Sledeća prilika

Kada je sjajnim govorom u Skuptini, prilikom usvajanja briselskog Sporazuma, profesor Slobodan Samardžić najavio miting kosmetskih Srba u Beogradu, kao deo organizovanog suprostavljanja patriotskih snaga briselskoj izdaji, očekivala se pojačana aktivnost na njihovom okupljanju, definiciji jasnih ciljeva i artikulaciji metoda predstojeće političke borbe.

Ovo tim pre što je Samardžićevo izlaganje bilo i sjajna analiza uzroka i mogućih posledica potpisane briselske farse, koja je mogla poslužiti kako za razotkrivanje pravog lica i značaja briselskog dokumenta po srpsku državu i građane, tako i kao polazna platforma za okupljanje onih koji u briselskom činu vide jasnu predaju teritorije i stanovništva šiptarskoj paradržavi. Jer, bilo je logično očekivati da prvi korak protivnika briselskog sporazuma bude njihovo objedinjavanje u jedinstven patriotski blok koji bi predvodila i artikulisala jedina parlamentarna stranka koja ovaj Sporazum ne prihvata, Demokratska Stranka Srbije.

Takođe je bilo logično očekivati da odmah zatim bude definisana strategija i metodologija borbe za predstavljanje briselskog Sporazuma onakvim kakav on zaista jeste, odnosno isticanje njegovih pogubnih posledica po teritorijalni integritet zemlje zagarantovan Rezolucijom 1244, kao i činjenice da je suprostavljen važećem Ustavu Srbije.

Kao nove, ove aktivnosti nužno bi donele neophodnu medijsku pažnju i omogućile probijanje postojeće blokade informacija vezane za negativnu stranu briselskog procesa, što bi moglo probuditi kritičku svest stanovništva „uspavanu“ pažljivim odabirom načina na koji je vođen tzv. „briselski proces“ i zloupotrebom medija u njegovom predstavljanju, o čemu pišem već mesecima.

Jedino ovakav pristup davao je nadu na uspeh protesta „Ostajemo u Srbiji“ i otvarao perspektive za dalje aktivnosti protiv samovolje srpskih vlastodržaca u odricanju od vekovnih srpskih teritorija.

Ali, ništa se od logičnog i očekivanog nije dogodilo. Iako je najavu mitinga sa skupštinskog zasedanja i njegovo održavanje delilo dve nedelje, što je sasvim dovoljno vremena, umesto gore navedenih aktivnosti, koje su se nametale same po sebi, dogodilo se nekakvo povlačenje u sebe svih mogućih aktera patriotske priče.

Umesto akcije na objedinjavanju patriotskog političkog korpusa usledilo je ćutanje i neshvatljivo kalkulisanje šta bi ko mogao dobiti ili izgubiti u predstojećim događanjima, što je vladajućoj garnituri ostavilo mnogo više medijskog prostora i vremena nego što je moralo, a oni nisu propustili priliku da protest obesmisle i marginalizuju, kao i da pomirljivim tonovima i promocijom Vučićeve posete Kosmetu maksimalno umanje njegov naboj.

Svakako da im je u ovome pomogao i stav kosmetskih Srba koji su potencirali nestranački karakter skupa, iako je već više od decenije jasno da tezu o „jeftinom skupljanju političkih poena na pitanju Kosmeta“ proturaju upravo one političke stranke i organizacie koje iz Srbije pomažu šiptarsku secesiju.  Pitanje rešavanja statusa Kosmeta pre svega je političko pitanje i nelogično je sputavati političke aktere da sa jednog takvog skupa pošalju odgovarajuće poruke u korist ideje očuvanja Kosmeta u Srbiji. Trebalo bi da bude upravo obrnuto. Ali, šta je pa u Srbiji danas logično?!

U takvoj situaciji, kada je skup lišen neophodne političke težine koja podrazumeva i srazmeran nivo odgovornosti, kao i liderskog autoriteta, uvek su mogući neodmereni istupi pojedinaca koji čitavu stvar povedu u neželjenom smeru. Tada prestaje da bude važno i šta se mislilo i šta je stvarno rečeno, a mehanizam kontrolisanih medija nameće slike i poruke u skladu sa ciljevima koje su mu postavili nalogodavci. Upravo u toj poziciji našli su se dostojanstvenici srpske crkve Amfilohije i Atanasije, koji su godinama istinski stubovi srpstva i pravoslavlja i koje su zbog toga napadali i komunisti i socijalisti, ali nikada ovako nisko i žestoko kao sadašnji globalistički plaćenici.

Bilo je bizarno gledati naslove najčitanijih novina u Srbiji kako, sve  do jedne, sveštenicima pripisuju poziv na ubistvo premijera, i kako dosledno prenose saopštenja stranaka bez članstva, poput SDUa, LSV-a, LDP-a i ostalih o tome kako „oni neće dozvoliti da …“

Još bizarnije je bilo čitati kako Ministar prosvete, čiji službenici na zvaničnim sastancima već koriste karte Srbije bez Kosmeta, poziva organe da rade svoj posao i pohapse te sejače mržnje, ili kako ih vrla vernica Vesna Pešić naziva paganima. I tako redom.

Naravno, sve ovo je u potpnosti potisnulo smisao mitinga i njegove osnovne poruke, a sem sjajnih zapažanja profesora Čavoškog ništa značajno novo nije rečeno ni o načinu na koji je nastao briselski Sporazum, niti o njegovom sadržaju i posledicama. A imalo je šta!

Sve u svemu, protestni skup „Ostajemo u Srbiji“ došao je i prošao a da nije doneo ni nove nade, ni sveže ideje, niti toliko potrebno formiranje jedinstvenog patriotskog bloka, bez koga će Srbija ne samo izgubiti Kosmet, već će ubrzo postati i labava konfederacija šest regiona, a zatim verovatno i nestati.

Istina, zakazavši novo okupljanje za Vidovdan, organizatori su ostavili mogućnost i vreme da se do tada učini ono što je nephodno kako bi novi protest uopšte imao smisla. Do tada Koštunica bi morao da popravi i ubrza svoj politički kalkulator i nekako pronađe u sebi Vođu, Dveri da podignu prag kooperativnosti, Crkva da svoje stavove o Kosmetu iznosi zvanično i jasno, a kosmetski Srbi da očuvaju jedinstvo u želji da ostanu u svojoj državi.

Ukoliko se to ne dogodi, organizatori će ponovo dobiti formu bez sadržine, vlasti zahteve bez političke snage kojima se ne moraju baviti, a Srbija još jedno razočarenje u sve nas.

Izvor: Vidovdan

Komentari

3 Komentara na Sledeća prilika