Тешко да је Александар Вучић могао и сањати бољу прилику да заокружи свој премијерски и отпочне председнички мандат од посете Кини и учешћа на међународном форуму “Један појас, један пут” у Пекингу, на коме је учешће узело 29 држава, заступљених делегацијама на највишем нивоу (председници држава или влада). Поред домаћина Су Ђипинга, скупу присуствују  и остали светски лидери, значајни за нови кинески Пут свиле, међу којима и Владимир Путин, Ангела Меркел и други. (1)

На самом форуму Вучић се као премијер Србије, са ореолом будућег председника, обратиo два пута. Званичан наступ имао је е на тему ближе међуљудске размене, а његово друго обраћање било је током сесије Округлог стола о могућностима заједничке сарадње и развоја.(2)

Све у свему ово је велика прилика за Србију да се стратешки приближи земљама Евроазије у оквиру развоја Новог пута свиле као коридора за директну испоруку робе са Истока, што је привредна стратегија Кине коју ова земља промовише од 2013 године. У тој стратегији Србија има важно место како због свог географског положаја, тако и због традиционално добрих односа две земље. 

На оваквим скуповима много тога дешава се у оквиру сусрета на маргинама, током радних оброка, пауза између сесија, и с, где учесници измењују мишљења о актуелним темама. Први такав сусрет, са председником Турске, Реџепом Таипом Ердоганом, Вучић је имао пред почетак форума и карактерисао га је пријатељски тон, упркос евидентној Турској умешаности у најновије балканске нестабилности.

Али, најзначајнији сусрет на маргинама форума “Један појас – један пут” Вучић је свакако имао са руским председником Владимиром Путином, а српски лидер као да је послушао препоруку из мог кратког текста „Учење из Путиновог клавира“(3) и очигледно је са Путином разговарао отвореније него иначе. У ексклузивном обраћању за РТС, у коме је пренео импресије са тог састанка, деловао је смирено и задовољно, што је комбинација коју код њега ретко виђамо. Изгледа да руске ноте умеју да буду мелем за српске уши.

Он је истакао како је са Путином разговарао о билатералној сарадњи, стању на Балкану, претњама стварања „Велике Албаније“ и осталим проблемима у региону, као и да су постигли високу сагласност у свим питањима, што је, како је подвукао, за нашу малу земљу од великог значаја.

Ако апстрахујемо Вучићеве уобичајне флоскуле о поносу, малој земљи и осталим шаблонима на које смо навикли, три су битне, веома битне, поруке које нам је Вучић пренео након састанка са Владимиром Владимировичем:

  • Неће бити Велике Албаније, упркос евидентној претњи
  • Србија ће до 2019. најмање удвостручити потрошњу руског гаса
  • Србија је једина земља уз бивше СФРЈ присутна на овом форуму

Што се тиче овог првог, то није само добра вест за Србију, већ и за све православне земље у региону, на уштрб којих би Албанци да праве своје имагинарно царство. Та порука посебно је значајна јер подразумева и пораз оних евро-атлантских снага које већ десетлећима подгревају ту болесну албанску амбицију.

Вест да ће Србија дуплирати потрошњу руског гаса у наредне две године није добра само што најављује индустријски раст земље, већ и због тона на који је изречена:

Уколико желимо да будемо индустријски развијена земља, мораћемо нашу потрошњу да повећамо са две милијарде кубних метара годишње на четири или пет милијарди кубних метара. Толико гаса немамо одакле да узмемо. Ево, већ пет година ме убеђују да га има негде другде. Нема, има га у Русији и дајте да дође преко Турске, Бугарске, на било који начин, само нам омогућите да 2019. не дочекамо без гасовода и гасних конекција“ – рекао је Вучић.(4)

Ово није било само обраћање грађанима Србије, већ и јасна порука министарки Зорани Михајловић, која се обилато и грлато, колико је могла, трудила да развије алтернативу руском гасу и минира пројекат „Јужни ток“.  Она је та која је, док је била министар енергетике, тражила алтернативна решења, причала о америчким шкриљцима који ће се прерађивати у хрватским рафинеријама и сличне глупости. На енергетску политику упорно је покушавала да утиче и кад је постала министар инфраструктуре. Једва су је изгурали, мада и сада на ту тему понекад соли по медијима. Вучић је очигледно завршио са тим бајкама и, свестан да ће бити под притиском ЕУ, одлучио се за једино практично и одрживо решењеруски гас! У оквиру тога најавио је изградњу интерконекција са Бугарском, као транзитном земљом. Бај, бај, Зорана…

И на крају, чињеница да је Србија једина земља бивше СФРЈ која учествује на овом форуму, говори да ће она бити чвориште „Новог пута свиле“ не само за Балкан, већ и за Европу и Блиски Исток. Није то последица само нашег географског положаја, већ несумњиво и руског утицаја у овом сложеном пројекту у Коме је Кина врх леденог брега.

Да, да. Руска музика прави је мелем за српске уши. Још само кад би је чешће слушали…

_____________________________________

(1) – rs.sputniknews.com/politika/201705101111115897-vucic-kina/

(2) – www.dnevnik.rs/politika/vucic-sa-kineskim-investitorima-veceras-sa-erdoganom-13-05-2017

(3) – https://www.ceopom-istina.rs/vesti/uchen-e-iz-putinovog-klavira/

(4) – www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/vesti/vucic-pet-godina-me-ubedjuju-da-gasa-ima-a-nema-sem-iz-rusije/


Извор: Фонд Стратешке Културе

Оставите коментар

Оставите коментар на Вучић на путу свиле уз звук Путиновог клавира

* Обавезна поља