Сећање на нас

“Боље умрети на ногама, него живети на коленима!”
Емилио Запата – мексички револуционар

„Србе можемо спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити!“
Џејми Шеј – портпарол НАТО-а

Увек када дође овај дан, 24. Март, треба се подсетити. На Нас и на Њих. На зле жртве и добре убице. На велике и мале. На Голијате и Давида.

На прву офанзивну операцију НАТО-а као војске Новог светског поретка, која дејствује без одлуке Савета Безбедности ОУН, кршећи основне принципе међународног права.

На 19. здружених земаља које су кренуле у десетодневни интервенционистички излет на војску без оружја и морала, а задржали се 78 дана, бесно бомбардујући бројне цивилне циљеве како би у народу сломиле прокључали бунт против силе и неправде.

На, такође, прву употребу немачке оружане силе за интервенцију ван својих граница након другог светског рата, чиме је практично избрисано последње ограничење које је Немачкој наметала капитулација из 1945. године.

На превремени одлазак истрошеног Бориса Јељцина и долазак Владимира Путина који је прекинуо погубан загрљај са евро-атлантизмом и отпочео препород Русије.

Треба се подсетити и на још понешто.

Коначна политичка одлука за напад на тадашњу СР Југославију донета је на састанку Билдерберг групе за 1998. годину, које се одржало од 14 до 17. маја, у шкотском градићу Ершир (хотел Турнбери). Том састанку, као гости, присуствовали су, са бивших југословенских простора, словеначки банкар Марк Вољч и косовски публициста Ветон Сурои, син дипломате нестале СФРЈ.

Такође у својству гостију (чија имена не остају у архивама) овом састанку присуствовали су и бивши председник Бугарске Петар Стојанов, и бивши Министар иностраних послова Румуније Мугура Исареску. Обе ове земље, током бомбардовања 1999. године, дале су пуну логистику НАТО-у,  а заузврат, исте те године, добиле статус кандидата за чланство у ЕУ, иако ни издалека нису задовољавале неопходне стандарде.
План и циљеви напада били су дефинисани током септембра 1998. године, што показује да је ова опција била у игри и раније (приликом бомбардовања српских положаја у Босни), а сем ваздушних удара предвиђали су и варијанту копнене агресије.

Непосредни повод за напад био је тзв. “Случај Рачак” за који се касније доказало да је класично подметање налик ономе које је Хитлер учинио пре напада на Пољску, а хашки трибунал га је избацио као тачку оптужнице против Слободана Милошевића и припадника српских војних и безбедносних снага, који су у Хагу одговарали.

Током бомбардовања погинуло је више од 2.500 грађана СР Југославије, од чега су њих преко 2.000 били цивили, а више од 12000 људи је рањено.

На територију Србије бачено је више од хиљаду, женевском конвенцијом забрањених, касетних бомби на 219 локација и површини већој од 23000 км, а за гађање цивилних циљева коришћена је и муниција са осиромашеним уранијумом.

Званична материјална штета није утврђена, а процене од 30 милијарди долара које највише фигурирају на Западу дала је Група Г-17, док су државна тела која су се тиме бавила оперисала податком од око 100 милијарди. Званично утврђивање нанете ратне штете прекинуто је након рушења Слободана Милошевића.

Током трајања бомбардовања званично су покушане две копнене инвазије из правца Албаније. Прва, на Велики Петак, 9. априла 1999 године, позната као Битка на Кошарама, и друга, “Операција Стрела” отпочета 26. маја са намером да се део територије Космета заузме пре почетка разговора о миру. Ова друга трајала је до званичног окончања агресије 10. јуна, али као и прва доживела је неуспех, па је Србија у преговоре ушла као земља очуваног суверенитета и територијалног интегритета, што је и омогућило усвајање Резолуције 1244 у облику који јој тај суверенитет и гарантује.

И то је кратка прича о Нама и Њима.

Али, остаје она тежа и још болнија прича. Прича о Нама и Нама. Јер, и на то се, данас, треба подсетити. На Нас и Нас. На оне који су гинули и крварили и оне који су им се ругали. На оне који су све изгубили и оне који су на несрећи зарадили. На плач матере човекове и човека који пева после рата.

На све оне који су телима бранили мостове, али и онога који је рекао “бомбардујте док не падне режим”.

На малу Милицу Ракић и Тачијевог Србина Петровића који нам поручује како је независност Косова неповратан процес и још прети “онима” са севера да ће сами бити криви за оно што ће их задесити.

На све срушене цркве и преорана гробља за ових четрнаест година од када НАТО брине о безбедности свих грађана Косова и оне који говоре да су то наши пријатељи који нас жељно чекају у породици европских народа, а да су нам Руси непријатељи који хоће да нас искористе за своје интересе на Балкану и опљачкају кроз високе камате под којима нам нуде новац који од Арапа добијамо џабе.
На хероје Кошара и оне који данас дижу границе у сопственој земљи.

На крваву продају Срба у деловима и оне који се рукују са оним који је ту продају уговорио и наплатио.

На све наше дане које почињемо мање национални а завршавамо више сиромашни и разочарани.

Да, данас је 24. март 2013. године и још једно сећање на “Милосрдног Анђела” који нас је волео смрћу. Четрнаесто СЕЋАЊЕ НА НАС !

Извор: Видовдан