No pasaran, Луганск!

Одавно се политичка чаршија – која себи воли да тепа називајући се јавношћу – није за мање толико насекирала и узбудила као после позива Фудбалског клуба Нови Сад екипи Луганска да одиграју фудбалску утакмицу. Једнако се одавно нису на мањој ствари под више светла показали морална изопаченост, рђава савест и сакривени страхови исте те чаршије.

Политичаре, који су се од те идеје углавном ограђивали, носећи тетки лек, још је и могуће разумети. Сувише је притиска, претњи и неизвесности пало на њихове главе да би могли себи да оставе простора да о том предлогу мисле у његовом пуном формату. Како је и ред, нешто директнији био је принципијелни Ненад Чанак, коме би то било исто као кад би он позвао екипу Косова да игра у Новом Саду. А он то није урадио, као што знамо, тврдог става да Косово не може да игра међународне утакмице. Е сад, да ли би, по Чанку, Косово могло да игра међународне утакмице да се нису појавили Руси из Луганска, и да ли би наши политичари, који се куну у суверенитет Украјине, могли од својих западних савезника да траже да се они барем упола толико закуну у суверенитет Србије, остављам процени читаоца. Тек Чанка нисмо чули како се раније борио против уласка Косова у међународне фудбалске организације, као што га нисмо чули ни да је био за било шта на Косову другачије од оног како је тамо данас. Елем, неће бити лако тражити од западњака да поштују суверенитет Србије онолико колико поштују суверенитет Украјине, кад многима код нас не само да Луганск не може оно што може Косово већ ни Србија не може оно што може Украјина – да има свој суверенитет.

ЗАБРАНИТИ, НЕГО ШТА!

Амбасаде су завриштале питајући се да ли је то тек испад председника ФК Нови Сад или још једна псина српске власти, која не само да неће да уведе санкције Русима него би сад и да игра фудбал са Новорусима. Амбасаде знају: тајна популарности фудбала и јесте у томе што од јурцања лопте не постоји веродостојнија спортска имитација рата, што би могло да значи и да им Срби шаљу некакве дубље поруке. Узбудио се и Толе Караџић, рачунајући да најава утакмице са Луганском за њега не може бити мање од претње атентатом, како он, као доживотни председник Фудбалског савеза, једино и може да доживи своју смену.

Затим су се јавили сви НАТО лобисти, који су у моралној паници апеловали на власт да докаже да нема ништа с тим. Забранити, него шта! Најосетљивијег међу њима Теофила Панчића ни ограђивања власти нису успела да зауставе у ставу моралног споменика самом себи да је позив фудбалерима Луганска само показао са каквим светом нас то Вучић води у Европу, оправдано забринут да ће исти тај Вучић на истом том путу да промаши континент, барем колико и Колумбо.

МОРАЛ НА СТРАНИ ЈАЧЕГ

И, наравно, тренутак је да видимо шта је спорно са тим Луганском. Је ли то беше онај град који се супротставио повампирењу украјинског нацизма, и који се због тога већ недељама равна са земљом, намењен да постане Герника? Је ли то онај Луганск у коме се масакрирају цивили под кишом украјинских ракета, с том разликом што је Гернику свет барем оплакао, док Луганск осуђују и чине га паријом, коју је дозвољено убијати? Је ли то онај град чија убијена деца не побуђују ничија осећања, чак ни онолико колико их је у Гази показао Обама, замоливши Нетанијахуа да, кад већ бомбардује, бар мало више припази на цивиле?

Отуда, свако онај ко је показао бар толико солидарности са Луганском да је позвао фудбалере тог града да играју утакмицу, шта год да му је био мотив, показао је оно зрнце људскости, тако ретко на нашој јавној сцени, које му је налагало да је честитије бити имати емпатију са оним који страда него са оним који то страдање наноси. Али овдашња јавност, како, рекох, себи тепа политичка чаршија, одавно је сваку манифестацију људскости сместила у домен инцидента.

Вековима је мудрост чаршије налагала да је ипак најбоље бити на страни јачег, али никад до данас тај ниски инстинкт самоодржања није проглашаван ни за морално начело, ни за демократски став, па ни, као код Теофила Панчића, за границу било каквог људског смисла. Бити на страни силе и у њено име извиковати No pasaran! – то је данас и овде постао узвик провинцијалне српске чаршије, уверене да је само покривена по глави испод свог упрђеног ћебета на сигурном и одана својој молитви да тако и остане што је могуће дуже.

Проблем је, међутим, што изван тог упрђеног ћебета цела једна Србија зна шта се у Украјини догађа, уверавајући се преко тога и у оно што се код нас догађа од 90-тих. И то ће већ сутра бити велики проблем. Србија некако зна ко су у овом филму партизани, а ко немци, после чега јој преостаје само још да разуме и ко су домаћи колаборационисти. Зато су се оволики и узбудили.

Извор: Нови Стандард