Smrt u Životu, besmisao u Smislu, ropstvo u Slobodi

Sve i kad bih hteo i mogao da ovaj osvrt pišem svakodnevno teško da bih izbegao dilemu odakle početi i gde završiti prikaz naše haotične tabloizirane stvarnosti. I onaj osećaj da ste, šta god napisili ili zaključili, promašili temu i cilj, propustili ono najvažnije ili postali deo opšteg besmisla i propadanja. Događaji se ređaju, naslovi sustižu jedan drugi, a karavan evroatlantizma iza koga ostaje socijalna i nacionalna pustoš nastavlja Srbijom.

Na početku tog karavana Vučić, sa detetom u naručju, zauzdava snežnu aždahu, a na kraju Palma pali olimpijsku baklju u Jagodini. Može im se. U sredini, Tadić posle osam godina vlasti i šest godina apsolutizma nudi rešenje za sve naše probleme, Vuk Drašković maše prstom prema patriotama kao nekad prema muslimanima, a Rasim Ljajić zadovoljno trlja ruke, jer ni njegov politički učitelj i mentor Alija ne bi poželeo Srbima ono što im se danas dešava. A dešava im se smrt u Životu, besmisao u Smislu, ropstvo u Slobodi…

I sve to birali smo, i opet ćemo birati, sami. Jer, vlast koja je bez imalo stida svaku svoju bruku i izdaju (od spomen ploče Aćif-efendiji do Briselskog sporazuma) nazivala pobedom, a svaki svoj promašaj istorijskim uspehom, rešila je da sebe raspusti. Bilo joj je, valjda, dosta tolikih uspeha. Umorila se. Ali, prethodno je, da se podsetimo, raspustila Ustav u Srbiji i Srbiju na Kosmetu.

Izbori se, da se i toga podsetimo, raspisuju nepunih pola godine, nakon „uspešne“ rekonstrukcije sa kojom su nas vlast i njeni sateliti zamajavali nekoliko meseci. Ta rekonstrukcija vršila se, tako su nam govorili prvi potpredsednik i drugi predsednik vlade, upravo da bi se izbegli „skupi i nepotrebni“ izbori i dobila vlast uspešnija od uspešne. I šta sad?

Ništa. Ko se još seća toga šta je ko rekao pre nekoliko meseci, kada je od tada izašlo preko 150 brojeva Kurira i Informera, odgledno više od trista Pinkovih dnevnika, i ko zna koliko Vesti, Utisaka, Teških reči…

Uostalom, nije ni važno. Svi su svesni da je sve, ali baš SVE u Srbiji postalo laž i prevara, a da iza svake obmane i manipulacije stoje političke stranke i njihovi lideri, odnosno parazitski politički sistem koji je, nakon što je nezakonito oteo, rasprodao i pojeo sva opšta materijalna dobra, bukvalno počeo da jede i ljude. Nas! I da smo kao država i društvo ušli u onu opasnu zonu u kojoj se uspostavlja obrnuta srazmera između vlastodržaca, čiji svaki dan na vlasti košta sve više, i građanstva čiji životi svakoga dana vrede sve manje.

Da imaju i malo pameti zapitali bi se, ti vlastodršci, kuda to može odvesti i nas i njih. Ali, oni se ne pitaju. Oni teraju dalje, u svom neznanju i alavosti verujući da mogu izbeći neumitnom delovanju društvenih zakonomernosti i da će ih to što će, tabloidnim kampanjama i metodom sigurnih glasova, dobiti izbore osloboditi odgovornosti za ono što su učinili ili nameravaju da učine. Neka ih. Neće ni dugo, ni daleko.

A da bi shvatili zašto ne mogu ni dugo, ni daleko, dovoljno je pogledati tri slike naše političke svaodnevnice.

1. Mihalj Kertes i predstava SNS pravde

Napokon se nesrećni Mihalj Kertes, barem za sada, rastosiljao dugova prema ovoj još nesrećnijoj državi. Šta je uradio uradio je, šta je odležao, odležao je, ali više je nego sigurno da je šteta od njegovih krivičnih dela po Srbiju hiljadama puta manja od istorijskih dostignuća njegovog partijskog kolege Dačića i ovog poevropljenog Vučića. No, to sad nije tema. Na nešto drugo želim da skrenem pažnju.

