Slobodan Milošević živi sve jače …

Na današnji dan, 20.08.1941. godine, rođen je Slobodan Milošević, poslednji autohtoni srpski predsednik i državnik. Sve posle njega bilo je manipulacija i izdaja, surogat politike i ubijanje srpskog nacionalnog bića. Kvislinštvo. To kažem ja, prognanik sa Kosmeta, koji je prvi put za njega glasao upravo na izborima one fatalne 2000-te, kada je započeo njegov strmoglavi pad. Nije to moje „za“ bilo zato što je većina bila „protiv“, već što mi je pesnica plaćeničkog „Otpora“ otvorila oči, baš kao što ih je mnogima zatvorila. Naravno, znao sam da to moje „za“ ništa neće promeniti, baš kao što nije ni moje dotadašnje „protiv“, ali bilo mi je lakše što nisam bio na strani onih koji su vršili masovni nacionalni harikiri i sa bakljama u ruci hvalili se kako su „palili Rajhstag“.

I danas mi je. Danas kada Srbija živi prokletstvo izdaje svog vladara i srlja u još veće prokletstvo izdaje Kosovskog zaveta.

Da nije, provociranjem bolesti i nelečenjem, mučki ubijen u Haškom Tribunalu, 11. marta 2006., Slobodan Milošević bi danas imao 76 godina. Svoju priliku da Hagu ne bude isporučen propustio je odbijanjem azila koji mu je ponudila Rusija neposredno nakon puča 2000-te. Zahvalio se, poslao tamo svoju porodicu, a on ostao na poprištu borbe, svesno birajući radije smrt nego izdaju.

Ali, baš ta i takva smrt, kao i njegovo poslednje obraćanje javnosti 02. oktobra 2000., daju smisao njegovoj herojskoj borbi protiv zlokobnih ciljeva evro-atlantizma i stravične pretnje unipolarnog sveta. Jer, šta reći za čoveka koji je pre 17 godina izgovorio ove reči: 

“U sklopu te politike za rasparčavanje Jugoslavije Kosovo bi bila prva žrtva. Njegov sadašnji status bi se proglasio za legalan i definitivan. To je prvi deo Srbije sa kojim bi se ona morala da oprosti, ne izražavajući, pri tom, čak ni nadu da će joj taj deo njene zemlje jednom moći da bude vraćen”.(1)

Treba li se išta dodati ili oduzeti ovim rečima kao objašnjenju za ovu jeftinu političku predstavu o „unitrašnjem dijalogu“ i glupost sa „zamrznutim konfliktom“ koju nam danas serviraju Vučić i Dačić sa svojom izdajničkom svitom.

Iako je danas svakome jasno kako je i zašto srušen Slobodan Milošević nije zgoreg da se podsetimo na reči čuvenog engleskog reportera i urednika za međunarodne odnose televizijske stanice „Skaj Njuz“, Tima Maršala, koji tvrdi da je Amerika dala ogromne sume novca za rušenje Slobodana Miloševića, pa je tako, prema njegovim rečima, samo 2000. godine u Srbiju ušlo preko 25 miliona dolara.(2)

Osim Maršala, ove tvrdnje iznosi i Američka agencija za međunarodni razvoj, koja je na svom sajtu objavila da je 2000. godine Amerika za rušenje Miloševića uplatila oko 25 miliona dolara, a nekoliko stotina hiljada je dato direktno „Otporu“.(3)

No, to je bilo samo 2000-te. Ukupna suma za uklanjanje Miloševića bila je daleko veća. Maršal u svojoj knjizi „Igra senki – Petooktobarska smena vlasti u Srbiji“ piše da su Amerika, Britanija i Nemačka potrošile više od 60 miliona dolara na finansiranje srpske opozicije i rušenje režima Miloševića.

„Događajima koji su se odigrali 5. oktobra 2000. godine prethodila je velika priprema. Niko od milion ljudi koji su tog dana bili u Beogradu nije se, tek tako, probudio i došao na ideju da ode u prestonicu i spali zgradu parlamenta. U seoskoj kafani u Laktašima, u Republici Srpskoj, održan je 4. oktobra sastanak britanskih obaveštajaca, službenika CIA i predstavnika VOJ-a, a Britanci su kao telohranitelje vodili i ekipu specijalaca SAS. Na tom poslednjem sastanku trebalo je doneti konačne odluke o onome šta će se dešavati sledećeg dana. Ljudi iz vojne obaveštajne službe su jasno rekli: „Čak i ako Milošević pozove vojsku da izađe na ulice, Vrhovna komanda neće poslušati““(4) – rekao je Tim Maršal u jednom intervjuu. Baš tako se i dogodilo.

