Vučićev kabinet u „frontovskom prstenu“

Da li će se do kraja tekuće godine u Srbiji održati vanredni parlamentarni izbori? Još pre mesec dana, ovakvo pitanje izgledalo bi u najmanju ruku čudno, imajući u vidu da je sadašnja vlada radila samo godinu dana, a rejting vladajuće koalicije naprednjaka i socijalista donedavno je demonstrirao neviđeno visok rejting u novijoj istoriji Srbije.

Međutim, tema raspuštanja Narodne Skupštine poslednjih dana je iznenada dobila novo značenje. Na tako nešto su uticala tri ključna faktora.

Kao prvo, na sprovođenje prevremenih izbora koji podrazumevaju ne samo raspuštanje sadašnjeg poslaničkog korpusa, nego i ostavku vlade Aleksandra Vučića, pozvao je šef srpskih radikala Vojislav Šešelj – koji je izgleda sposoban da iz bilo kojih unutar-političkih ili međunarodno-pravnih potresa “poput Feniksa iznikne iz pepela”. Harizmatičnom vođi Srpke Radikalne Stranke (SRS) primorana je da iskaže poštovanje čak i njegova neumoljiva oponentkinja – predsednica Narodne Skupštine Srbije Maja Gojković: “Neke druge vanparlamentarne partije čak nemaju smelosti ni da pozovu na sprovođenje vanrednih parlamentarnih izbora”. Prema njenim rečima, upravo radikali danas zadržavaju “visok rejting” na fonu drugih vanparlamentarnih partija.[1]

Pored toga, upravo se Vojislav Šešelj u ovom trenutku našao u epicentru ništa manje vrućih debata za sadašnju Srbiju – po pitanju rehabilitacije srpskih četnika Draže Mihailovića. Vođa SRS smatra da bi odbijanje da se rehabilituje general značilo pobedu “jedne tamne i mračne sile”.[2]

Nezavisno od konačne presude Vrhovnog suda Srbije, imena Mihailovića i Šešelja već su se našla u tesnoj vezi u srpskom javnom mnjenju i to bi moglo ozbiljno da promeni izgled političke scene.

I uopšte nije slučajno da bivši tužilac MTBJ Džefri Najs u intervjuu beogradskim novinama žali što Haški tribunal nije bio u stanju da prvostepenom presudom okonča proces nad Vojislavom Šešeljom. Prema njegovim rečima “Tribunal je morao mnogo brže da osudi Šešelja”.[3]

Nije tajna da je Zapad prvobitno po pitanju mešanja u unutrašnje stvari Srbije, glavni akcenat stavio upravo na taj proces. Jer za razliku procesa sa bivšim srpskim političarima, državnim delatnicima i generalima, u licu vođe SRS zapadni centri moći su težili da osude glavnu opozicionu snagu zemlje koja podriva pozicije evroatlanske koalicije. Naravno, na srpskoj političkoj sceni deluju i takvi politički delatnici kao što su DSS ili pokret “Dveri”. Međutim, upravo je Vojislav Šešelj od kraja devedesetih godina u očima Srba (i ne samo Srba) predstavljao glavnu pokretačku snagu “Srpske Opozicije”.

I evo – on je opet na slobodi – nesalomljen i prepun novih političkih planova i ideja. Samo to je dovoljno da bi se promenio tok političkih procesa u zemlji.

Drugi važan faktor destabilizacije sadašnje vladajuće koalicije povezan je sa politikom EU – koja uporno odbija da otvori bar prve glave iz “pregovaračke fascikle” Srbije. Predviđalo se da će zeleno svetlo dati ministar inostranih poslova Nemačke Frank-Valter Štajnmajer koji je ovih dana bio u poseti Srbiji. Međutim, on je odbio da pominje konkretne rokove, samo rekavši da Brisel kao i ranije od Beograda očekuje ispunjenje svih neophodnih uslova – koje je on nazvao “preprekama” za početak pregovora.[4]

Pozicija nemačkog predstavnika uveliko je razočarala čak i potpuno naviknutog na zapadne igre predsednika Srbije Tomislava Nikolića, koji je priznao novinarima da posle pregovora sa Štajnmajerom “on nije veliki optimista”.

Sudeći prema raspoloživim informacijama, radi se o težnji Nemačke da po svaku cenu dobije od Beograda realizaciju takozvanih “11 tačaka”, uključujući i potpunu normalizaciju odnosa Beograda i Prištine.

Upravo ta normalizacija – ukoliko bude sprovedena po scenariju Zapada – teoretski može da sahrani karijeru bilo kog srpskog političara. Radi se o tome da u dopunama za ispunjenje Briselskog sporazuma Nemačka i njeni istomišljenici u EU insistiraju na ispunjenju niza drugih uslova, koji izlaze izvan okvira Briselskog sporazuma. To se u prvom redu odnosi na odbijanje Srbije da podrži organe samouprave kosmetskih Srba, pa tako i Zajednice srpskih opština na severu Kosmeta. Čak je i premijer Aleksandar Vučić koji je prošle godine izjavljivao u Berlinu da je “Nemačka najveća i najvažnija zemlja i za nas, i u EU u celini”, danas prisiljen da kaže da uslovi predočeni Srbiji “imaju svoje granice”.[5]

Ne čudi što produženi pritisak Zapada na Srbiju ne samo da stvara konfuziju u redovima vladajuće koalicije, nego daje impuls i opozicionim snagama različitog usmerenja. Ako SRS, DSS, Pokret “Dveri”, kritikuju vlast zbog apologizacije evroatlanske orjentacije, to Demokratska stranka optužuje vladajuću koaliciju za nesposobnost da sledi zloslutni evropski put. Jasno je da slične optužbe imaju jako izraženu političko-propagandnu pozadinu. Međutim, akumulacija protestnih raspoloženja na obe strane srpske političke barikade – samo pojačava socijalno-ekonomske probleme. A iz toga sledi da će druga godina rada kabineta Aleksandra Vučića biti mnogo nespokojnija od prve.

______________________________

[1] Danas, 29.04.2015.

[2] Danas, 29.04.2015.

[3] Blic, 28.04.2015.

[4] Vecernje novosti, 29.04.2015.

[5] Vecernje novosti, 29.04.2015.

Izvor: Fond Strateške Kulture