Политички криминал

Без обзира са ког нивоа и из ког угла погледате данашњу Србију увек ћете се суочити са сликом преваре и пропадања, са осећајем беде и безнађа. Како год да је анализирате никако не можете доћи до позитивног тренда или охрабрујућег закључка. Од односа наталитета и морталитета, до бруто националног дохотка и стандарда просечног човека, све је у катастрофи.

Србија нема војску, губи територију, привредни организам не постоји а корупционашке афере сустижу једна другу.  Једноставно, све се распада, ни у чему нема перспективе. А, ако понекад и заискри неки бљесак наде, брзо се утопи у сивило апатије!

И ко је за све ово крив??

Слободан Милошевић?!?  Не, доста је било. Њега превише дуго нема, а њих превише много има, да би више могао бити било какво оправдање овима који понижавају, парчају и распродају Србију и све што је српско.

Зоран Ђинђић?!? Не, заиста. Иако је чињеница да је баш он отворио пандорину кутију нашег страдања, потрајао је превише кратко да би га могли кривити за оно што нас данас сналази.

Или, разлоге и кривце треба тражити у пљачкашкој приватизацији, тајкунима и тајкунчићима, корупцији? Или, можда, у криминалу, односно мафијама за све и свашта (поред оне „класичне“, ми смо имали прилике да се упознамо са стечајном, грађевинском, путарском, фармацеутском, просветном и ко би се све сетио каквом мафијом)? Можда?!

За све побројане појаве, могли би дати одговор, какав се обично даје у квизу где се открива некаква загонетна личност – „Да, али није битно“! Јер, све горе наведено, прво су последице одређених друштвених околности, односно некаквог чињења или нечињења, па тек онда узроци даљих процеса. Примера ради, ма какав модел приватизације неког предузећа био (а идеалан не постоји), оно се по правилу не урушава због начина на који је приватизовано, већ због начина експлоатације његових ресурса (рачунајући и људске) од стране новог власника.

У том смислу, борба коју је, против корупције и организованог криминала, започео Александар Вучић, може имати велики значај за Србију, без обзира што јој се могу пребацити и известан демагошки приступ, и политизација кроз медије, и чудна подударност највећих хапшења са бриселским преговорима у којима Србија прави конкретне уступке шиптарској парадржави.

Наиме, оно што је до сада урађено на Вучићеву иницијативу, грађанима Србије, по први пут отворено, указује на учешће политике, односно политичких странака, у свим процесима озбиљне корупције, као и пљачкашким аферама у којима је жртва, ова или она, државна имовина или неки конкретни државни интерес.

Нема ни једног екстремно богатог човека у Србији а да га није изнедрила политика и да није у неком виду пословао са државом, односно њеним институцијама и јавним предузећима. Са друге стране, нема ни једног директора државних предузећа а да га није довела нека политичка странка чију је политику спроводио и интересе заступао, без обзира на логику пословања и економске законитости. (Рецимо, било би занимљиво видети колико је новца за рекламе и спонзорства великих концерата, последњих десетак година, потрошио губиташ „ЕПС“, иначе монополистичко предузеће које нема никаквих потреба за оваквим видом пропаганде).

Наравно, ово није било непознато ни пре Вучића, али сада су по први пут обелодањена нека имена, механизми по којима се то одвијало, као и део конкретних доказа, што све заједно јасно указује да дугогодишња системска корупција своје корене вуче у политичким партијама, односно начину на који су приступиле материјализацији бирачке воље грађана.

Не водећи рачуна о основним економским законитостима, нити о ономе шта држава треба да представља у сфери привреде, здравства, саобраћаја, културе и осталим сферама друштвеног живота, политичке странке су гласове бирача, односно свој удео у власти, третирале као бланко чекове које треба уновчити кроз разне врсте коалиција, договорених тендера, повољних кредита, намештених приватизација, рекетирање јавних предузећа и чега све не, претварајући сложене државне механизме у инструменте приватног богаћења, при чему је профит одлазио одабраним појединцима, а дугови остајали држави. Ни не помишљајући да уравнотеже приходе и расходе, или да изврше прерасподелу истих у оквиру државног сектора, за свега пар година у потрошњу је спискана државна супстанца оличена у средствима за производњу и природним богатствима, уништена је примарна индустријска и пољoпривредна активност, а спољни дуг нарастао до цифри које јасно указују на дугогодишње дужничко ропство.

