Srpski režim i klizanje u društvo nasilja

Savremena Srbija sve više klizi ka društvu nasilja i nasilnički stav postaje osnov svakodnevnog života. Izvorište tog opasnog procesa je u javnoj komunikaciji koju – to je očigledno – inspiriše i diktira aktuelna politička vlast i, kako je napisao jedan ugledni hroničar, u Srbiji se javno življenje pretvara u „život sa siledžijom“. Izvorište je političkom nasilju vladajuće elite.

Građani Srbije se svakog dana, ali baš svakog dana, dvadesetičetiri sata sedam dana u nedelji (24/7) putem medija i izjava političkih lidera bombarduju uvredama, napadima na ličnosti, retko viđenom arogancijom i, naravno, besprizornim lažima. Nije više dovoljna ni klasična cenzura i pritisci na novinare, političari sada sami izveštavaju o sebi i onome šta rade. To je, u osnovi, pravi teror, nasilje koje se putem medija i stvorene kulture siledžijstva neprimetno prenosi u čitavo društvo, na celu Srbiju i sve delove života ljudi.

Postepeno se takva atmosfera u društvu već pretvara i u fizičko nasilje, o čemu svedoče mnogi primeri u lokalnim sredinama, ne samo slučajevi Mionice i Inđije. Sve sumnje ukazuju da i iza tog fizičkog nasilja u malim mestima stoje vladajuće političke strukture, koje, po svemu sudeći, svoje političke ambicije ne mogu više ostvariti normalnim putem, nego samo silom. Javnost u Srbiji, posebno u velikim gradovima, još uvek nekako ćuti, ali nije daleko dan kada će se to fizičko nasilje preneti i na „viši nivo“.

SUROVOST KAKVA ODAVNO NIJE VIĐENA

U društvu je zavladala od vlasti generisana atmosfera straha, svi se plaše svakoga a ponajviše nečega što ne mogu jasno da definišu ili nekoga koga ne mogu naglas da kažu ko je on, a utisak je da svi znaju tu osobu. Istovremeno se sa najvišeg mesta svakog dana u takvoj atmosferi straha javnosti, običnim ljudima, nameće i bezrazložni osećaj krivice i traži se da se svako nekako oseća nekome i za nešto krivim. Za sada nema reakcija javnosti, retki protesti ne uspevaju da inspirišu dovoljno veliki broj ljudi, zavladao je strah i uništena je solidarnost. To, na primer, najbolje pokazuju protesti ojađenih prosvetnih radnika. Niko se nije solidarisao sa njima i na kraju su morali da odustanu jer, kako su rekli, ne mogu više, nemaju od čega da žive.

Takva surovost vlasti odavno nije viđena. Ljudi nekako prihvataju sadašnje stanje, počinju da se navikavaju. U ovoj fazi je, utisak je, narod slomljen. Mada ima još duhovitosti. Na primer, one kutije sa mašnicama i psećim izmetom ispred zgrade vlade Srbije. To je do sada najduhovitija, ali i najozbiljnija politička poruka tihe, ustvari ućutkane većine.

Poseban fenomen u današnjoj Srbiji je upotreba laži kao instrumenta nasilja. Laž, i to sa najvišeg mesta, je postala osnovno nasilje nad građanima Srbije. Postalo je bespredmetno navoditi primere javnih laži toliko ih je mnogo i svakog dana. Ustvari, sve je u manjoj ili većoj meri na javnoj sceni, pre svega političkoj, postalo laž. Neko će možda reći – pa oduvek se lagalo i svuda. Tačno, ali ovako kao u ovovremenoj Srbiji nikada nije toliko i tako.

Ne postoje ograničenja, od navodno prosute kafe u predsedničkom avionu, do tragedije sa vojnim helikopterom, pa preko evropskih integracija i Međunarodnog monetarnog fonda i do „prljavog veša“ političkih protivnika i čak njihovih senki i toliko pominjanih reformi. A istovremeno među parlamentarnim partijama uopšte ne postoji razlika u političkim opredeljenjima i strateškim ciljevima. Tolika količina laži i njihov način je neviđeno javno nasilje začinjeno svakodnevnim javnim uvredama sopstvenog naroda. Kakvim sve pogrdama građani Srbije i Srbi nisu bombardovani sa najvišeg mesta, od toga da su lenjivci i neradnici do indirektne tvrdnje da su mentalno bolesni i da zato moraju da menjaju svest.

Kao i svaki društveni fenomen i ovo stanje se može objasniti, ali objašnjenja ostaju kratka za pitanje bez odgovora – zašto aktuelna vlast sa tako sigurnom većinom u Skupštini i makar formalno jasnim demokratskim mandatom ima potrebu da se služi lažima, manipulacijama i nasiljem. To ipak nije jasno. Uz to, sve je još čudnije jer aktuelna vlast nema potrebe da laže i zbog toga što svi ljudi u Srbiji vide i znaju koliko je teška situacija, koliko je sve odavno propalo, i tu im nisu potrebna objašnjenja, nego samo ideje i malo nade. Narodu vlast nema potrebe da govori koliko i kako je teško, ljudi to znaju, ali ono što im smeta je da ih neko laže o tome što oni dobro znaju i bolje vide.

MOŽE BITI SAMO GORE

Prirodno, nameće se i pitanje kako se sve to Srbiji moglo dogoditi i kako je moguće da ljudi ipak pristaju na takvo nasilje i poniženja. Srbija je, doduše, i pre ove vlasti postala frustrirano društvo razrušenog socijalnog tkiva pre svega obmanama vlasti i društvene elite. Sada je, međutim, ključno pitanje kako će Srbija iz svega ovoga izaći, šta će se dalje događati. Malo je verovatno da će u skorije vreme biti bilo kakvih promena politike nasilja. Može biti samo gore nego što je sada jer aktuelna vlast jednostavno ne ume drugačije. Uz to, uslovi u društvu koje je sama generisala ovu vlast će terati da se još više drži onoga što sada radi, a ne da bilo šta izmeni.

Drugim rečima, laži i političko nasilje će se pojačati i to sa još većom bezobzirnošću. Već smo svedoci da i nosioci vlasti sami sebe demantuju u sopstvenim lažima i obmanama, ali to ih dodatno inspiriše da nastave samo sa malom pojačanim tempom i većom bezobzirnošću. To vodi ka nekoj formi političke i lične diktature ili, blaže rečeno, autoritarne vlasti, ali i fizičkom nasilju. Objektivno i gledano iz ugla običnog, razumnog čoveka teško se boriti protiv takve vlasti.

Ali diktatura je uvek pokušaj prikrivanja haosa, maskiranje nemoći da se reši bilo koji problem, a nasilje je pre svega znak slabosti. To je realnost Srbije, koja se ne može prikriti ma kako vlast bila bezobzirna i nasilnička.

Ali i dalje nema odgovora kako iz svega toga izaći. Naravno, uvek je ne samo nezahvalno nego i teško predvideti reakcije društva jer ovo nije samo politički nego i problem celog društva Srbije, ovde se ne radi o problemu među političkim protivnicima, nego generisanom stanju u celom društvu. Nevolja u traženju odgovora na to pitanje je logika „života sa siledžijom“. Jer jednog siledžiju može da ukloni samo još veći jači siledžija, a ne miran, običan čovek. Tu je najveća nevolja.

Izvor: Novi Standard