Kompradori i srpska „društvena tranzicija“

U istoriji je neizbežan trenutak kad se pogledi naroda i elite toliko raziđu da narod mora da promeni elitu

„Revolt is the right of the people”
John Locke

1.

Elita koja vlada Srbijom na početku XXI veka je kompradorska, a njena je “osnovna sistemska funkcija… da domaće stanovništvo ubedi da je najbolji način modernizacije predaja resursa (ekonomskih, političkih i kultrunih ) u ruke strancima, tačnije, predstavnika globalnog monopolskog kapitala“ (Antonić, 2012: 61). Iako knjiga Loša beskonačnost – prilozi socilogiji srpskog društva kao Antonićeva objava zaokruženog pogleda na prirodu, osnovno delovanje i ciljeve kompradorske elite (poslovne i političke elite, kompradorske inteligencije i kompradorske buržoazije) neće imati odjek kao njegovo upoznavanje Srbije s misonarskom inteligencijom deceniju ranije (Misionarska inteligenicija u današnjoj Srbiji, Vreme, 5. februar 2003) nije neumesno vezivati ta dva rada.

Misonarenje je predradnja u podizanju kompradora do visina nametnute „normalnosti“ u prepariranom javnom mnenju. Tako je učvršćivana legitimacija njihove pozicije, uprkos, apsurdnosti u inicijaciji stranaca, što se u našoj političkoj kulturi uglavnom svodi na cinični Domanovićev opis nalaženja slepog vođe u velikoj krizi:

„Pokloniše se smerno pred mudrim strancem… i završi(še) ovako: Mi te u ime svih stanovnika molimo da nam budeš vođ, pa kud god ti, mi za tobom. Ti znaš putove, ti si svakako i rođen u srećnijem i boljem zavičaju…

– Možemo li, dakle, poći s tobom tražiti bolji kraj?

– Možete! – produži mudri stranac ne dižući glavu.

– Sad nastade oduševljenje i izjave zahvalnosti…“ (Domanović, 2001: 46).

Učinak modernih misonara danas bi se smatrao promašenim, kada bi kompradori bili elita u tom staromodnom smislu – idolopoklonstvo prema strancima čija je moć u magiji nepoznatosti, a što prost narod i inferiorna domaća elita naivno (naglasak je na provincijalnoj naivnosti) veruje da oni svakako više znaju i da su bez sumnje voljni da nama čine dobro. Kompradori dolaze iz druge političke kulture – kolonijalne i izvršna su ruka surove Imperije koja njima upravlja u sistemu koji je Zinovjev nazvao kolonijalna demokratija.

I razjašnjavanje pojma „komprador“ upućuje na brutalnost odnosa prema sopstvenom narodu i ulogu izvršioca čiji je autoritet delegiran od imperijalnog poslodavca. Izvorno, u pitanju je kineski fenomen, ali ne iz ovog perioda kad Kina diktira pravila igre u globalnom poznom kapitalizmu, nego iz vremena kad je najmnogoljudnija zemlja na svetu bila objekat kapitalističke ekspanzije u XIX veku.

Naime, oprezni Kinezi nisu raširenih ruku dopuštali da ih britansko kolonijalno carstvo vodi „nevidljivom rukom“, te je čitav uvoz išao preko luke Kanton a, pošto je strancima zabranjeno da posluju u Kini, kao posrednici su unajmljivani Kinezi – kompradori. Britanski ljubitelji pravne države i borci protiv korupcije upravo su potplaćivanjem ljudi iz administracije povećavali promet. Najprofitabilnija roba (gle čuda!) bio je opijum koji je monopolska Britanska istočnoindijska kompanija (East India Company) izvozila iz Indije. Godišnje je u Kinu ulazilo 1,4 miliona kilograma opijuma, a broj narko-zavisnika se brzo popeo na dva miliona. Kad su Kinezi pokušali da stanu na put „trgovini smrću“ Imperija se odlučuje da zaštiti „britanski nacionalni interes“, i to za Zapad tradicionalno legitimnim demokratskim sredstvom – ratom. Prvi opijumski rat (1839-1842) naterao je Kineze da ne staju na put prodaji otrova svojim građanima, ali to Imperiji nije bilo dovoljno, pa je pokrenut i Drugi opijumski rat (1856-1860), kako i priliči utemeljiteljima „pravne države“, „trgovina narkoticima u Kini (bude) zakonski dozvoljena“ (Antonić, 2012: 56). Kompradori su od poslodavaca dobili udeo u profitu, ali i večno mesto u istoriji beščašća. Upamćeni su kao „uništitelji nacije“ i „demoni“.

2.

Danas, posle četvrt veka tranzicije pod dirigentskim štapom Zapada i gaženjem naroda od strane „uništitelja nacije“ (kompradorske elite), Srbija može da konstatuje svoje neprekidno opadanje u svim oblastima. Uzmimo, za primer, nekoliko ekonomskih pokazatelja. U Srbiji bar četvrtina radno sposobnog stanovništva ne radi. Od 5. oktobra 2000 (neka vrsta „opijumskog rata“), ključnog datuma kompradorskog trijumfa, „bez posla je ostalo 363.292 osobe. Naime 2000. godine bilo je zaposleno 2.089.292 ljudi… danas 1.725.960 (podaci su za 2012.). Broj zaposlenih je manji za 17,4 odsto u odnosu na peti oktobar 2000. Dakle… svaki šesti radnik je ostao bez posla“ (Grk, 2012:174).

