Tajne briselskog procesa – nastavak manipulacije

U danu kada je najviši državni organ, Skupština Srbije, nadmoćnom većinom, usvojila briselski Sporazum, baronica Ešton poručila je kako, još uvek, nema razloga za slavlje i kako ovaj dokument još uvek posmatra kao hrabar iskorak dvoje ljudi (pretpostavljam potpisnika). Zanimljivo.

A samo dan pre toga ona lično, ali i Kacin, Kirbi i File, normalno svako za sebe, poručili su nam kako potpis na Sporazumu ne znači da je Srbija priznala Kosovo, kao da nam Dačić i Vučić to ne govore dovoljno glasno. Još zanimljivije.

U čemu je tajna ovakvih izjava u trenutku kada već na prvi pogled izgleda jasno da politička podrška ovom dokumentu ne može biti veća, iako on evidentno protivureči ne samo srpskim državnim interesima već i Ustavu zemlje?

Pa, hajde da se malo pozabavimo ovim zanimljivim pitanjem. Čitav briselski proces, od njegove najave do potpisivanja Sporazuma, imao je sva obeležja projekta manipulacije, koji se u žargonu kreatora globalističkih procesa naziva „gutanjem žabe“. Budući da sam o izvesnom kraju briselske predstave pisao mesecima unapred nema potrebe da to sada ponavljam, već ću za potrebe ovog teksta jedino istaći da je posebnost ove naše, kosovske, „žabe“, bila u tome što su glavni nosioci manipulacije bili sami srpski vlastodršci, a da su razne NVO, marginalne stranke i pojedinci sa evro-atlanstkog budžeta bile logistika, dok se obično dešava obrnuto.

S obzirom na ovu činjenicu, jasno je da su srpske vlasti „kosovsku žabu“ ne samo davno progutale nego i svarile i da su potpuno posvećene tome kako da istu uguraju u izgladnela usta sopstvenog naroda. To je bio smisao čitave briselske farse i njenog očekivanog kraja, ali izjave baronese i ostalih evropskih činovnika pokazuju da oni nisu najzadovoljniji kako se proces razvijao i razvija.

Glavni razlozi za to svakako su praktično gubljenje kontrole nad vladinom Kancelarijom za KiM od strane beogradskih vlastodržaca, budući da je ona bila zamišljena kao glavna poluga za implementaciju Sporazuma na terenu, kao i jedinstvo kosmetskih Srba u odbijanju ovog dokumenta koje je odolelo pripremljenim zamkama partijskih podela. Ovo je čitavu stvar usmrilo ka narodnom mitingu u Beogradu, zakazanom za deseti maj, i mogućem referendumu o samom Sporazumu koji bi, ako ništa drugo, mogao doneti formiranje jedinstvenog patriotskog bloka, a ništa od toga ne sviđa se čeličnoj globalističoj šaci.

Ovo, takođe, znači da ćemo i u narednom periodu biti izloženi daljim procesima političko-propagandnih manipulacija koje će predvoditi aktuelna srpska vlast, s tim da će se sigurno pojačati i delovanje NVO i ostalih van-parlamentarnih ćelija evro-atlantizma u Srbiji. Pokušaću da ovde upozorim na neke od njih:

Zvaničan prevod Sporazuma

Sigurno da je neobično što ni deset dana od potpisivanja briselskog Sporazuma ovaj dokument nije zvanično predstavljen javnosti, niti postoji njegov zvaničan prevod, koji bi nezavisni prevodioci mogli uporediti sa orginalnim tekstom. Tumačenja pojedinih reči i izraza koje iznose predstavnici vlasti očigledno mogu biti i drugačija i već smo ih videli na nekim sajtovima srpske dijaspore, pa se mora upozoriti da u tome leži realna mogućnost manipulacije. Svakako da bi objava orginalne verzije Sporazuma i njgovog zvaničnog prevoda na sajtu Vlade, u sekciji Dokumenti ili nekoj drugoj, značajno smanjila prostor za sumnjičavost i manipulacije po ovom osnovu, a ja se izvinjavam službama Vlade ako su u međuvremenu ovo učinile.

