Трагање за почетком или Шекспир и ћевапи

Већ дуго нисам писао овај уреднички осврт. Обећао сам добром пријатељу да ћу га посветити новој Влади, а упркос јасним резултатима избора нисам знао одакле да почнем. Коцкице ми се некако нису склапале, а нисам желео да се залећем, да нагађам и пригађам. Решио сам да сачекам. И био сам у праву, јер свако ко каже да је очекивао како ће Зорана Михајловић завршити у саобраћају и инфраструктури, а „експертска“ Кори Удовички у локалној самоуправи, па макар био и сам Вучић, лаже.

Али проблем је што и сада, када је све познато, када су светла спектакла представила поносног Вучића на сцени и озбиљног Кирбија у партеру, ја и даље не знам одакле да почнем. Опет ми, некако, није све на свом месту. Уствари, да будем искрен, ништа ми, сем Вучића, није на свом месту. Ни Зорана, ни Кори, ни онакав експозе, ни они несрећници испред Скупштине, који су се из целе Србије, од Ниша до Сопота, од Крушевца до Малог Иђоша, „спонтано“ окупили да поздраве нову владу, која је још „спонтаније“ изашла пред њих да им кроз уста првог председника каже колико ће бити тешко и колико их воли. И то све у недељно предвечерје, бог те мазо! Па, ти сад почни, уредниче!

Наравно, логичари и злобници рећи ће да увек треба почети од почетка, али посвећеници у реч знају да то понекад није могуће. Јер, постоје људи и догађаји који су и почетак и крај. И алфа и омега. И глава и реп. А Бог и људи, страни амбасадори и српски таблоиди, сведоци су да је то у Србији, данас, Александар Вучић. Значи, од Њега осврт треба почети и с Њим га завршити, ако желиш да си објективан и да си у тренду.

Али, који догађај, кад их толико има везаних за њега и само Њега?! Да ли је, по судбину Србије, важније његово разочарење окружењем које нема гласове а има апетите (о чему нас је известио привилеговани „Информер“) или његова решеност да „експертску“ Кори утера у „Понекад у осам“ радно време (о чему нас је први обавестио „Курир“ па онда сви остали)? Да ли су важнији његови страхови или његове наде, питао сам се ја тражећи почетак?!

А онда сам се сетио Шекспира! И почетак је дошао сам. Зрачеће очигледан, савршено логичан, преплавио ме је као просветљење. Шекспир, дабоме. На њега сам помислио док сам гледао оно пренемагање Николића и Вучића, приликом формалне предаје мандата старом владару а „новом“ мандатару. И док је моја жена беснела што су јој „због тог кукумавчења“ прекинули некаквог Брку у пола рецепта, Николић је свом политичком сину предавао Србију, скрушено и скрхано, као да му предаје тело мртве мајке а не мандат. Бираним тужним речима, споро, са пажљиво одмереним паузама и покретима да нагласи значај и величину тренутка, Николић нам је сликао јад и чемер садашње Србије и бесперспективност наше поједене будућности. Рекао би човек да је сво то време пропадања провео утамничен у неком казамату, као Мендела, а не као врло утицајан актер српске политичке сцене.

Иако је имао ново одело, изгледао је још јадније, него ономад на оном стиропору поред Скупштине. И ојађеније. А више је и жалио. Вероватно са разлогом, јер је ситуација после две године напредњачке власти још гора него тада. Али не, он није жалио нас, гладне и зомбиране, нити Србију опљачкану и понижену. Он је жалио Вучића који треба да влада таквом земљом и таквим народом! Вучића, коме је тог тренутка предавао кључеве апсолутне власти! Као да је власт, за оног ко је узима, морање а не Жеља, принуда а не Воља. О Боже!!

И тада сам се сетио Шекспира. И Хамлета у Мрдуши Доњој. И ћевапа којих се после стиропорског гладовања напуцао Николић. И свега сам се сетио. Припала ми је мука…

А онда се и Он огласио. Вучић. Тужног лица и плачног гласа, како и приличи кад ти неко изјављује саучешће, он се захвалио и поручио нам да ће бити изузетно тешко, али да је ово његов „најсрећнији дан у животу“. О Боже!! Мука ми се повећала, а у плексусу сам осетио не камен већ целу Србију, која се грчила од страха и туге…

Да, ако је то био почетак нове владе, нове ере, нове Србије, о коме су нам толико причали током изборне кампање и за који смо тако масовно гласали, па зашто не би био и почетак овог мог осврта. Ту су се спојили човек и догађај, Шекспир и Фелини, радост страха и патетика наде. А моја жена је и даље гунђала како то неће моћи тако и како ће она писати уреднику што су тек онако, усред рецепта, прекинули Брку…

Трикови и изненађења

Након одигравања те мучне свечаности предаје мандата, где је достојанствена спорост била део тужног ритуала, актери су се, изнебуха, растрчали као да се боје да ће им неко преотети најављене „реформе“, а догађаји су почели да се ређају мало пребрзо да би били и објављени, а камоли озбиљно анализирани. Случајност или намера?

Дуго писани и још дуже најављивани свеобухватни експозе излаган је више од три сата, све док се пажња слушаоца није развејала на атоме којима ће требати године да се смисаоно саставе. Намера или случајност? Жеља да се буде свеобухватан или још једна Вучићева демагошка подвала? Ово друго, дабоме.

Тај експозе у свом економском делу не садржи биквално ни једну меру којој је циљ истинска стабилизација економије, покетање производног и инвестиционог циклуса, или уравнотежење буџетских билансних позиција. Напротив. Циљ је наставак примене погубних неолибералних принципа, који се у том облику не примењују ни у једној западној земљи и који ће за последицу имати потпуну предају реалних привредних ресурса (капацитета, рудног богатства, плодног земљишта и радне снаге) апстрактном корпоративном капиталу, што је издаја можда и већа од издаје Космета!

