NATO anšlus Crne Gore

NATO pozivnica Crnoj Gori, na globalnom nivou nastavak antiruskog vojnog pozicioniranja, paralelno je trijumfalni oblik i rezultat projekta nametanja našem narodu ideologije srpske nacionalne krivice, preko koje se dalje uništava srpska državotvorna ideja i teritorijalno sakati istorijski srpski životni prostor.

Zabavljen bespotrebnim kreiranjem unutrašnjih društvenih sukoba,  iako ima apsolutnu vlast, kartel vladajućih političkih stranaka i firmi u Srbiji glorifikacijom i nametanjem kalvinističkog oblika privređivanja – po narod stradalne ekonomije i politike „vojne neutralnosti“ kojima pokušavaju da medijski pokriju sve užase koji se u Srbiji dešavaju (samospaljivanje ljudi pred sudskim izvršiteljima, sklanjanje pogleda od kamera dok je ruka u kontejneru, samoubistava čistačica do vojnih pilota) – svesno i izdajnički ne diže glas da ukaže na specifičnosti, posebnosti, zahteve i prava opšteg srpskog nacionalnog interesa koji se NATO anšlusom Crne Gore brutalno poništavaju.

Na delu je od NATO zacrtani tajni srpski Trijanon koji – zbog pravedne prirode borbe koju je Srbija vodila protiv NATO pakta kao osvajača i stavova Rusije i Kine – nije moguće Srbiji nametnuti putem neke velike međunarodne konferencije, ali koji se usporenim hodom, i uz pomoć niza političkih međukoraka (poput takozvanog Dijaloga u Briselu i golog monopola NATO sile) nezaustavljivo kreće ka svom finalnom rezultatu, a to je sabijanje srpske državnosti u granice Beogradskog pašaluka, onolike teritorije koja više nikada neće biti prepreka na antipravoslavnoj geostrateškoj liniji Anglosaksonaca, Germana i Vatikana.

Crna Gora – zasnovana na Svetosavlju i Kosovskom mitu u kojoj je terorom EU i NATO poslednjih devet godina nametnut ekskluzivistički položaj lažne nacije Montenegrina a srpski narod sveden na slovensko roblje slučajno zatečeno na toj teritoriji i koje se, za sada, toleriše u određenom procentu sa tendencijom da se taj procenat svede na starčevićko-tuđmanovski nivo u današnjoj Hrvatskoj – lažna je država isto onoliko koliko je i Kosovo lažna država, iz koje je 90 odsto populacije slovenskog roblja proterano i pobijeno i čije se kulturno–istorijsko nasleđe planski devastira.

U toj lažnoj državi Crnoj Gori se nastavlja sa naručenim odigravanjem procesa opšteg udesa Srpstva na institucionalnom nivou ali dan – montenegrinerska Kristalna noć – kada će se krenuti i fizičko istrebljivanje pojedinca-Srbina ulaskom lažne države Crne Gore u NATO približiće se brže nego što se u ovom trenutku od vladajućih beslovesnih akustičnih nepogoda sa TV ekrana može nazreti.

Na tragu nekadašnjeg nemačkog predloga da se pitanje južnoslovenskog življa na Balkanu najlakše može rešiti njegovim uključenjem u Austrougarsku carevinu, tako sada EU i NATO putem i NATO-vskog formalnog osvajanja Crne Gore preneseno poručuju Srbima da se neko bezdržavno srpsko ujedinjenje može ostvariti samo u okviru njihovih integracija, s time što NATO integracije bezuslovno prethode svim drugima.

NATO, koji je ujedno i zaseban subjekt i egzekutivni objekt amerikanizacije Evrope i svega što se još može amerikanizovati u svetu, polazi od stajališta da se Evropa završava tamo gde su bile tačke dodira Austrougara i Osmanlija, te mu proždiranjem svih srpskih teritorija oko budućeg Beogradskog pašaluka neće baš toliko teško pasti da jednoj takvoj srpskoj minijaturi prizna toliko željenu „neutralnost“ i pristupi deljenju svojih interesa nad njom, sa recimo Turskom i „Prirodnom Albanijom“.

Preplašeni srpski narod, koji živi pod terorom najneljudskije verzije neoliberalnog kapitalizma, zapljusnut „alternativnim mišljenjima“ korumpirane „patriotske inteligencije“ preko kojih se vodi lažna polemika sa društvenom stvarnošću – polemike u kojoj se iza površne kritike vlasti krije dubinsko povlađivanje vlastima – izložen medijskoj agresiji kroz dekadentne televizijske igrokaze u realnom vremenu, pristao je da čeka na odgovore kako da izađe iz svojih problema tako što će posmatrati rasplet sukoba na globalnom nivou, nesvestan da je taj proces „čekanja i posmatranja“ isto što i aktivno učestvovanje u izdaji.

Kada dođe momenat, prvenstveno socijalnog otrežnjenja, a tada i do stvarnih društvenih sukoba, bojim se da će biti teško i da neće biti nikoga od nacionalnog poverenja ko bi mogao da kanališe silinu narodnog besa koja će u svojoj akumulaciji imati segmente nasilja, osvete i množinu ličnih zahteva za zadovoljštinu.

Zbog takve perspektive, koja bi takođe išla na ruku onih koji srpski nacionalni korpus žele da svedu na rezervat – u kojem možda globalistički hedonisti neće moći neoporezovano da se kockaju i odaju niskim strastima i u kojem će vladati „srpstvo“ ali do kojeg će se stići kroz naše međusobno istrebljivanje i tako nas svesti na zadovoljavajući, bezopasan broj i prostor – svi oni koji zaista žele da preuzmu odgovornost spasavanja naroda od NATO okupacije najhitnije moraju na javnom planu da kao zajedničku definišu najvažniju tačku vezanu za otpor nasilju kojem smo izloženi tako što će zajednički i neodstupno raditi na preuzimanju od vlasti jedne nacionalne RTV frekvencije, preko koje će se naciji staviti na uvid sve opasnosti po njen nestanak i prikazati joj koji se sve metodi koriste ka tom cilju.

Nacionalna frekvencija za drugo mišljenje nije nikakav akt dobre volje sadašnje EU vlasti na koji se mora čekati – to je neporecivo pravo koje se mora zahtevati odmah i sada i istrajavati u tom zahtevu svakoga dana a ne tavoriti u čekanju da nam dođe Raša tudej na srpskom ili neki njen derivat, a usput još prihvatiti kao normalno i prirodno da se kroz „izlazak države iz medija“ u stvari finalizuje monopol vladajuće interesne grupacije nad svim medijima i plasira samo jedna, NATO-EU istina.

Ujedinjenjem i beskompromisnim istrajavanjem na toj tački borbe, i pobedom u toj borbi, sve političke organizacije koje u tom procesu budu učestvovale mogu dokazati da su dostojne narodnog poverenja i dobre vere da se ne okupljaju zbog prostog ulaska privilegovanih pojedinaca u Skupštinu, jer narod ne interesuje njihov „procenat“ i broj mandata već sloboda.

Taj zahtev mora biti ultimativan i ne sme biti predmet pregovora. On mora biti ispunjen, u ime demokratije, u ime mira.

Izvor: Stanje stvari