Pajtić – teze o Srbiji ili teze o Vučiću

Kada je neko od spisatelja promislio i razrešio neku pojavu, problem, izjavu, još ako je pogodio u srž, nikada se nisam latio pera. To sam posebno praktikovao dok su pisali Bogdan Tirnanić, Brana Crnčević (njih spominjem, jer su prebrzo zaboravljeni, a čovek živi onoliko kolika ga se spominje). Jednom sam se našalio sa Tirnanićem, rekavši mu da ću ga „tužiti“ sudu, jer mi „krade“ misli, koje ja nisam, nažalost, umeo da pretačem u tekstove kao on.

Nakon objavljivanja na naslovnoj strani najstarije dnevne novine „Teze o Srbiji“ Bojana Pajtića, mada bi bilo ispravnije kazati „Teze o Vučiću“, po ko zna koji put sam se zapitao, da li nešto da napišem, s obzirom na to da sam o novom vođi Demokratske stranke napisao poduži tekst, mesec dana nakon njegovog izbora.

Naime, kao novoizabrani vođa, B. Pajtić je bio gost u emisiji koja nam više od 20 godina daje projektovanu, a to znači jednostranu sliku stvarnosti i utiskuje je u našu podsvest. Tako je, čini mi se, odmah pokazao stvarnim gospodarima njegovog izbora za čelnu stranačku poziciju, da će verno služiti. U pomenutoj emisiji B. Pajtić je izjavio: „Demokratska stranka je spremna da se izvini!“ Dakle, nije rekao: „Izvinjavam se u ime Demokratske stranke za sve nedopustive greške koje smo počinili dok smo bili na vlasti“. O procesuiranju grešnika, kao i o vlastitim greškama, nije kazao ni reč. Valjda je čekao drugu priliku?

Gotovo mesec dana čekao sam da se neko osvrne na tu izjavu. A, onda sam, zbog prećutkivanja, odobravanja ili nepridavanja važnosti toj i takvoj izjavi u tekstu, reč „spremna“ protumačio na sledeći način: Demokratska stranka i njen novi vođa će se izviniti onda kada srpski narod zasluži to izvinjenje, odnosno kada ih srpski narod ponovo dovede na vlast preko neke nove paljevine, kao što je bilo 5. oktobra 2000. godine. Takođe, ta „spremnost“ je ukazivala da gospodari i mentori Demokratske stranke, nisu zadovoljni učinkom prošlih čelnika, to jest rasturanjem Srbije i rastrojstvom srpskog naroda, pa su procenili da se mora obaviti tzv. overa. Dakle, spremni su za novog izvršitelja koji će projekat dovesti do kraja! Doduše, znatno perfidnije i na način „da se Turci ne dosete“!

U tekstu sam naveo moj posthumni razgovor sa Zoranom Đinđićem, koji je potvrdio da je početkom 2001. odlučio da, kako je rekao, otera više od polovine najbližih saradnika i šefova odbora stranke, među kojima potpredsednika Izvršnog odbora Demokratske stranke Vojvodine. Đinđić je hteo da napravi celovitiju državu Srbiju, a znao je šta se kuva i ko kuva u Novom Sadu. Odmah je otpustio dvojicu. Posle Đinđoćeve smrti, jedan od te dvojice bio je dugogodišnji Predsednik Srbije. U vreme tog predsednikovanja, Vojvodina je, zarad evropskog puta, pod Pajtićevom paskom, dobila atribute državnosti (zastava, grb, himna…).

Kada se Demokratska stranka na prošlim republičkim izborima našla na ivici izbornog cenzusa, onda su se njeni gospodari i mentori setili da je stvar otišla predaleko pa su osmislili razrešenje i dali ga Pajtiću da ga objasni! A on je to naslovio sa „Teze o Srbiji“!

U nekim zaboravljenim vremenima, gimnazijalci, studenti filosofije, komunisti a naročito partijski sekretari, morali su znati napemet „Teze o Fojerbahu“ Karla Marksa. Posebno je citirana poslednja, 11. teza: „Filosofi su svet samo različito tumačili, ali radi se o tome da se on izmeni“. Takođe, zna se da je teza polazna etapa dijalektičke trijade: teza, antiteza, sinteza.

