Ефекти „мисија мира“ патријарха Иринеја и Вучића

Почетком мјесеца, готово истог дана, Српска црква и држава Србија одржале су два важна одвојена састанка на лијевој обали Дрине. Док је премијер отишао у Сарајево да измири Србију, формално са Босном, а стварно једино са Бошњацима, дотле је патријарх стигао у Бијељину да измири страначки завађене Србе у Српској. Ни Вучић ни Иринеј нису постигли тако амбициозне циљеве, али мањи резултати нису изостали.

Његова светост привољела је политичке Србе у власти и опозицији да одустану барем од увредљиве реторике, неприличне браћи по вјери и нацији, а ваљда и по заједничком, патриотском интересу очувања Републике Српске. А његово премијерство убиједило је већ ко зна који пут Бакира Изетбеговића у присуству незаинтересованих Човића и Иванића да Србија поштује суверенитет и интегритет не само РС него и БиХ.

Сигурно је да ће Додик и Босић, послије патријарховог апела, нешто умјерити рјечник узајамне комуникације, барем до локалних избора, али тиме главни проблем није отклоњен. Почне ли дио опозиције у Српској, који је на власти у заједничким органима у Сарајеву, да своју политику усклађује са Бањалуком, изгубиће мјесто у коалицији са СДА и ХДЗ. Наставе ли ти исти српски политичари да своју политику прилагођавају бошњачким интересима, немају ни потребе да излазе на локалне изборе. Искусни и вјешти Иванић донекле успијева да пехливани на путу између Сарајева и Бањалуке, док Босић, ваљда зато што живи у Брчко дистрикту, и не осјећа расположење народа у Српској.

Да ли ће се, аналогно, нешто промијенити на релацији Сарајево-Београд након заједничке сједнице Владе Србије и Савјета министара БиХ? Оваквим форматом сусрета Вучић је ставио акценат на „оно од чега се живи“, што је конкретно, реално, прагматично, рационално, баш онако како налажу европски ментори. Тако је премијер Србије преко економије заобишао једино и спорне политичке теме, а Додик му је у интервјуу Политици секундирао оцјеном да таквих проблема међу Бошњацима и Србима у БиХ заправо и нема, јер је све ријешено Дејтонским споразумом, који су потписале обје стране.

Проблема у економији тек никада није ни било. Чак и током рата цвјетала је трговина храном преко линија фронта коју су заједнички организовали и дијелили профит „бизнисмени“ са двије националне стране. Новац заостао на рачунима бивших великих бх. фирми сливао се у трговински анекс Македонијатабака, гдје су цигарете мијењане за разне прехрамбене артикле, а онда је „хуманитарни конвој“ кретао и, уз уговорене таксе у роби или новцу, стизао у Сарајево. У двоструко опкољеном Сарајеву, рецимо, могло се „испод руке“ набавити буквално све, као у тржним центрима у мирна времена. Само под условом да сте имали да платите у њемачким маркама, које данас одговарају вриједности евра. Јаје за 10 марака, пакло цигарета за 30, десетак грама кафе за 100 итд. Није мањкала ни свјежа телетина! У глуво доба ноћи током полицијског часа у парку на Тргу ослобођења преко линија фронта је довођена жива стока и затим клана, транжирана и одвожена до купаца. До ране зоре се разлијегао језив лавеж и мјаук изгладњелих паса и мачака који су се на живот и смрт отимали о отпатке.

А, када је генерал Младић непланирано истоварио један цивилно договорени хуманитарни конвој да би прехранио војску, војници су пожутјели од велике количине жуманаца. Али током рата је такође функционисала трговина оружјем и муницијом између двије стране против треће, а предмет робно-новчане размјене били су чак и тенкови.

Ентитетске границе, поготово послије рата, нису биле препрека упркос сталним политичким размирицама. Рецимо, када је Српска имала ниже порезе, бројне фирме из Федерације су без зазора сједиште пребацивале у други ентитет. И дан-данас, док Сарајево пријети ратом због референдума у Српској, халал месо из бошњачких кантона полијеће за Турску из Маховљана, гдје је нижа аеродромска такса. Бизнис не зна за границе, а новац нема националност.

Након разговора Владе Србије и Савјета министара, гдје је у еуфорији „нормализације“ муслиманско-српских односа потписано и неколико споразума, невалидних јер спадају у надлежност ентитета, услиједио је убрзо у истој атмосфери и састанак у Сребреници. На усхићење делегације из Сарајева, премијер Србије је овој општини даровао пет милиона евра, а предсједник Додик му се, као домаћин, придружио са још два „на дужи рок кроз пројекте“.

Да ли зато што је Сребреница постала симбол бошњачког страдања и што јој је тренутно на челу Ћамил Дураковић, али изгледа да су многи превидјели да је Вучић заправо даровао Републику Српску, односно једну локалну заједницу унутар њених ентитетских граница, а не БиХ или Федерацију. Чудо да сарајевски репортери у свему нису открили „специјалне везе Српске и Србије“. И, да у готово истовременој посјети патријарха српског и премијера Србије Републици Српској, нису препознали координисану свесрпску подвалу наивним Бошњацима.

Извор: Пресс РС