Tajanstveni susret Aleksandra Vučića i milijardera Džordža Soroša na marginama zasedanja Generalne skupštine OUN u Njujorku krajem septembra, dobio je ovih dana svoju konkretizaciju zvaničnim sastankom predsednika Srbije sa Aleksandrom Sorošem, zamenikom predsednika Upravnog odbora “Fonda za otvoreno društvo”, odnosno milijarderovim sinom naslednikom i praktično drugim čovekom njegovog carstva. Sastanak je održan 20. novembra u zgradi Generalnog sekretarijata.
Prema saopštenjima i agencijskim izveštajima prilikom ovog poklonjenja Vučić je mlađanom Aleksu, kako mu odjednom od milja tepaju srpski mediji, referisao da je “strateški cilj i glavni prioritet Srbije punopravno članstvo u Evropskoj uniji, kao i da je Srbija spremna za dalje reformisanje društva i dostizanje evropskih standarda”(1), a ovaj njega obavestio kako je “Fondacija za otvoreno društvo spremna da pruži podršku reformskim procesima i razvoju preduzetništva, kao i programu integracije Roma u Srbiji”.(2)
No, teško da su njihova glavna tema bili razvoj preduzetništva ili Romi. Samo 24 sata nakon njihovog susreta na Sašu Jankovića, jednog od najvećih Soroševih političkih projekata u Srbiji, sručila se gomila nevolja.
“Nisam u stanju više da uveravam građane da glasaju za Sašu Jankovića, jer ni sam posle svega što sam video i sagledao ne bih ponovo glasao za njega”(3), rekao je Srđan Škoro, sada već bivši član Predsedništva Jankovićevog Pokreta slobodnih građana (PSG), koji je povukao nogu nagloj bežaniji njegovih najbližijih političkih saradnika, koji su se odjednom prisetili njegove “prevrtljivosti, samovolje, uvođenje porodice i prijatelja u vrh Pokreta, manjka politike, a viška taštine“(4) i čega sve ne, naglo se budeći iz somnabulizma u koga su ih uvele Soroševe pare.
Pare, očigledno, sada kažu drugačije. Saša Janković nestaje brzo kako se i pojavio.
A kao politička opcija, da se podsetimo, pojavio se posle “Apela 100 javnih ličnosti” koji su, u organizaciji NVO „Građanski stav“ kao peticiju potpisivali građani Srbije. Taj “Građanski sastav” osnovao je Dragan Popović, istovremeno i predsednik Centra za praktičnu politiku. A “među partnerima Centra za praktičnu politiku“, navedeno je na sajtu ove organizacije, „nalaze se i Fond za otvoreno društvo Džordža Soroša i Centar za evroatlantske studije i Građanske inicijative, kojima je donator, opet, Džordž Soroš preko svojih organizacija i fondacija za otvoreno društvo. Inače, u tzv. Kući za ljudska prava i demokratiju, Kneza Miloša 4 – Beograd, u kojoj je i sedište tog „Građanskog stava“, Soroš finansira sve osnivače.”(5) Veza je više nego očigledna, ali ako neko još ima dilemu da kažemo da su među prvila “Apel 100” potpisali predsednica Helsinškog odbora za ljudska prava Sonja Biserko, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju Borka Pavićević, pa osnivačica „Žena u crnom“ Staša Zajović i ostali prištevi na nacionalnom telu Srbije.
A u „Apelu“ Soroševi nameštenici u Srbiji napisali su sledeće:
„Mi, dolepotpisani, pozivamo aktuelnog Zaštitnika građana Sašu Jankovića, kome sledeće godine ističe mandat, da se kandiduje za funkciju predsednika kada za to dođe vreme, kao nestranački kandidat grupe građana… Odmerenost, hrabrost koju je pokazao u teškim trenucima, posvećenost odbrani vladavine prava i zaštiti ljudskih prava, profesionalni rezultati u izgradnji važne institucije – garancija su da bi Srbija u njemu dobila predsednika kakvog zaslužuje“(6). Tako su oni nama, neposredno pred raspisivanje predsedničkih izbora, kao kandidata najavili Sašu Jankovića, još uvek zvanično Zaštitnika Građana.
A on se nije nećkao. Ne. Reklo bi se, naprotiv. „Nisam iznenađen apelom da se kandidujem za predsednika Republike, znao sam da se potpisuje“(7), poručio je on, stavljajući svima do znanja da je „deo igre“, štaviše njeno središte.
Ali, odjednom, posle sastanka dva Aleksa, od Saše beže glavom bez obzira, a oni „dolepotpisani“ koji su ga gurnuli u orbitu, ĆUTE.
Naravno, nije mi ni na kraj pameti da žalim za Jankovićem, koga onaj koji ga je stvorio pušta niz vodu jer je ukrotio većz zverku, već prosto konstatujem da se sve dešava posle sastanka dva Aleksa, Soroša i Vučića. Slučajnost? Nema slučajnosti! Ni sa Vučićem, još manje za Sorošom.
Ostaje nam dakle da konstatujemo da Soroš napušta politički projekat Janković jer se nešto dogovorio sa Vučićem. Ali, ovo je bitno da se shvati, Soroš se političkim inžinjeringom ne bavi iz dosade nego zbog profita i uticaja. S tim što se uticaj na kraju uvek svede na profit. Ne finansira on “obojene revolucije” i rušenja režima u svetu zato što voli da se igra, već što na tome zarađuje svoje milijarde. Dakle, Vučić mu je morao obećati nešto više nego što je planirao da izvuče instalirajući Jankovića.
Šta je to? Zašto se Vučić odjednom približava čoveku koga ne vole ni Tramp, ni Putin, ni Si Điping, navodno strateški partneri Srbije? Ostaje nam da čekamo. I vidimo šta će da nas snađe.
Posle svega, zar mislite da to može biti nešto dobro, za “budućnost naše dece”?!?
_______________________________
Odrednice:
