Zeljko-Cvijanovic 11.

Могу да замислим, као да их гледам, како западни амбасадори ових дана обилазе српске главаре и, са пуно стрпљења у гласу, емпатије у погледу и доброхотности у речима, им казују у поверењу да је Путин изгубио, да не може да издржи западне санкције и претње, и да ће већ до Божића бити прошлост. А онда склапају дланове и, готово молећиво, сасвим тихом гласом кажу им да не смеју да направе грешку, него да стану на праву страну историје. Сигурно им кажу: „Мислите на будућност своје земље“. (Успут су се, наравно, како се да видети у новинама, са истом причом срели и са неколико овдашњих opinionmaker-а, који неко време неће престајати да преду о Путину који је „пао у замку“.)

Уместо да се бавите тиме да ли су им поверовали, можда је боље да се питате да ли бисте им поверовали ви. Уосталом, прича о „Путину у замци“, који „понавља Милошевићеве грешке“, који се „одрекао Донбаса“, много се више прежвакава на малодушном тзв. патриотском полу овдашње јавности, свету који се већ шест година ваља испод стола, а једнако упорно не признаје никакав напор који би трајао дуже од изласка до заласка сунца.

2.

Наравно, санкције ће погодити Русију, у то нема никакве сумње. Тешко, међутим, да ће испунити четири своја велика циља. Први је да Русија неће бити изолована. Опрезна Кина, која је у ранијим фазама украјинске кризе гледала да јој од користи буду обе стране у конфликту, сада зна да ће избацивање Русије из Европе и њено сламање бити само станица до кинеског избацивања из Пацифичког региона. Као што Путин зна да се Москва данас брани у Новорусији, тако и Си Ђинпинг зна да се Пекинг данас брани у Москви, и не само Пекинг већ и Бразилија и Буенос Аирес, Кејптаун и Каиро, Техеран и Њу Делхи.

 

Друго, Русија је сувише велика и моћна да би могла да буде проглашена одметничком државом, да буде стављена ван закона. Треће, иако данас изгледа како је Обама успео у намери да натера Европу да окрене леђа Русији, та ствар ће се још барем трипут пржити на врелом уљу док не буде за јело. Први пут, кад се европске земље суоче са руским контрасанкцијама и схвате колико је скупо и бесмислено живети у таквом режиму; други пут, кад страх од америчке одмазде измере са страхом од рата са Русијом, а Наполеон и Хитлер, два узорита земљака – Европљанина, са оног света им поруче да још ни сами не знају са којом разликом против Руса мораш да водиш у првом полувремену да би уопште смео да уђеш у друго. Трећи пут њихова одлука ће се пржити на уљу кад се у самој Европи сударе бриселски и деголовски концепт континента. Можда је овај други данас још увек слаб, али пред ценом коју ће Европа и сваки њен грађанин морати да поднесу да би избацили Русију, тешко је веровати да неће јачати.

3.

Четврти велики циљ санкција против Русије јесте измештање кризе у саму Москву. И ту ће Путин бити пред највећим задатком. Тренутак коначног раскида са Западом – а он је дошао – помешће многе из његове околине, једнако ће пробудити све западне спаваче – кад ће ако не сад – оне који су седели на две столице натераће на једну. Све што је у Русији имало унутрашњи, политички и друштвени резон своје двострукости данас га је изгубило, све што је могло да чека, сад мора одмах.

Истовремено, Путин ће, без сувишног чекања, морати да организује производњу недостајућих артикала и да притом увери нацију да ради велику ствар и увећава своје самопоштовање. Уосталом, нације настају и подижу се кад ратују и, не мање, кад производе. Како год, Путин код куће неће ниједног тренутка смети да изгуби иницијативу јер није ствар у томе да ли ће му се Балотни трг догодити или не (догодиће се), већ да ли ће он (трг) моћи да постигне унутрашњу сврху и саморазумевање. Успе ли у томе, Путин ће комплетирати свој идентитет лидера, који може да изнесе модел будућег света. Јер његова спољна политика данас јесте део тог смисла, али унутрашња је још далеко од тога.

