izbori će biti raspisani, a dva sada koaliciona partnera biće protivnici na život i smrt.

No, tada će između njih stajati neko novo lice, možda i nova stranka, ili novo lice u staroj stranci. Vuk Jeremić, na primer …

Izvor: CEOPOM-Istina