Привредни систем који је преживео геноцидне санкције „непријатељског“ Запада срушио се као кула од карата када се према „пријатељском“ Западу отворио, а просечан грађанин боље се хранио за време бомбардовања него данас, када нас „само“ још предаја Космета дели од добијања датума за некакве преговоре о меду и млеку без афлатоксина.

Ако ће неком бити лакше, овај концепт економског уништавања државе и народа није специфичност Србије већ се, према идејама осмишљеним у стратешким лабараторајама новог светског поретка, догађа у свим земљама транзиције. Зато су и његови носиоци, по правилу, политичке партије и невладине организације евро-атлантских усмерења. Али, наравно, од тога нам не може бити лакше.

Није нам лакше ни од тога што се зна да је носилац овог приступа у Србији била Демократска Странка и њен тадашњи председник Зоран Ђинђић, који је у више наврата отворено истицао потребу третирања странке као предузећа које треба да доноси профит. Сходно томе, још пре преузимања власти, ова партија је окупила тзв. „Клуб привредника“, чији су чланови касније били носиоци првих „наменских“ приватизација. Иако нису о томе тако отворено говорили, овај концепт здушно је подупирала и Г-17 плус, тзв. странка експерата, с тим што је њих занимало преузимање контроле макро-финансијских токова и банкарског система. Након петооктобарског преузимања власти и све друге странке, неке јавно а неке прећутно, прихватиле су профитни приступ политици. Изузетак је једино ДСС, што не значи да и неки чланови ове партије нису наплатили своје учешће у власти, напуштајући је када се странка преселила у опозицију.

Наравно, када год се као циљ неке активности, па и политике, постави профит онда се само по себи наметне и питање његове максимизације и инструмената којима се она остварује. Пошто је власт сама по себи најачи могући инструмент који може имати нека политичка партија, нема ништа логичније од тога да тај инструмент употреби како би остварила своје профитне циљеве. А како странку сачињавају појединци логично је да део тог профита, и то што већи, они желе за себе, па тако и усмеравају своје активности када су на власти.

На тај начин утире се пут системској корупцији, појави опасној не само зато што своје корене вуче у системским решењима, законским и подзаконским актима и организицији државне управе, већ и због тога што трајно дезавуише систем друштвених вредности без кога не може постојати здраво друштво.

И ту би се могли вратити на започету Вучићеву борбу против високе корупције и финансијских малверзација на штету државе, чији резултати упиру на поједине политичке странке, као и понашање првих људи тих странака (мислим на истакнуте функционере, не само на лидере). Сва је прилика да ће се они опет извући од било какве озбиљније одговорности.                                                                           

То нам показује пример Оливера Дулића који ће нам се наругати неким добровољним радом или условном казном, као и концепт на коме одбрану темељи Саша Драгин, који не спорећи последице спорне Уредбе доказује да је није донео сам, већ уз подршку тадашње Владе и председника Тадића, рачунајући да ће то минимизирати његову одговорност. Показује нам то и чињеница да, упркос најавама, још увек нема адекватног процесуирања политичара који сачињавају сада владајућу коалицију, а евидентно сносе део кривице за дешавања у неким аферама које су отворене.

Можда је то зато што, ипак, не постоји адекватна политичка воља или снага да се ово изгура, а може бити и да не постоји одговарајућа законска регулатива под коју би се подвео утицај политике на разне девијантне појаве у друштву.

Ако је ово друго случај, предлажем да се у правосуђе уведе појам „политички криминал“, а у кривично законодавство члан „злоупотреба политичког положаја“, који би био разуман таман толико колико и универзална, а ником јасна, „злоупотреба службеног положаја“. Било би ту места и за друге чланове, попут „политичког подстрекавања на противуставно деловање“, или „политичке активности зарад остварења материјалне користи трећем лицу“ и још понешто у том смислу.

Тек на овај начин остварила би се демагошка парола о једнакости свих грађана пред законом. Јер, како другачије, него неједнакост, можемо тумачити чињеницу да у овој земљи има људи који су осуђени јер су неком господину хомосексуалцу рекли да је „педер“  што је њему зазвучало увредљиво па је тужио, а чак и истрошени политичар какав је Чедомир Јовановић, може да читаве народе друге боје коже, који нису признали Косово, назове „Ханибалима“ а да не буде ни процесуиран?!  А и драстичнијих примера има колико год хоћете.

Посебно би било занимљиво чути и видети скупштинску расправу на једну овакву тему.

А сигуран сам да нам ни Брисел не би замерио један овакав закон, без обзира што га они немају и стално се жале да им је нејасна поменута „злоупотреба службеног положаја“. Само да једном већ дамо то Косово!

Извор: Видовдан