Sve ovo čini Miloševića simbolom slobode koju smo izgubili i žrtvom onih čiji namesnici i dalje vladaju Srbijom. A apsurdnost  tog samoubilačkog 5. oktobra 2000-te najbolje se ogleda u činjenici da su danas na vlasti upravo oni koji su tog dana sa nje bili zbačeni, jer su u njoj vladali u ime Miloševića.

Sada, oni nemaju hrabrosti da pomenu viziju, borbu i žrtvu Slobodana Miloševića, čak ni kada govore o NATO agresiji. Naprotiv. „Protiv čoveka kojem je život oduzet u modernom nacističkom kazamatu, seju neistine i laži, sa namerom da ga potisnu iz sećanja i izbrišu iz istorije. U tu svrhu, junački otpor naroda stranom agresoru, kojem se Slobodan hrabro suprotstavio, nastoje da proglase za nacionalnu zabludu. Oni koji su branili zemlju, maltene se proglašavaju za izdajnike. Istorija je međutim odredila Slobodanu poseban list“ – reči su koje je tadašnji potpredsednik Udruženja „Sloboda“ (za odbranu lika i sela Slobodana Miloševića), izgovorio na sedamdesetogodišnjicu njegovog rođenja, pred njegovom bistom u Požarevcu.

I danas ove reči odražavaju suštinu onoga što se dešava ne samo sa Miloševićem, nego i sa Srbijom. Jer, bez obzira što je ovaj autor itekako svestan grešaka koje je Milošević činio, nema dilemu da su sudbine Slobodana Miloševića i slobodne Srbije neraskidivo povezane. Kako? Tako što ćemo tek onda kada Milošević dobije svoje mesto u Aleji velikana, svoj spomenik u Beogradu i ulice po srpskim gradovima znati da je Srbija nacionalno slobodna, da je zbacila okove neoliberalizma, ili evro-atlantizma, kako hoćete, koje je sebi navukla tog 05. oktobra 2000-te. Do tada nemojte se pitati da li su zaposleni u Srbiji radnici ili robovi. Besmisleno je.

A dok se to ne desi treba da ga se što češće sećamo i spominjemo. U svakoj prilici. Jer, u njegovo vreme Sulejman Ugljanin čučao je u Turskoj da u Srbiji zbog svog nacionalističkog divljanja ne bi bio uhapšen, dok danas parama iz srpskog budžeta obeležava godišnjicu separatističke „Sandžačke deklaracije“. U Slobino vreme Rasim Ljajić je ilegalno organizovao „Referendum o Sandžaku“, po privatnim kućama i budžacima Raške oblasti, a danas kao ministar srpske vlade javno pravi platformu za priznanje „Kosova“ suprotnu Ustavu. I tako redom…

Ono što daje nadu jeste da svakog dana narod u Srbiji postaje svesniji činjenice, na koju je on ukazao još pre 17 godina – da nisu napadali „Srbiju zbog Miloševića, nego Miloševića zbog Srbije“.  I zato, treba zapamtiti reči prof.dr Velka Vlkanova, kopredsednika Međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića:

„Kako vreme teče, njegov život sve više će se pretvarati u legendu, a njegovo delo – u školu u kojoj se uči hrabrost. A nama ostaje ponos zbog toga što smo se dotakli njegove veličine“(5)

I još nešto nam ostaje. Žal što se Miloševićeva Srbija i Putinova Rusija nisu srele u vremenu i prostoru.

_____________________________________

1. www.ceopom-istina.rs/nekategorizovano/posledn-i-govor-slobodana-miloshevi-a/
2. www.ceopom-istina.rs/vesti/tim-marshal-o-rushen-u-slobodana-miloshevi/
3. Isto
4. Isto
5. www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/slobodan-miloshevi-heroj-antiglobalizma/

Izvor: Fond Strateške Kulture