Шешељева изборна прича

Сва је прилика да Војислава Шешеља за стварну опозицију Вучићевом режиму или некакву истинску патриотску опцију може сматрати још само по нека заблудела баба, којој је време стало у деведесетим, али проблем са тим бабама је што, како год да окренете, оне на крају увек заокруже власт. Нема сумње да је, као стари изборни такмац, Шешељ свестан  ове отужне чињенице, но то му очигледно није сметало да своју кампању започне старим причама о новим издајницима и простачким алузијама на Колиндине гаћице. То му је, истина, обезбедило место у Вучићевим таблоидима, али свакако је озбиљан корак назад у смислу достојанства странке и политичких идеја за које би се озбиљан бирач ухватио.

Гледајући га тако политички разголићеног како у слободи отрцава  своју хашку победу, човеку просто буде жао интелектуалне громаде из Хага која се претворила у пародију самога себе. Али, не би требало журити са емоцијама. Нити пренагљивати са закључцима. У затвору је он био патриота и интелектуалац, а у слободи тек политичар који се бори за место под сунцем власти. И оно што уз то иде, пре свега пуне џепове. Разлика је, како би се рекло, драстична.

А такав какав је данас, у слободи, Шешељ очигледно има своје место у циркусу званом политичка сцена Србије, као и своју ролу у њеној најновијој сценској поставци звној председнички избори 2017, коју режирају западни центри моћи, а чији је сценариста -Александар Вучић!

ШТА ЈЕ ИЗБОРНА РОЛА ВОЈИСЛАВА ШЕШЕЉА?

Пре свега, желим да истакнем да ћемо за потребе ове анализе апстраховати мистериозне околности под којима је из Хага ослобођен Војислав Шешељ, као и низ непринципијелности у његовим односима са Хашким тужилаштвом након тога. Односно, нећемо се бавити „хашким фактором“ као могућим узроком његовог садашњег политичког понашања, иако смо свесни да ту постоји широк спекулативни простор и да стварни односи Хаг-Шешељ-држава Србија јавности нису познати.

Дакле, остаје нам политика као таква. У том смислу, поћи ћемо од чињенице да је Шешељ председнички кандидат који нема објективне шансе за победу, али има одређени бирачки потенцијал који се може позлатити (читај продати) у евентуалном другом кругу. Зато се тај потенцијал мора неговати и припремати кампањом. Такође, председнички избори увек су прилика за промоцију страначких идеја и дизање личног рејтинга.

Из онога како је кренуо у предизборне активности можемо закључити да Шешеља оно прво занима знатно више него ово друго. Пре свега, он не мења свој полтронски однос према Александру Вучићу, кога се држи од  свог повратка на српску политичку сцену. Оштрица његове критике и пљувачких склоности усмерена је углавном на Вучићеве противнике, док се према премијеру, великом везиру који хоће да постане калиф уместо калифа, односи бираним речима, уз стална упозорења да „су Досманлије много гора опција од Вучића и СНС-а”.(1)

При томе, под “Досманлијама” подразумева остатке досовог режима који се сврставају иза Јанковића и Јеремића, али не и Вучића који је у потпуности преузео основне циљеве ДОС-овске полотике. Не смета му чак ни чињеница што су проевропска опредељења СНС-а, и самог Вучића, потпуно супротна програмским опредељењима његове странке. Зато их и ретко помиње. Уосталом, програме више нико и не чита. Они су теорија, а пракса је нешто друго.

Све у свему, Шешељ се веома труди не само да се у предизборним активностима нигде не нађе на путу Вучићевој агресивној кампањи, већ и да је погура када год је то могуће, а да не буде превише нападно. То је толико очигледно да је релативно лако закључити да он ову председничку трку трчи више за Вучићев него за свој рачун.

Али, шта ће он Вучићу? Пре свега као ауторитет који треба да ојача његову пољуљану националну димензију! Видимо да добар део кампање Вучић и његови подрепаши троше да покажу како је он национално одговорни политичар, што заиста није лако после свих издаја које је починио, не само према Космету. Разумевање које према њему показује “доказани националиста” попут Шешеља увек добро дође да се завара бирач кратког сећања.

И тако, на први поглед, све изгледа јасно. Шешељ, рекло би се, ради у своје име а за Вучићев рачун. Али, као што рекох, не ваља пренагљивати са закључцима. Мудрије је подсетити се на нешто што су, многи, можда и Вучић, вероватно већ заборавили … А не би смели! …

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

… Све ово, готово потпуно исто, Шешељ је већ радио. И то у време када је Вучић био двадесетогодишњи политички јуноша. Тада је, током кампање за председничке изборе 1990, изненадио српску политичку јавност хвалећи Слободана Милошевића и, као и сада, бираним речима указајући зашто је он бољи од опозиције. Ово га је учинило омиљеним Слобиним “опозиционаром” и буквално лансирало у политичку орбиту. И странку, такође. Убрзо, постали су и део власти…

Ово би се морало имати на уму увек када се сагледава Шешељева улога у Вучићевој изборној представи. А самом Вучићу било би паметно да се окане испразног Вебера и мало посвети Хемингвеју. Сигурно ће боље ће разумети Трампа, а можда ће и себе научити да никада не пита за кога трчи Шешељ. Он увек трчи за себе …

А звона свакако звоне свима нама!

_________________________________

Одреднице:

– http://kremlin.rs/%d1%88%d0%b5%d1%88%d0%b5%d1%99-%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82%d0%be%d1%98%d0%b8-%d0%be%d0%bf%d0%b0%d1%81%d0%bd%d0%be%d1%81%d1%82-%d0%b4%d0%b0-%d1%81%d0%b5-%d1%81%d1%80%d1%83%d1%88%d0%b8-%d0%b2%d1%83%d1%87/

Извор: ЦЕОПОМ-Истина