U kompradorskoj Srbiji, delu globalnog kolonijalnog carstva, United States od Compradoria, „najviše (su) bez posla ostajali oni koji su radili u proizvodnji“, a bezgranična kompradorska ljubav za liberalnu ortodoksiju i tržište ima za rezultat „povećan za oko 15.000 broj zaposlenih koji primaju sredstva iz budžeta“ (Grk, 2012:174). I: više od 50 odsto mladih, njih preko 200 hiljada nema ni na vidiku posao. Ali to nije sve: krajem 2012. bar 60.000 je radilo a da nije dobijalo platu. To stanje je – tragična normalnost, a trend propasti izrazit. „Svaki treći radnik u Srbiji… ne može da računa na redovnu platu… (u privatnom sektoru) čak 480.000 zaposlenih koverat u proseku čeka dva meseca, a sa kašnjenjem plata do 30 dana suočava se i 170.000 radnika iz javnih preduzeća“ (Večernje Novosti, 27. mart, 2013).

Posle velikih kampanja za „evropske zakone“ i uvođenja svetinje koja se zove PDV, posle najraznovrsnijih „giljotiniranja propisa“, ustanovljavanja „kancelarija za brze odgovore“ jedina realno „dobra vest“ o građanima Srbije je što su sačuvali sposobnost snalaženja za opstanak i van zone u kojoj bi im „pomagala“ kompradorska država: „Ljudi u Srbiji preživljavaju zahvaljujući sivoj ekonomiji. Čak više od 650.000 je na različite načine angažovano u sivoj ekonomiji, a procenat onih koji rade ‘na crno’ se stalno povećava“ (Grk, 2012:175) . I, prema najprilagođenijem statističkom merenju (metodologije se stalno prilagođavaju da bi brojke proizvodile optimizam), običan Srbin je odavno mrtav od gladi. „Prema zvaničnoj statistici prosečna neto zarada u Srbiji iznosi 42.122 dinara za avgust 2012… Istovremeno, potrošačka korpa je 58.000 dinara… Međutim, objektivno sagledavajući realna potrošačka korpa (hrana, piće, računi, odeća, obuća) za tročlano domaćinstvo vredi više od 100.000 dinara“ (Grk, 2012:176). I pod nemogućim uslovom da u zemlji s tolikom nezaposlenošću dvoje iz porodice radi, da nemaju kredit i ko zna šta još – toj zajednici hronično nedostaje 200 evra.

Posledica je ovog „zastrašujućeg podatka da je industrijska proizvodnja u Srbiji na oko 40 odsto nivoa iz 1989. A bruto domaći proizvod (BDP) je za 32 odsto manji nego pre 30 godina“ (Grk, 2012:172). Ukupni spoljni dug je „premašio 24,21 milijarde evra, što je 79,0 odsto BDP“. Kada su „izdaci za kamatu… tri puta veći od ukupnog budžeta za poljoprivredu“ smrtni otrov dužničkog ropstva zemlju ostavlja bez nade. (Zaduživanje se poslednjih godinu i po dana dramatično ubrzalo.)

3.

Rezultati kompradorske vlasti nisu ništa manje porazni na političkom planu. Ivan Krastev (Ivan Krыstev) nalazi da su „balkanske demokratije politički režimi u kojima su glasači slobodni da menjaju vlade, ali su vrlo ograničeni u menjanju politike. Bilo kakav pritisak odozdo automatski je okarakterisan kao ‘populistički’“, a „demokratizaciju… kao prilagođavanje standardima Evropske unije“ austrijski autor Hanes Hofbauer (Hannes Hofbauer) će označiti kao „kolonijalizam Evropske unije“. Tako se živi s paradoksom da „međunarodni faktor“, bez koga demokratizacija ne bi imala garantni list, „ne vidi ništa loše u tome što partije dobijaju izbore igrajući na kartu populizma, a vladaju igrajući na kartu MMF“ (Krastev, 2004: 29). I „međunarodni akteri… ne kažnjavaju elitu zbog kršenja obećanja biračima, već ih, naprotiv, ohrabruju da to urade. Međunarodna zajednica kažnjava vlade koje ne ispunjavaju obaveze prema MMF, ali nije zainteresovana da utvrdi do koje mere političari ispunjavaju obećanja data biračima“ (Krastev, 2004: 30).

A kako bi “međunarodni akteri“ i mogli a da ne očekuju ovakvo ponašanje kompradora. Mnogi izveštaji američke ambasade iz Beograda, a koje su kasnije objavljeni na čuvenoj globalnoj elektronskoj oglasnoj tabli poznatoj kao „Vikiliks“, to nedvosmisleno pokazuju o većem i istaknutijem delu srpske političke elite, ali za potrebe ovog eseja zadržaćemo se na primeru – čovek koji je stigao i do mesta premijera. U knjizi američkog autora Nikolasa Kraleva (Nicholas Kralev) Druga američka armija – Služba spoljnih poslova SAD i diplomatija 21. veka (America’s Other Army: The U.S. Foreign Service and 21st Century Diplomacy) nekadašnji ambasador u Beogradu Kameron Manter (Cameron Munter) priča kako je odlučio da zbog nekooperativnosti udalji iz vlasti srpskog premijera Vojislava Koštunicu. Naime, Manter pripoveda kako je februara 2008, kad su SAD dovele Kosovo do proglašenja samostalnosti, usledilo veliko nezadovoljstvo u Beogradu, što je posle mitinga rezultiralo i paljenjem američke ambasade. Ambasador Manter, „ratnik“ te „druge američke armije“, odlučio je – da radnjama koje svakako ne spadaju u normalno ponašanje predstvanika strane vlade u zemlji koja mu izdaje akreditive o gostoprimstvu – „osigura odlazak premijera“ i da je „najbolja osveta da ovaj izgubi sledeće izbore“ za manje od pet meseci. Manter je utvrdio da je „ključ za slabljenje Koštuničinih šansi za reizbor 2008. oduzimanje podrške SPS, na čijem je čelu nekad bio bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević“. I Ivica Dačić je „obrađen“. Dakle: „Preokrenuli smo ga i od njega napravili pro-Evropljanina. Nismo ga platili, samo smo ga ubedili. Ono što je on stvarno želeo bio je međunarodni legitmitet. Isposlovali smo da Zapatero (José Luis Rodríguez Zapatero), tadašnji španski premijer, i Jorgos Papandru (George Papandreou), budući premijer Grčke, koji su u to vreme vodili Socijalističku internacionalu, pozovu Dačića u posetu tokom koje su ga nahranili i napojili. I rekli su mu da će mu odobriti ulazak (u Socijalističku internacionalu) ukoliko se priključi proevropskim snagama, što je on i učinio. I zabio je nož u leđa Koštunici“, pričao je Manter, zadovoljan postignutim. Nikolas Kralev izvodi zaključak: „Manter se osvetio: Koštuničina partija je izgubila izbore. Dačićeva partija se nije pridružila Socijalističkoj internacionali, globalnoj organizaciji partija levog centra, ali je on postao zamenik premijera a onda četiri godine kasnije i premijer.“ (Kralev, Nicholas (2012) America’s Other Army, Foreign Policy, 13. 09. 2012)