Garancije NATO-a

Klasičin primer manipulacije zasnovan na zloupotrebi medija, koji su objavili da su pregovarači nakon potpisivanja Sporazuma boravili u sedištu Alijanse u Briselu i tamo dobili nekakve garancije da vojska Kosova (koja još ne postoji) neće dolaziti na teritoriju srpske zajednice opština narednih deset godina. Mediji nisu objavili da se naši predstavnici nisu sastali sa Rasmunsenom već sa njegovim zamenikom, koji nije ovlašćen da daje bilo kakve garancije, te da je on jedino izneo svoj stav kako je zahtev srpske strane načelno prihvatljiv. Budući da se, do danas, niko iz NATO-a nije službeno oglasio tim povodom i da nikakav pisani dokument ne postoji, jasno je da se ovde radi o propagandnoj upotrebi jednog, statusno nedefinisanog razgovora (službeni, neslužbeni, polu-službeni) predstavnika Vlade i NATO-a.

Na stranu što Sporazum nigde ne predviđa ovu vrstu garancija, što je NATO na šiptarskoj strani od početka sukoba i što je deset godina isuviše kratak istorijski rok za sticanje poverenja srpskog naroda na KiM prema zločinačkoj šiptarskoj paradržavi.

Priznanje Kosova

Od samog početka predstavljanja Sporazuma vlasti u Srbiji pokušavaju da skrenu pitanja i raspravu na temu „priznanja“ budući da je, evidentno, „de facto“ priznanje jedino što naši pregovarači nisu uradili, a tiče se zaokruženja kosovske nezavisnosti. Ovo očigledno, po mišljenju briselskih supervizora, nisu radili dovoljno dobro i agresivno, pa su im u leđa poduvali Eštonova, Kacin, Kirbi i File, ali očigledno prekasno jer se u javnosti kao glavna tema već nametnula mogućnost referenduma a ne „uspeh“ nepriznavanja Kosova.

Uprkos tome, budući da čvršći oslonac nemaju, i u narednom periodu može se očekivati istrajavanje vlasti u upornom isticanju kako Sporazumom nije priznala Kosovo, bez obzira što to i nije bila tema „briselskih razgovora“. Time će pokušati da istisnu formulacije kao što su „predaja“ ili „odricanje od“ Kosmeta što je suština briselskog dokumenta.

Širenje straha od izolacije, pogroma srpskog stanovništva na Kosmetu, privrednog kolapsa ili gladi

Koje je pratilo čitav briselski proces sigurno će se nastaviti, jer je strah najstarija i još uvek najkorišćenija metoda pritiska u procesima menjanja svesti u željenom smeru. Setimo se samo koliko je uspešno u tom smeru svojevremeno delovao Titov ili Miloševićev režim, a mogućnosti i metode savremenog delovanja u tom smislu daleko su veće.

Pri tome, vlast nije u stanju da ponudi ni jedan ozbiljan dokaz u prilog ovakvim svojim tvrdnjama, posebno ne kada dovodi u vezu sadašnju privrednu situaciju sa odnosom prema Kosovu, niti nameru ozbiljnih investitora kojima je navodno dobijanje datuma neki reper za ulaganja. Nema tog datuma, niti date teritorije, koja može dovesti ozbiljne investitore u uslovima ovolike državne korupcije i potpune političke kontrole privrednih procesa kroz monopilistička državna preduzeća, odnosno preduzeća koje kontrolišu pojedine političke partije i njihovi kadrovi.

Minimiziranje sopstvenih mogućnosti i značaja

Uvek prati „pritisak strahom“ jer su komplementi i sigurno je da će biti u opticaju još dugo vremena kao jedan od razloga za prihvatanje ovakvog ishoda briselskih razgovora. Ma koliko ovi argumenti izgledali uverljivi uvek treba uzimati u obzir da nam ih navode oni koji svojom pro-evropskom ideologijom vladaju nama već 13 godina i da je stanje u kome se danas nalazimo, po tom osnovu, ubedljivo lošije nego kada je Milošević odlazio. Nema nikakvih garancija da će biti drugačije posle predaje Kosmeta.

Ovo je nekoliko osnovnih pravaca kojima će se neophodnost prihvatanja briselskog Sporazuma nametati svesti prosečnog stanovnika Srbije sa kontrolisanih medija, kroz disciplinovanje partijskih ćelija i ostale forme sužavanja kritičkog mišljenja, posebno ako se raspiše referendum u čije „da“ nemojte sumnjati.

Ali, ako se u tome „da“ izbistre i pravilno usmere razlozi za „NE“ onda još uvek postoji nada.

Izvor: Vaseljenska TV