Svako ko zna da broji do deset a radi u Ministarstvu pravde ili tužilaštvu morao je znati da je u otvorenom predmetu Mihalja Kertesa nastupila zastarelost i da sudija može doneti samo jednu presudu. Oslobađajuću! Pa, ipak, danima su mediji koje vode Vučićevi prijatelji podgrejavali atmosferu pred to suđenje podsećajući nas na težinu svekolikih Kertesovih grehova i potrebu da čekić državne pravde još jednom udari na njegovu štetu.

A kada se desilo, ono što se po važećim zakonima i moralo desiti, tabloidni bes zapljusnuo je sa svih strana. Ali, ne samo tabloidni. I Selaković, ministar pravde, bio je evidentno besan, i otvoreno je pripretio sudstvu koje donose „ovakve odluke“ uz objašnjenje da time ne krši nezavisnost pravosuđa već ispunjava obavezu prema građanima koji su ga izabrali!

Oglasio se i vrhovni žrec srpskog tužilaštva u stilu „još ćemo se mi pitati za ovo…“

Kao da su i jedan i drugi očekivali nešto drugo od onog što se desilo. Inače, ni jedan od te dvojice nije se oglasio povodom skandalozne odluke Apelacionog suda da oslobodi osuđene pripadnike zločinačke „Gnjilanske grupe“ koji su silovali i klali srpske trudnice. Valjda Selakovića građani nisu za to birali.

Da je, pri tome, Kertesov predmet ušao u docnju par meseci, još bi se nekako i mogla shvatiti njihova reakcija. Ali, taj predmet je zastareo još 2010 godine. Dakle, namera da se pravi predstava sa poznatim krajem je očigledna. Šta mislite zašto? I da li je Kertesov Kipar, onaj isti koga se Dinkić više ne seća, a Velja Ilić ga se čas priseća, a čas zaboravlja već prema potrebi?!

2. Vredna ministarka i Agencija za borbu protiv korupcije

Način na koji Aleksandar Vučić doživljava zakone, državu i njene institucije mogao se jasno sagledati kroz njegovu reakciju na primedbe koje je Agencija za borbu protiv korupcije uputila Zorani Mihajlović za zloupotrebe ovlašćenja u kampanji.

O čemu se radi?

Nakon fijaska koji je doživela u sudaru sa Južnim tokom ministarka Zorana se, radi popravljanja ozbiljno poljuljanog imidža, okrenula primanju građana u prostorijama vlade. Bez obzira na stvarne motive, ovome se nije imalo šta prigovoriti sve dok je ministraka bila Ministarka. Ali, datumom raspisivanja izbora vlada je prešla na tzv. „tehnički mandat“ što znači da su ministri ustvari bivši i da do izbora novih mogu obavljati tehničke poslove i donositi samo nužne odluke. Sa druge strane, to im otvara mogućnost da kao stranački kandidati i aktivisti učestvuju u izbornoj kampanji. U tom poslu oni ne predstavljaju vladu već svoju stranku ili sebe same. Prosto, jasno i logično. Sve to, naravno, važi i za premijera, pa i potpredsednike vlade (od ovog prvog do onog poslednjeg).

Kako primanje građana nikako ne može biti nužan posao ministra u tehničkom mandatu, ali jeste normalna aktivnost stranačkog kandidata, Agencija je opomenula vrednu nam Zoranu da se ti prijemi ne mogu obavljati u državnim prostorijama dok traje kampanja. I opet – prosto, jasno i logično.

Ali ne i Vučiću. On je uz dozu sebi svojstvenog sarkazma izrazio poštovanje za rad nezavisnih institucija, pa i Agencije, ali i naglasio da on ne vidi problem u onome što radi Zorana. Dakle, nije važno što problem registruje i na njega upozorava nadležno državno telo, važno je da ga ne vidi On. I ne samo to. Otišao je on i korak dalje pa pohvalio Zoraninu marljivost i vrednoću i naglasio da će i on početi da radi isto što i ona, odnosno da prima građane u državnim prostorijama za vreme kampanje.