4.

Gde je izlaz iz depresivnog kolonijalnog položaja, pitanje je svih pitanja, u vremenu koje se dijagnostifikovalo, po nalazu dr Pola Krugmana, kao Velika kriza. Taj umirujući nalaz je pred revizijom. Uticajni Forin Afers (Foreign Affaires), glasilo moćnog američkog Saveta za spoljne odnose, u dvobroju juli-avgust 2013. objavljuje prikaz knjige makroekonomiste Alana Blajndera (Alan S. Blinder) Kad je muzika stala: finansijska kriza, odgovor i rad (After the Music Stopped: The Financial Crisis, the Response, and the Work) pod zloslutnim naslovom Druga Velika depresija – Zašto je ekonomska kriza gora nego što mislite. Autor prikaza, profesor s Berklija, Bredford Delong (Bradford DeLong) koji se držao dijagnoze „manja depresija“ veli da je vreme da se saopšti – da je na delu Velika depresija (Great Depression) kako se zvala i ona kriza iz 1929. Posebno zastrašujući za nas je njegov uvid da „evropska ekonomija danas u poređenju 2007. stoji gore nego 1935. u odnosu na 1929“. Nema dobre vesti kad je „pacijent bolestan, a doktori loši“.

I Slobodan Antonić nas suočava i s tim pitanjem: da li se idući ovim putem može izaći iz krize? Izvesno, ne. „Srbiji je potrebna promena strateške politike, a ona se najčešće dešava tek sa promenom strateških elita“, smatra on. Ali, „umesto kompradorske elite i njene integratorske laissez-faire strategije, Srbije je potrebna nacionalno-modernizacijska elita i aktivna izvozno-modernizatorska ekonomska politika“.

I, zaista, uspon Kine je osiguran odlučnim odbijanjem da se dozvoli Amerikancima da, kao nekad Britanci, stvore kompradore. Istim načinom oporavak su obezbeđivale i druge zemlje – od Brazila i Argentine do Rusije i poslednjih godina – Islanda. Da li je u tim državama ključnu ulogu odigrala elita? Odnosno, ovde je pitanje „redosleda poteza“: da li preobražaj društva stvara novu elitu ili elita preobražava društvo? Oprezni prof. Antonić u pogovoru jednoj Socilogiji elita (2005) vidljivo povećanje vere u dominantnu ulogu elite registruje kao neku vrstu pomodnosti na talasu povlačenja marksističkog tumačenja društvenog stanja kao sukoba klasa. I „tokom sedamdesetih i osamdesetih sve više se naglašava… ponašanje društvenih elita“ (Antonić, 2005: 205). Uspon teorije elita koincidira s usponom i dolaskom na lidersku poziciju u zapadnom svetu neoliberalnog načina vladanja : politički orjentiri te promene su „čelična ledi“, Margaret Tačer (vladala je od 1979. do 1990) i Ronald Regan (vladao od 1981. do 1989). Uspon neoliberalnog establišmenta drastično je produbio jaz između bogatih i siromašnih, dodatno dehumanizovao proizvodne odnose, učinio neodrživo nestabilnim i globalno i nacionalna društva. U tom periodu, menadžeri su uveli diktatiru u upravljanju u proizvodnji, kultura je komercijalizovana i banalizovana, a demokratski establišmenti su postali produkti političkog marketinga i finansijske potpore najvećih korporativnih sistema. Ti procesi su u Imperiji nosili neke forme i davali „benefite“ i domaćem stanovništvu, ali su se na Poluperiferiji, a posebno na Periferiji, pretvorili u ogoljenu pljačku i rasturanje svakog održivog sistema.

5.

Zato je očekivanja spasa od elita dvostruko problematičan: prvo, što su elite potkupljive a za kompradorske elite to je najvažnija odrednica i, drugo, što su društva zapadne demokratije danas praktično strukture bez realne opozicije spremne da iskorači iz status quo, a što je uslov za pronalazak rešenja u Velikoj depresiji. U pomenutom tekstu o Drugoj velikoj depresiji podseća se da danas nema iskoraka kakvo je 1936. doneo Džon Majnard Kejns knjigom Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca (The General Theory of Employment, Interest and Money), a što znači „skok od magije popravljanja“ propalih ekonomskih modela i duvanja u slabi žar ugaslih ideja ka „beskompromisnom blagoslovu“ za suštinske promene ekonomije i društva.

