„Unutrašnji dijalog“ u prvom licu

To Vam se sigurno dešavalo u životu. Da sretnete osobu koja u komunikaciji od 10 rečenica bar 7-8 izgovori u prvom licu („ja“, „moje“, „meni“ itd). Šta radite kad se nađete oči u oči sa takvim sagovornikom? Obično gledate da se što pre udaljite od takvog smora. Niti Vam je zanimljiv, niti prijatan.

Ali, ako još, dok priča o sebi, na Vas kolači oči, povisuje ton i pokazuje nagle promene raspoloženja, onda sigurno gledate da se od njega što pre udaljite glavom bez obzira. Jednostavno, stvari Vam tu ne izgledaju normalno. Zato kažete sebi „Spasi Bože“ i bežite gde Vas oči vode i noge nose. 

Ne znam kako se osećala osoba koja je vodila intervju Aleksandra Vučića na Pinku, ali je on sve navedeno definitivno radio u Pinkovom studiju. Samo što je umesto 7-8, u prvom licu izgovorio 9 od deset rečenica. Bila je to monodrama čoveka koji je kao dečak, verovatno, muvama čupao krila, tukao slabije a dodvoravao se jačima. Sada je dočekao da on bude najjači. Iz njega je teklo kao iz pokvarene česme. Sve i svašta. Bez reda i konca. 

Ali sve je izgledalo  podjednako strašno. Isprebijani brat, pominjanje nekakvog bešenja na Terazijama, teza da su njegovi batinaši prebijanjem prolaznika i davljenjem novinara sprečili nekakvo krvoproliće, pa onda suludo pitanje postavljeno auditorijumu: “da je kojim slučajem u mom stanu iz mog pištolja neko ubijen – pa da li biste mi dali da budem predsednik države” (1) …  Gospode Bože! Ako postoji politički horor to je bilo to.

Ali i horor ima nekakve slojeve. Recimo, strašno i jezivo. Njegovo poimanje slučaja „Sava Mala“ baš spada u jezivo. „Da su me pozvali, lično bih seo u bager i to uradio. Jedini problem je što je to urađeno noću”(2) – kazao je razgoropađeni Vučić…

Zaboga! Kako taj razmišlja?!

Nije problem noć, gospodine predsedniče? Valjda je problem ko je to uradio i zašto? Za čiji račun? I zbog čega se, uredno pozvana, policija nije pojavila na mestu događaja? Ili je, kao u slučaju “sprečavanja krvoprolića”, bila tu i nemo posmatrala kako debeli vratovi Vaše partijske vojske zatvaraju prolaze i prelaze kako im se prohte? Kao u tursko doba. Zar procenu i sprečavanje “krvoprolića” ne treba da vrši policija? Da je ona radila svoj posao i izašla u Savamalu odmah kada je pozvana, možda bi srčani bolesnik Slobodan Tanasković (1958 – 2016), čuvar objekata u Hercegovačkoj, koji je bio svedok događaja i kog su ti, koji su izvoleli da Vas ne pozovu, sa fantomkama na glavama vezali, oduzeli mu mobilni telefon i lična dokumenta, bio još uvek živ! Možda ne bi doživeo srčani udar, izazvan stresom?! Valjda je to problem, a ne što su bagerima po kućama mlatili baš noću, zaboga.

Baš kao što kod „unutrašnjeg dijaloga“ nije problem da između sebe pričamo, već to što nam je Tači, u intervjuu Tanjugu, saopštio njegove rezultate pre nego je i otpočeo! O kakvom srpsko-srpskom dijalogu može biti reči, kada zločinac Tači već zna šta ćemo se „dogovoriti“, odnosno šta ćemo „prihvatiti“?! Je li Tači, možda, vidovit, gospodine predsedniče?

I valjda se uspešnost posete Americi ne meri time da li Vas je neko ispratio do automobila ili ne? Zar ćete zbog toga Šiptarima dati Kosovo?

Pa, onda, ono “Nisam se divno osećao zbog odlaska u Vašington… tresao sam se zbog odgovornosti za ovu zemlju, za svakog od 7,3 miliona građana”(3) – zar to nije priznanje da sa psihom tog čoveka… O, Bože, bolje da završim …

… Da, svega smo se naslušali u tom intervjuu na Pinku. I naprimali Njegove mržnje i frustracija. A sve u PRVOM LICU …

_____________________________________

1. www.nspm.rs/hronika/vucic-na-pinku-da-je-neko-iz-jeremiceve-porodice-isprebijan-kao-moj-brat-obesili-bi-me-na-terazijama-ostvario-sam-sve-svoje-politicke-ambicije-sve-nas-stopira-pitanje-kosova.html
2. Isto
3. Isto

Izvor: Fond Strateške Kulture