Kako vam se ovo čini dragi birači? Proevropski, zar ne?!

3. Kraj Dačićevih briselskih opsena

Sva sila Dačićevih i Drecunovih laži o značaju i vrednostima Briselskog sporazuma, kao i o navodnim garancijama koje on pruža kosmetskim Srbima za ostanak i opstanak na vekovnim ognjištima pala je u vodu nakon samo dva politička poteza Prištine:

– hapšenja Olivera Ivanovića i njegovog odvođenja na tamnovanje u Prištinu, i

– načina na koji su konstituisane srpske opštine na Severu Kosmeta.

S obzirom na njegov politički put, solidne veze u Briselu, kao i otvoreno zalaganje za izlazak na kosovske izbore i primenu tzv. Briselskog sporazuma, hapšenje Olivera Ivanovića delovalo je kao prvorazredna senzacija, ali i veoma jasna politička poruka. Prvo, način na koji je uhapšen, jasno pokazuje da Euleks misija nastavlja da bude produžena ruka šiptarskih vlasti u zaokruženju kosovske nezavisnosti i da će i u narednom periodu biti posrednik preko koga će Tačijeva vlada sprovoditi integraciju Severnog Kosmeta u prištinske strukture. Drugo, Priština je jasno pokazala da sa svojom suverenošću nije pravila nikakve kompromise i da su svi ustupci išli na štetu Beograda, odnosno Srba i Srbije. Treće, evidentno je da Beograd nema nikakav mehanizam kojim može privoleti Prištinu da poštuje bilo koju odredbu tzv. Briselskog sporazuma, i da su sve Dačićeve, Vulinove i Drecunove priče o EU ili NATO-u kao nekakvim garantima najobičnija (ne čak ni perfidna) laž, koja će za rezultat imati direktne i teške posledice po lokalno stanovništvo (jer, nema sumnje, da je Oliver Ivanović samo prva žrtva), čime ovi postaju najdirektniji šiptarski saveznici u predstojećem tretiranju Srba kao građana drugog reda. I četvrto, odsustvo bilo kakve zvanične reakcije srpske vlade na ovakav čin i tretman svog dojučerašnjeg visokog činovnika (Ivanović je bio poslednji Državni sekretar u Ministarstvu za KiM) svima signalizira da Srbija srpsko stanovništvo na Kosmetu više ne smatra svojim državljanima.

Uzimajući sve ovo u obzir, svakako da nije postojala bolja ličnost za pokazivanje moći šiptarske i nemoći srpske države od Olivera Ivanovića, čoveka koji je svoju političku karijeru počeo u okupiranom, a vervatno završio u nezavisnom Kosovu.

Ponoćno konstituisanje srpskih opština sa nalepnicama preko simbola zločinačke šiptarske države neviđeni su politički cirkus i večna sramota onih koji su zarad ličnih, partijskih ili nekih drugih interesa pristali da učestvuju u ovom ritualu nestajanja Srbije sa Kosmeta, ali i današnjih srpskih vlastodržaca koji su prihvatanjem ove manipulacije za legalan čin još jednom pokazali svoje pravo lice. Takađe, ovo je i pravo lice tzv. Briselskog sporazuma, dokumenta bez ikakve pravne i političke težine za šiptarsku stranu, čija je jedina svrha da stvori manipulativni prostor srpskom režimu koji odricanjem od sopstvene teritorije plaća Novom svetskom poretku svoj dolazak na vlast.

Tri navedena podnaslova su primeri. Prvi – kako nas vodi, drugi – kako razmišlja, treći – šta iza sebe ostavlja sadašnja srpska vlast.

A mi bi se morali zapitati zašto će takva sadašnja vlast evidentno biti i buduća i zašto ćemo opet birati smrt

Izvor: CEOPOM-Istina