Ne samo da su znanja ekspertskih elita jednosmerna i ograničena, nego su one i podignute na odsustvu ideje o prvenstvu društvene koristi, a svetlosnim godinama odaljene i od primisli o solidarnosti. Isključena je društvena osuda raširene amoralnosti. Sve se to u kompradorskim modelima kolonijalizovanih društava, kao što je i srpsko, dodatno kompromituje i čini najveće delove elite neprihvatljivim, pa i neprijateljskim. U takvim situacijama postoji pasivna rezistencija. Taj proces zasad ide preko „kulture cinizma“ u kojoj „ljudi veruju da su njihovi napori osuđeni na propast i da će rezultati svega biti neuspeh“ – 70 odsto Bugara se smatra gubitnicima tranzicije, njih 62 odsto „bi želelo da živi u nekom drugom vremenu. Statistika iz Makedonije još je više zastrašujuća… samo 12 procenata odobrava put kojim je Makedonija krenula“ (Krastev, 2004: 8). U Srbiji je taj procenat – 17 odsto. A onda u zatonima kompradorskih poplava beskrupuloznosti, organizovane pljačke i bezgraničnog ponižavanja naroda rađa se ćutljivi otpor. Kompradori u trijumfalnom preziru prema većini, a i njihovi pokrovitelji, „često ne vide kako građani doživljavaju politički režim svoje države“. A nemaju ni strpljenja da se time bave. Društva mogu da uzvrate tihim pokazivanjem očajanja: „Rezultat ovoga jeste da građani glasaju protiv vlada koje su hvaljene i ‘rangirane’ od strane Zapada“ (Krastev, 2004: 14).

U Srbiji do 2114, na primer, kompradorska ideologija ni na izborima koje oni organizuju a dodatno kontrolišu njihovi pokrovitelji „evroatlanska opcija“ (međunarodni posmatrači, lokalni NVO-cesidovski kontrolori) nije većinski podržana na izborima. Tek se naknadim inženjeringom, uz otvorenu pomoć „krojača“ sa Zapada, cepa pobednička grupacija i prebacuje u „proevropljanski tabor“.

6.

Posledica ovog, antidemokratskog inženjeringa što ga izvode države „stare demokratije“, je – režim „meke okupacije“, čije je ime izvedeno iz poznatog Najovog konstrukta zvanog „meka moć“ (soft power), a što je moć (navodno, izvan uticaja sile i novca) koja podrazumeva „sposobnost da se na druge utiče putem kooptivnih resursa uobličavanja agende, ubeđivanja i podsticanja pozitivne privlačnosti kako bi se postigao željni ishod“ (Naj, 2012: 40). Iako je to zanosna teorija, pogoršanje odnosa prema Americi u savremenom svetu, prisililo je Naja da se lati prizemnijih rešenja, pa je zaključio da se ne može bez kombinovanja „tvrde“ i „meke“ moći, a taj genijalni pronalazak je nazvao „pametna moć“ (smart power). Međutim, kako god da se ta moć zove, ona je – okupatorska. I za razliku od vojne okupacije, danas uz „meku“ ili „pametnu moć“ ide – „meka okupacija“.

„Meka okupacija“ je sistem koji se istorijski praktično uspostavlja na „bazičnom konceptu Velike korporativne strategije“, a što je „imperijalna ‘vizija’ o 21. stoleću kao još jednom ‘američkom veku’ i SAD koje ‘deluju kao svetska vlada’“, čiji je glavni cilj da „suspenduje novovekovnu republiku… i uspostavi svetski korporativni poredak, odnosno imperijalni poredak novog feudalizma“ (Kljakić, 2011). U ovom poretku imperijalni suverenitet je kod svetskog saveza korporativne moći u kome ključnu ulogu ima američka liberalna oligarhija (Bilderberg, Savet za inostrane odnose i Projekat osamdesete, Trilateralna komisija i sl.). Njoj je optimalni oblik vlasti i moći režim “meke” okupacije, a koja je sebi obezbedila i adekvatne „kvislinge“ – lokalne izvršioce koje u Imperiji zovu useful idiots („korisni idioti“), jer, iako su korisni, oni su i prezira vredna „nekompetentna, nesamostalna i korumpirana lokalna oligarhija“. Kao „lokalna radna snaga“ na „srpskom pitanju“, oni su angažovani na dvosmernom poslu: prvo, dezintegracija Srbije i srpskog društava, a onda i dizajniranje „jedne ‘nove’ Srbije koja treba da postane integralni i lojalni deo idealno zamišljene svetske korporativne imperije“. Iako je projekat Velike korporativne strategije na globalnom planu kolabirao početkom 21. veka, a „utopija o svetskom korporativnom poretku tada doživela inverziju u svetski poredak korporativne distopije, ipak lokalni vojnici ove propale revolucije u današnjoj Srbiji… i dalje sprovode njenu politiku ‘kontrolisane dezintegracije’“ (Kljakić, 2011). Možda je tek s događanjima u Ukrajini jasno kakva je izvesnost opstanka tih imperijalnih kostrukta. Naime, da bi lako upravljala njima Imperija paradržave „oslobodi“ svakog ozbiljnog državnog elementa. Razlog je jasan – da bi lakše upravljala njoma. Ali, kad bi kolonijalne demokratije trebalo da deluju kao država – a za korist Imperije – one to ne mogu, jer su sistematski urušene. Imperiji bi bilo od koristi kad bi Ukrajina mogla da se suprtostavi Rusiji, ali ne može – nema vojsku, nema privredu, nema ideološku tačku okupljanja. Zemlja je temeljno urušena iznutra. Spolja održavana elita, politička i ekonomska, je impotentna i neupotrebljiva za druge poslove osim stvaranja privida suvereniteta svoje zemlje. Oni su evnusi u haremu.