Poneko i u ovim vremenima zna šta je Marks hteo da dokaže Fojerbahu. Druga teza glasi: „Pitanje da li je ljudskom mišljenju svojstvena predmetna istinitost – nije pitanje teorije, nego pitanje prakse. Čovek mora da u praksi dokaže istinu, tj. stvarnost i moć svoga mišljenja. Spor o stvarnosti ili nestvarnosti mišljenja koje se izolovalo od prakse, čisto je sholastičko pitanje“.

Ali, šta je Pajtić u deset svojih „teza, antiteza, sinteza“ (dakle, ne radi se o tezama, ali uslovno ćemo ih tako zvati) hteo da dokaže Vučiću, da li je hteo da Vučića i Srpsku naprednu stranku porazi i ponizi, a sebe i Demokratsku stranku uzdigne, iako, da parafraziram Sokrata, svrha borbe nije u tome da se sagovornik (protivnik) porazi, nego je „potrebno da o tome budeš uveren ne samo ti, nego i ja skupa s tobom“. Čudesno, možda je ovo izvinjenje nakon najavljene „spremnosti“?

Bilo kako bilo, „teze“ su objavljene u najtežem momentu u kome se nalazi Srbija, unutrašnjem i spoljnopolitčkom. Mislio sam da je mart koban za srpski narod. Međutim, ne sme se zanemariti avgust, jer je jednoga avgusta (1995) izvršen treći genocid nad Srbima i seoba veća od Čarnojevićeve, u kojoj su iz Stare Srbije došli i preci Pajtićevi.

Nemam nameru da pišem o sadržaju „teza“, one su aksiomi. Milioni nesrećnika, koji ne znaju ko je autor, smatraju i „teze“ i autora poslednjim spasenjem. Gospodari i mentori su uveliko plasirali u (svojim) medijima želje u kojima Pajtića već proglašavaju „stubom oko koga će se okupiti svekoliki patriotski blok“, i tako nesvesno razgolitili nastavljača svog projekta Đinđić-Živković-Tadić-Đilas! Sada je kao spasitelj Srbije i Srpstva ponuđen Bojan Pajtić, a on je obznanio svoj program u „tezama“. Gospodari su shvatili da će se politika antisrpstva, koja je sprovođena gotovo dve decenije, promeniti u nacionalnu, to jest integralnu prosrbijansku (znači, bez pominjanja Srba izvan Srbije)!

Uzgred, lično smatram da takav blok u Srbiji ne postoji niti će gospodari dozvoliti da se napravi. To su pokazali na prošlim izborima kada su Demokratsku stranku Srbije, Srpsku radikalnu stranku i Dveri sveli ispod potrebnog cenzusa.

Na kraju ostaje pitanje: Da li ima mislećeg čoveka u ovoj zemlji Srbiji koji se ne stidi projekta DOS (dosizma) i njegove politike uništenja Srbije, a koju je naročito sprovela, kako je neki zovu, žuta stranka (autor „teza“ se ne stidi). Međutim, zbog partitokratijske borbe, mržnje i kritike postojećeg režima, posebno vođa, narod postaje zaboravan (optimizam pamćenja, a o depresivnom optimizmu i da ne govorim), zanet slatkorečivošću „teza“ spreman je da Demokratsku stranku i njenog sadašnjeg vođu vrati na vlast u Srbiji. Narod kao narod, ne shvata da gospodari i mentori svake vlasti u Srbiji od 5. oktobra 2000. godine planiraju da Pajtić, Zuko, Haljimi i slični posvršavaju i druge planove, na primer Sandžak, Vojvodina, Jug Srbije, Romi, Vlasi…Srpski narod je nostalgičan, nije spreman da se obračuna sa greškama u prošlosti, nije spreman da se suoči sa stvarnošću, voli da živi u „sivoj zoni sećanja“, ili kako kaže jedan mudrac: „Baština nas ispunjava ponosom, umesto stidom“.

Izvor: Vidovdan