4.

Због свега тога је данас потребно омаловажити и понизити Русију да би се обесхрабрили сви они који у Путинову борбу гледају као у борбу за будућност света. Само због тога је потребно да Збигњев Бжежински каже како Русија уствари није никакав противник Америци – тој изјави недостаје уверљив одговор на питање зашто је онда тако никакву онако методично и упорно опкољавају и стискају „прстеном анаконде“. Због тога је важно да Хилари Клинтон каже како Русија није глобална, већ регионална сила. Због тога онолики забринути западни амбасадори који страхују за српски избор између Путина „у клопци“ и Запада на белом коњу. Због тога, на крају, Барак Обама, који каже како Русија „ништа не производи“

 

Вероватно би амерички председник био веома поносан кад би знао да је готово у реч исто то у своје време рекао и Адолф Хитлер; вероватно би био још поноснији кад би знао да је стао у историјски ред у коме испред њега, поред Фирера, стоји и величина једног Наполеона.

putin-2

5.

Строб Талбот – сећамо га се као функционера Стејт департмента који је 1999. године ишао у Русију по Јељцинову подршку за агресију на Србију – тврди да амерички профајлери знају за Путинову слабу тачку. Уствари, каже он, њему самом су је открили некадашњи Путинови претпостављени из КГБ: руски председник, наиме, не поседује осећање за опасност и у стању је да оде предалеко пре него што открије да је отишао преризично.

Ово занимљиво опажање можда демаскира Путина, али зар мање демаскира његове противнике, који страхују од тога да ће аутомобил пред литицом у игри смрти са Путином пре зауставити они него он? Наравно, Талбот заборавља малу чињеницу, нимало психолошку: кад би возили аутомобиле према литици у његовом родном Дејтону, Охајо, вероватно би Путин први стао осетивши опасност, и то се негде зове предност домаћег терена, без обзира да ли се трка одвија у Кијеву, Доњецку или Москви.

6.

Путинов одговор на санкције био је велики уговор са Ираном (20 милијарди долара) и санкције европским земљама, које ће их сврстати у највеће економске губитнике другог хладног рата, јер те губитке Америка им компензовати неће нити има одакле. Тим санкцијама ствар је, како сада изгледа, отишла до тачке кад криза више не може назад, кад мора напред, ма колико свим странама тај пут био у мраку. Та чињеница обема странама – и Америци и Русији – отвара могућности поступања какве до сада нису биле на дневном реду. Што ће рећи да заправо тек почиње.

Да ли то значи да ће сад Путин са војском да уђе у Новорусију? Сумњам да ће сад, утолико више што га противник тамо очекује. Зато делује вероватније да ће ојачати Новорусију не само оружјем већ и морално, будући да њен циљ није само победа над украјинском војском већ пре свега над новим украјинским друштвом и његовим, мало је рећи, сумњивим вредностима.

За Путина, међутим, од самог почетка нема праволинијских путева, нема добитака који не укључују жртву. Евентуални губитак Новорусије, у сваком случају, не би био низашта добар, као што није био добар ни долазак Немаца ни Наполеона до Бородинског поља, али не би био ни крај. Ратови за судбину света не завршавају се од изласка до заласка сунца.

7.

Малодушни и нестрпљиви у том рату неће моћи да учествују, исто онако као што данас не могу да га виде. Лаковерни ће завршити на другој страни, непостојани у вечитом кукању. Овај рат чврсте и паметне људе тражи чак и као посматраче. Видећемо какви смо и по томе шта ће у нашем уву и главама направити онај сиренски пој западних амбасадора с почетка текста.


Извор: Нови Стандард

Коментари

Један коментар на Путин и малодушје

Оставите коментар

Оставите коментар на Путин и малодушје

* Обавезна поља