Ko će biti nosilac unutrašnjih promena kad ovakva situacija postane neizdrživa? Zasad se može konstatovati da je pasivna rezistencija u porastu, sve je više socijalnih nemira, a pobune delova elite i pojedinaca intelektualaca su sporadične. (U to bi spadala i ova knjiga Slobodana Antonića.) Pritom se ne mogu preskočiti dve bitne činjenice, bez obzira koliko da ih zamagljuje pomodni i politički funkcionalni uspon elita. Prvo, u evropskoj novovekovnoj liberalnoj tradiciji važi da je suveren liberalno usmerenih društava – narod. Kod Žan Žaka Rusoa „narod je imanentan svakom ugovornom odnosu utoliko što nema ugovora bez naroda, niti ima naroda bez ugovora“ (Milenković, 2012: 139). A, drugo, pri narušavanju narodnog suvereniteta, i od strane unutrašnje elite, a da se o kompradoskoj eliti i ne govori, legitimno je pravo na pobunu (the right of rebellion ili right of revolution). Kad narod smatra da su mu ugrožena prirodna prava na život, svojinu i slobodu, on ima pravo (pa i obavezu) na pobunu. Lok je, kako je to uočio Bertrand Rasel, bio „apostol revolucije 1688, najumerenije i najuspešnije od svih revolucija“ (Petrović, 1964: 69), a njegov princip je posle donosio i surovije društvene obračune – od Francuske, Američke pa sve do Oktobarske revolucije i replika.

Posle tih iskustava pravo na pobunu se jeste osporavalo mediokritetskim konstatacijama da „nema prava na revoluciju u demokratiji“ (navodimo ovde jedan od karakterističnih primera iz masovnih medija), ali, realno: „Pravo na pobunu je jedno od najvažnijih ako ne i najvažnije prirodno pravo. U tom smislu ono je metapravo koje nadilazi svaki pozitivni pravni poredak“ (Čavoški, 1992: 19).

7.

Pravo na pobunu se aktuelizuje u vreme kriza: sistem ne može da rešava probleme, a njegovi štićenici nisu spremni da ga se odreknu. Eventulano su spremni na popravke koje se označavaju optimističnim imenom – reforme. Ali situacija se zaoštrava, jer „pojedinci u krizama ne donose samostalno odluke o životu i smrti. Ko će biti spasen a ko će umreti određuju institucije… individualnim logičkim rasuđivanjem takvi se problemi ne mogu rešiti (Daglas, 2001: 23). Pošto su interesi klase upravljača insitucija i doveli društvo u stanje Velike krize, onda su neophodne korenite promene. Brana promenama ne može biti manipulacijsko negativno karakterisanje promena kao „populističkih“ ili „nedemokratskih“. Ugroženo društvo mora naći izlaz ili će ga stići „sudbina Hazara“.

Nastojeći da utvrdi „kako institucije misle“ Meri Daglas je analizirala teorije Emila Dirkema (klasično delo Elementarni oblici religijskog života) i Ludvika Fleka (Ludwik Fleck) (Nastanak i razvoj naučne činjenice) i našla da se može govoriti prvo, o zajednici mišljenja i drugo, o njenom stilu mišljenja koji „određuje šta se može smatrati razumnim pitanjem i istinitim ili lažnim odgovorom“ (Daglas, 2001: 23). Da bi objasnio smisao i logiku mišljenja „društvene grupe“, Dirkem uvodi religiju, vrstu javnog dobra što je osnova za „pojavu samog društvenog poretka“ (Daglas, 2001: 29). Poredak je dinamička struktura koja se sastoji od „mnogih svetova mišljenja, svaki sa središtem i obodom, koji se presecaju, razdvajaju i spajaju“, a u tom sklopu „u središtu postoji unutrašnja elita rangovnih i iniciranih pripadnika, a na spoljnom rubu su mase“ (Daglas, 2001: 25). Ovde se, naravno, radi o autentičnim elitama iz zajednice, čiji se članovi osećaju utemeljenim, a mase u njima prepoznaju glas zajednice. Kompradorske elite, ako i dođu iz „središta“ i potraju u mimkriji javnog mnenja, ubrzano gube autentičnost. Istina, elite trpe i spoljne uticaje, ali u „zdravom društvu“ oni ne mogu da budu dominantni u njihovom odlučivanju, a širina elite je tolika i takvog stila mišljenja da ne može biti cela potkupljena i nosi u sebi sposobnost unutrašnje obnove.

Zbog dodirnih tačaka s našim današnjim položajem, plodotvorno je uzeti pristup Fjodora Mihailoviča Dostojevskog, koji je razmatrao evrostranputicu ruske elite na kraju 19. veka i način kako je „prost narod“, uprkos tome, generisao moć nacije. (To se na izvestan način u Rusiji ponovilo i početkom 21. veka kad je Jeljcinova inferiornost prema Zapadu prevladana – putinizmom.) Dakle: „Počeli ste od besciljnog skitanja po Evropi uz strasnu želju da se preporodite u Evropljane, pa makar samo po izgledu“, pisao je Dostojevski početkom 1877. „Čitav osamnaesti vek smo proveli samo u primanju tuđeg izgleda. Uterivali smo sebi evropski ukus, čak smo jeli svaku gadost, trudeći se da se ne mrštimo“. I „mi smo upravo morali početi od prezrenja svog i svojih… prezir prema svome i svojima sve više i više je rastao, naročito kad smo ozbiljnije počeli shvatati Evropu“ (Dostojevski, 1981: 47). Ali to je moglo dati samo jedan tužni rezultat: „Svi su nas Evropljani gledali s podsmehom, a najbolje i neosporno pametne Ruse u Evropi gledaju s oholom blagonaklonošću“ (Dostojevski, 1981: 48). Ko se seća vremena kad se Evropa cerekala nad doživljajima i predstavama pijanog Broje Jeljcina, učiniće mu se kao da su ove reči zabeležene u tom predputinovskom periodu.