Иако је познато да Вучић о економији не зна ништа, предвиђени сценарио није последица незнања, већ плана направљеног по постојећим шемама које Нови светски поредак користи за остваривање пуне контроле над ресурсима освојених територија и биолошко истребљење покореног становништва (кроз раст морталитета због лоших материјалних услова живота, неадекватне медицинске заштите, нездраве – јефтине – хране итд.).

У том смислу, у Вучићевом експозеу нема ни једне једине економске мере чији ће позитивни ефекти бити већи од негативних, чак и ако буквално сабирате и одузимате цифре. Отуда је за Министра финансија и потребан „стручњак“ какав је Карићев јејловац Лазар Крстић, који ће лако нестати и брзо бити заборављен кад се одради „посао“.

У политичком делу експозеа осим безалтернативног усмеравања ка ЕУ, које није праћено одговарајућом анализом о цени и последицама таквог опредељења, евидентно је потпуно одрицање од Космета, односно потпуно институционално удаљавање државе Србије са тих простора, што представља пуну верификацију свих оних аката претходне Владе заснованих на тзв. Бриселском споразуму, иако је већини њих оспорена уставност и законитост у регуларном поступку пред Уставним судом. У том контексту фраза „никада нећемо признати Косово“ класична је демагошка флоскула какве Вучић радо користи у замајавању маса, али која нема нарочиту политичку тежину будући да ће се Србија према Косову односити „de facto“ као и према свакој другој страној држави.

Уосталом, сличних трикова и испразних фраза, које имају за циљ одвлачење пажње и замајање слушаоца (или читаоца) формом на уштрб суштине, у експозеу има колико год хоћете, али зашто их и не би било када, очигледно, Вучићу доносе тако добре ефекте.

Но, да се осврнемо и на пар кадровских решења која представљају једина истинска изненађења, а самим тим и неочекиване политичке поруке, у причи око нове српске владе. У том делу свакако да највећу тежину има вест о неочекиваном уклањању Зоране Михајловић из ресора Енергетике, који је поверен Социјалисти Антићу. Иако је добила веома значајан и сложен ресор (Инфраструктуру) нема сумње да ово за њу, а посебно њене моћне менторе из српске Трилатерале, представља деградацију и одступање од позиција које су стваране годинама. Не сме се заборавити да се она у том правцу и школовала и стварала своју политичку каријеру, као и да су њени западни ментори организовали Зоранин прелазак из Г-17 у напредњаке управо да би јој се омогућило преузимање, њима изузетно важне, области Енергетике. Због тога је оваква одлука Вучића озбиљан ударац и њој и Њима, а сумњам да ће проћи без последица и по самог Вучића. А да је Зорана себе видела као Министра енергетике коме није ни престајао мандат, може посведочити свако ко је иоле пратио предизборну кампању. Но, време је да и она научи да се не једе све што лети и да тајна друштва нису свемоћна.

Узимајући у обзир са колико се енергије и упорности дотична персона борила против Јужног тока, многи аналитичари и познаваоци прилика склони су у њеној судбини видети резултате Вучићевог дводневног „лечења“ у Москви, односно дугу руку Русије, што свакако није немогуће. Руска дипломатија одувек је имала свој дискретни шарм, а када се мора и све остало.

Било како било, СПС је добио три министарска места која, геостратешки, могу бити веома важна за Русију (спољни послови, енергетика и пољопривреда), а ако у томе има утицаја Москве остаје нам да се питамо чиме је такву награду од Руса заслужио Дачић, после свих његових превртљивости, лагарија и служења евроатлантским интересима на Балкану. Вероватно чињеници да у његовом реал-политиканству бар није било отворене русофобије. Кад смо већ код тога, први утисак је да влада, иако отворено проевропска, није толико русофобска, како је у једном тренутку изгледало да ће бити, што је свакако добро. И за владу, и за Србију, и за мир у кући.

Иако стратешки потпуно неважно, ипак је врло занимљиво питање која то сила или потреба  задржава у влади онај симбол свеколике неписмености и политичког простаклука који се одазива на име Велимир Илић?! Нешто ми говори да ће он бити принет на жртвеник борбе против корупције, када то буде наложила прека потреба преусмеравања пажње од „болних реформи“.

Уместо закључка

И као што ми није било лако да почнем, још теже ми је да окончам овај текст. Прво, зато што је бесмртни Душко Радовић већ открио тајну свих крајева („Почетак, ето шта је на крају“) , а друго што не могу да се отмем утиску да смо се ми, Срби, опасно посвађали са Временом и да је ова влада још једна потврда тога. Не знам зашто, ни како, али свако наше кретање, као народ, увек започињемо 20 до 30 година касније него што је требало. И зато страдамо, увек и изнова. Када треба да ћутимо ми арлаучемо, када треба да бежимо ми се јуначимо, када треба да викнемо ми шапућемо, a када треба да нападнемо ми се кријемо…

И као по правилу све што урадимо данас требало је радити 20 – 30 година раније да би имало неког смисла и благородног ефекта.

Можда је то зато што смо увек више веровали „визионарима“ који гледају уназад него унапред, а можда зато што смо нечије детињасте маштарије признавали за визије. Свеједно је да ли нас и са овом владом сналази једно или друго, али једно сигурно знам – Вучић није Вођа. Никада није био и никада то неће постати! Они који му, зарад личних интереса, подгревају сујету и охрабрују његове несувисле визије да ће арапским парама и немачком љубављу створити некакву модерну Србију не мисле добро ни нама ни њему.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина

Коментари

3 Коментара на Трагање за почетком или Шекспир и ћевапи