Kako počinje oporavak? Od koje odluke? „Prvo i pre svega da postanemo Rusi.“ Dakle, uspostavljanjem samosvesti o sopstvenom značaju, identiteta i utemeljenje sopstvenog bića. „Ako je opštečovečnost nacionalna ruska ideja, onda svako pre svega treba da postane Rus, tj. ono što jeste, i onda će se na prvom koraku sve izmeniti. Postati Rus znači prestati prezirati svoj narod.“ Kad se narod sastane sam sa sobom i put normalizacije odnosa s drugim narodima mu je otvoren. Jer „čim Evropljanin vidi da smo počeli da cenimo svoj narod i našu nacionalnu pripadnost, odmah će početi i on nas same da ceni. I stvarno, što bismo se jače i samostalnije razvili u svom narodnom duhu, utoliko jače i bliže bi nas osećale evropska duša, i srodivši se s njom, odmah bismo joj postali jasniji“ (Dostojevski, 1981: 49). Snaga kolektiva dolazi iz samosvesti. Samosvest je osnova moći i izvor suverenosti. Iz nje proizilaze svi uspesi, jer „samopreziranje, moralni pad, i posle njega cinizam – smetaju čak i ‘poslovima’“ (Dostojevski, 1981: 215), bio je odgovor onima koju su govorili (i danas se ističu nepodnošljivom vikom) kako je ekonomija najvažnije delo, a finansije vrhovni spiritus movens. Uspon nacije u politici, ekonomiji i kulturi je stanje njene racionalizovane samouverenosti, koje zakonito generiše funkcionalnu, a svoju elitu. „Nacije žive od velikog osećanja i od velike misli koja ih sve ujedinjuje i sve obasjava, od jedinstva s narodom, najzad, kad narod i nehotice smatra da su rukovodeći ljudi s njim, iz čega se rađa nacionalna snaga – eto šta je smisao postojanja nacije, a ne samo buržoaska špekulacija i briga o vrednosti rublje. Što je nacija duhovno bogatija, utoliko je i materijalno bogatija“ (Dostojevski, 1981: 215).

Šta je značajnije za preokret: samosvest većine ili operacije odabranih. „’Treba li narod da sledi nas ili mi narod?’, pita Dostojevski, misleći pod ovim ‘mi’ na inteligenciju. I odgovara: ‘Mi se moramo pokloniti pred narodom i od njega imamo da očekujemo sve, ideje i uzore, mi se moramo pokloniti pred istinom naroda i moramo je priznati kao istinu… razumljivo i razumno, potpuno bez naše pomoći, narod ume da kaže svoju istinu i kako, kad je u pitanju ono najvažnije, nalazi pravi odgovor…“ (Miler-Lauter, 1986: 29-30). Pitanja kako će narod „saopštiti“ svoje mišljenje od sekundarnog je značaja: ako sistem ima trasirane puteva i određene magistralne pravce kojim će propustiti opomene odozdo uštediće i vreme i materijalne štete. Ovde je, pre svega, suština da „poruka naroda“ menja prirodu društvenih odnosa.

Vek posle ovih ideja Dostojevskog Ričard Rorti (Richard Rorty) je na sličan problem podsetio svoju naciju. On se, u stvari, obraćao „nepatriotskoj“ akademskoj zajednici Amerike. „Većina nas (Amerikanca, prim. S.R.), uprkos besu koji možemo osetiti prema kukavičluku vlade ili njenoj korupciji, uprkos beznađu zbog toga što trpe najslabiji ili najsiromašniji među nama, ipak se identifikujemo s našom zemljom“(Rorty, 1994). On upozorava da preovlađujuća (i teorijska) naklonost multikulturalizmu gura američko društvo u permanentni sukob i uspostavlja stanje deljenja. Rorti je istakao važnost „osećanja nacionalnog ponosa“ i „ideje zajedničkog nacionalnog identiteta“.

Te 1994, deset meseci kasnije nasuprot Rortijevog proglasa stala je Marta Nusbaum (Martha Nussbaum) tesktom Patriotizam i kosmopolitizam (Patriotism and Cosmopolitism) isprovocirana „što se u nekim savremenim raspravama o američkom karakteru i obrazovanju iznova čuje pozivanje na naciju i nacionalni ponos “(Nusbaum, 1999 : 10). Nusbaum u raspravu uvodi instrumetalizovanu iracionalnost kad tvrdi da “patriotizam Ričarda Rortija može da bude način da povežemo sve Amerikance; ali patriotizam je veoma blizu šovinizma i bojim se da u Rortijevom argumentu ne vidim predlog kako da se uhvatimo u koštac s tom veoma očiglednom opasnošću“ (Nusbaum, 1999: 22).

Nekritički propovednici kosmopolitizma previđaju da i situacije kad „pružamo građanima da zaista treba da pruže jedni drugima ruke i preko drugih granica“, prate opasne posledice: nepodnošljiva hegemonija, neobuzdana pljačka i brutalni teror najmoćnijih država i naroda, a lepo pakovana kosmopolitska ponuda se ukazuje kao cinično razoružavanje slabih a da bi tako ogoljeni bili silovani. Primeri za to u poslednjih deceniju i po su brojni, a sami smo bili deo. Raspravljajući o „dvojnim standardima“ Zapada i uplitanjima od Avganistana do razaranja Jugoslavije nemački filozof Klaus Tevelajt (Klaus Theweleit) je povodom NATO uloge na Kosovu zapisao: „Stidim se što je ljudska rasa došla do tačke kada čak i ja, ubeđeni denacionalizovani kosmopolita, kukam za stabilnom nacionalnom državom“ (Tevelvajt, 2012: 59).

Kuknjava za stabilnom državom je sad već u „carstvu nužnosti“, jer, kad „kosmopoliti“ uspostave stanje maltretiranja drugih, opijena uspehom, „kosmopolitska elita“ nastavlja silovanje u svojoj zemlji. Zapadni ljubitelji globalizma (političko ime za kosmopolitizam na kraju XX veka) su to pokazali pretvaranjem „država blagostanja“ u – zemlje Druge velike depresije.

Tevelvajt je u pravu, posledica delovanja kosmopoltizma u svetu je da nema sigurnije luke od – nacije i nacionalne države. Ali tim već temeljno ispražnjenim ljušturama nekad uzvišenih institucija mora se vratiti sadržaj: kult porodice, nacionalna samosvest, verska komponenata, odbrambeni odnos i racionalna selektivnost prema spoljnim uticajima, sposobnost da se iz spoljnog sveta ponuda filtrira i uzima korisno, otpornost na latentnu spoljnu socijalnu propagandu.

Nepunu deceniju posle polemike Rorti-Nusbaum u zapadnim demokratijama objavljeno je da je „multikulturalizam mrtav“. To je prva obznanila nemačka kancelarka Angela Merkel u oktobru 2010, a zatim su joj se pridružili i britanski premijer Dejvid Kameron i francuski predsednik Nikola Sarkozi u februaru 2011. Ostaci ostataka multi-kulti šargarepe opstaju kao šarena laža na Poluperiferiji kad se izvodi operacija gušenja prava ostataka srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, destabilizovanju srpskog entiteta u Bosni i Hercegovini; u podbunjivanju Tibeta, ali ne i za podupirinje prava Kurda na samostalnu državu. Inače, sejanje tog semena legitimisalo je separatističke pokrete Katalonije ili Škotske.

8.

Traženje zaključka za razmatranje kako se narod rastaje od elita koje mu „prodaju otrov“ vratilo nas je u 1837. Tada je um Hansa Kristijana Andersena, za koji je rečeno da „niko poput njega nije znao prodreti u dušu bića i stvari“, na neponovljivo jednostavan način opisao hipokriziju elite koja je „nekad davno, u nekom dalekom kraljevstvu“ uhvaćena interesima i logikom hijerarhije gazila po „zdravom razumu“ naroda. Neki, kod Andersena za svaki slučaj neimenovani, Žoze Manuel B. i Anders Fog R. iz „dalekog kraljevstva“ došli su da caru koji „nikada nije brinuo o svojim sunarodnicima, slugama pa čak ni o svojim najbližima, već samo o tome šta će da obuče“, da sašiju „prelepo odelo“, i to od onih odeždi koje „poseduje magičnu moć…, odela koja su nevidljiva svima koji su glupi i koji ne zaslužuju da žive plemićkim životom“. Svaki čitalac zna kako je svita (tako se tad zvala elita) govorila „Pogledajte ga samo, zar nije prelepo! Te boje, te šare, taj kroj…“ I među svitom (suite je, prema Merjam-Vebster rečniku, „grupa ljudi okupljenih da služi vladara“) ne bi se našao onaj koji bi primetio ono što je videlo dete iz mase. „Ali on nema ništa na sebi“, reklo je dete.

Ali svitu-elitu to nikad nije brinulo, jer, istini za volju, društvena uloga elite establišmenata i nije da vidi ono što vidi „neko dete“. Elite nemaju pravo na naivnost i nevinost. Elite su učene i stvarane, a zatim se i plaćaju, da budu cement sistema. Elite su so status quo-a. Da bi kraljevsta trajala. Promene u umu te elite nisu isključene, ali su one u suštini samo reformske – tj. za „političko preoblikovanje, preuređenje koje provodi vladajuća klasa u svrhu učvršćenja svoje vlasti; promjena koja ne dira u temelje postojećeg poretka“ (Klaić, 1990: 1141). A, da bi se promenio sistem „u nekom dalekom kraljevstvu“, kolektivna svest mora da podigne cenu nepotkupljive supstance toliko da bi se i otac usudio da kaže: „Dete govori istinu, car jeste go…“ Pojedinac mora osetiti da će ga njegova zajednica podržati, a onda i zaštiti. Tada, u času razmađijavanja, nastaje prostor za slobodu pogleda i govora: „U pravu ste, ni ja ne vidim odelo – povika čovek pored. Ni ja… Ni ja… Ni ja… počeše da viču ostali ljudi“. I onda eto u društvu „nove elite“. Neće biti kompradorska, jer te elite nikad ne bi videle golotinju vladara.

Dostojevski je razumeo i ograničenje moći otuđenih organizovanih grupa. Organizacija je velika prednost, ali elite bez korena ne mogu da obnavljaju snagu. Narod uvek eliti deluje primitivno, a elita njemu pokondireno, u krajnjoj liniji – kompradorski. U istoriji je neizbežan trenutak kad se ta dva pogleda toliko raziđu da – narod mora da promeni elitu. Osvešćena nacija u trenucima istorijskih uzleta, kad se suspenduje „dobrovoljno ropstvo“, generiše strateški orijentisanu demokratsku elitu, kojoj više ne treba pečat Fridom hausa (Freedom House), jer ona legimitet i moć vuče iz usaglašenosti namera pojedinaca i grupa oko nedvosmislene jasnoća elementarnih ciljeva. To je složen, teško uhvatljiv ali zakonit proces kod naroda koji imaju sposobnost da prežive.

„U istoriji pitanje je uvek o životu i uvek samo o životu, rasi, trijumfu volje za moći“, pisao je Osvald Špengler u zaključku epohalnog dela Propast Zapada. Špengler je početkom prošlog veka najavljivao kraj diktature novca i „njenog političkog oružja, demokratije“. Sledi, po toj logici, dolazak cezarizma. „Mač pobeđuje novac, volja za gospodarenjem opet podvrgava volju za plenom… Jednu silu može oboriti samo druga jedna sila, ne princip; a prema novcu nema druge sile. Njega može savladati i ukinuti samo krv“ (Špengler, 1990: 292). Sledio je nastup komunizma i fašizma dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, što je davalo Špengleru za pravo. Diktatura novca se ipak obnovila posle Drugog svetskog rata. Ali ona je, pola veka kasnije, svet ponovo vartila u stanje „drame čovečanstva“. Tako bi se i ova kriza, Druga velika depresija, oglašena 2008, mogla tumačiti kao nova runda velikog obračuna. Špengler je često osporavan, ali nikad nije odbačen.

U toj velikoj neizvesnosti pred budućnošću jedina izvesna luka spasa čini se da postaje suverena, i, s obzirom na stanje stvari – nacionalna držva. To nije savršen oblik, niti štiti od svih zala, ali sigurnijeg u ovom dobu nema. Na sasvim praktičnom nivou ona je kompatibilna sa onim što Antonić zove „nacionalno-modernizacijska elita“, koja bi se mogla usmeriti na borbu za egzistencijalni opstanak, na elementarno kroćenje „lihvarske ekonomije“, na početak unutrašnje preraspodele moći i bogatstva koja bi stabilizovala društvo. Uostalom to jeste jedini mogući odgovor pred najzedom kompradora i osnova za uspostavljanje fronta odbrane od spoljne pljačke i razaranja. Tek izlazak iz paukove mreže „kolonijalne demokratije“ otvara perspektivu ka novom društvu koje, objektivno, u drami Druge velike depresije, jeste nepoznanica. Ali to što ne znamo gde ćemo stići ne može biti razlog za okamenjivanje status quo-a. Kad sadašnjost postaje nepodnošljiva, pravo na pobunu je neizbežno.

__________
Literatura:

Antonić, Slobodan (2012) Loša beskonačnost – prilozi sociologiji srpskog društva, Beograd: Službeni glasnik

Antonić, Slobodan (2009) Elita, građanstvo i slaba država, drugo izdanje Beograd: Službeni glasnik

Antonić, Slobodan (2008) Kulturni rat u Srbiji, Beograd: Zavod za udžbenike

Antonić, Slobodan (2003) Misionarska inteligenicija u današnjoj Srbiji, Vreme, br. 631, 5. februar 2003,
http://www.vreme.co.rs/cms/view.php?id=332405

Bogus, Carl T (2011) There’s no right of revolution in a democracy, CNN, January 27, 2011

Daglas, Meri (2001) Kako institucije misle, Beograd: Samizdat Free B92

DeLong, Bradford (2013) The Second Great Depression – Why the Economic Crisis Is Worse Than You Think, Foreign Affairs, July/August 2013, Review Essey, Volume 90, Number 4

Domanović, Radoje (2001) Deset najlepših priča, u ovom radu se citira Vođa, Beograd: Lirika

Dostojevski, Fjodor M. (1981) Piščev dnevnik II, Beograd: Rad

Klaić, Bratoljub (1990) Riječnik stranih riječi, Zagreb: Nakladni zavod MH

Kljakić, Ljubomir (2011) Korisni idioti i kolaps Srbije, Fond Slobodan Jovanović,
http://www.slobodanjovanovic.org/2011/02/23/lj-kljakic-korisni-idioti-i-kolaps-srbije/

Kralev, Nicholas (2012) America’s Other Army, Foreign Policy, 13.09.2012.
http://www.foreignpolicy.com/articles/2012/09/13/americas_other_army?print=yes&hidecomments=yes&page=full

Milenković, Ivan (2012) Opšta volja kao teorijsko-politička fikcija: Ruso i pojam suverenosti, Filozofija i društvo XXIII (3), 2012, str. 135-147

Miler-Lauter, Volfgang (1986) Dijalketika ideja Dostojevskog, Beograd: Vuk Karadžić

Lok, Džon (1962) Ogled o ljudskom razumu I-II, Beograd: Kultura

Naj, Džozef S (2012) Budućnost moći, Beograd, Arhipelag

Nusbaum, Marta, Koen Džošua (1999) Za ljubav domovine, Beograd: Biblioteka XX vek

Petrović, Gajo (1964) Od Lockea do Ayera, Beograd: Kultura

Plehanov, Georgi V. (1947) K pitanju o ulozi ličnosti u istoriji, Beograd, Zagreb: Kultura

Rorty, Richard (1994) The Unpatriotic Academy, The New York Times, February, 13, 1994,
http://www.nytimes.com/1994/02/13/opinion/the-unpatriotic-academy.html

Tevelajt, Klaus (2012) Logical, radical, crmininal, Loznica: Karpos

Čavoški, Kosta (1992) Pravo na pobunu, NIN, 14. februar, 1992, str. 19

Špengler, Osvald (1990) Propast Zapada IV, Beograd: Književne novine
__________

* Pod naslovom Razmađijavanje ‘loše beskonačnosti’ – o ulozi kompradora u srpskoj i istočnoevropskoj tranziciji, tekst je objavljen u Letopisu Matice Srpske, Knj. 495, sveske 1 i 2, januar-februar 2015.

Izvor: Matica Srpska, Novi Standard