„NATO pohod na Balkan – sledeći koraci“ – Pregled izlaganja

Fond strateške kulture iz Moskve i srpska patriotska organizacija „Poslednja linija odbrane“, organizovali su 12. decembra 2015. godine u Beogradu, međunarodnu naučnu konferenciju pod nazivom „NATO pohod na Balkan – sledeći koraci“.

Usred najozbiljnije svetske krize od kraja hladnog rata, NATO je objavio nameru ne samo da nastavi svoje širenje, već da se po prvi put formalno proširi na tradicionalni srpski etnički prostor i to na nedemokratski način. S obzirom na odsustvo zvanične reakcije države Srbije, ukazala se potreba za pokretanjem rasprave o ovom potezu, koji ima ne samo lokalne, već i globalne posledice.

Na skupu su govorili istaknuti, penzionisani ratni generali, eksperti Ratne veštine i drugih naučnih disciplina – prof. dr. Branko Krga, Spasoje Smiljanić, prof. dr Radovan Radinović, Luka Kastratović, kao i pukovnici u penziji – prof. dr Svetozar Radišić, Miroslav Jovanović i Goran Jevtović. Zatim, ruski geostrateški ekspert mr Anja Filimonova, profesori i docenti – dr Slobodan Antonić, dr Miloš Jovanović, dr Predrag Ćeranić i dr Andrej Fajgelj, kao i politikolog i kolumnista Fonda strateške kulture, Aleksandar Pavić.

Skup je održan ne kao klasična serija predavanja, već upravo kao početak šire i neophodne javne rasprave u srpskom društvu, sa namerom da se dijalog i prateće aktivnosti, ukoliko bude uslova i mogućnosti, proširi i intenzivira. U skladu sa tim, tokom višesatnog i veoma zanimljivog dijaloga, publika i prisutni gosti su uzeli učešće u radu kroz diskusije, razmenu mišljenja i postavljanje pitanja.

Sažetak – presek izlaganja

Spasoje Smiljanić, general-pukovnik u penziji, komandant RV i PVO u oružanoj agresiji 1999. godine, izneo je između ostalog, da je nakon pedeset godina postojanja odbrambenog saveza NATO, agresija na SRJ 1999. godine bila prvi agresivni, invazioni rat koji je savez vodio u svojoj istoriji. Bio je to rat protiv jedne suverene zemlje koja ničim nije ugrožavala interese tog saveza, osim što se suočavala sa unutrašnjim problemom separatizma i oružane pobune na teritoriji Kosova i Metohije.

To je bila operacija koja je započela znatno pre same agresije – a traje i danas – iz arsenala doktrine sukoba niskog intenziteta. Intenzivno su sprovođene: psihološko-propagandna, političko-diplomatska, obaveštajno-bezbednosna agresija i operacija albanskog terorizma. Sve je krenulo odmah nakon formiranja SRJ. Bila je to agresija posrednog nastupanja. Slabljenje ekonomske i svake druge moći.

S obzirom da neoružanim oblicima nisu mogli biti realizovani postavljeni ciljevi, pripremljene su snage za oružanu agresiju na SRJ. Strateški cilj višedimenzionalne agresije dugog trajanja bio je razbijanje SRJ i drobljenje Srbije, dok su niži nivoi cilja bili: uništenje Vojske Jugoslavije, smena aktuelne vlasti, uspostavljanje novog sistema vladanja i ekonomskih odnosa, formiranje novih državnih celina i njihovo uvođenje u interesnu sferu zapada. O tome nam svedoči plan „Rutus“ američke CIA iz 1997. godine.

Nova uloga NATO koji se transformisao u poslednjoj deceniji 20. veka iz odbrambenog u agresivni savez, testirana je upravo na srpskim prostorima, kako u bivšoj SFJ – na prostoru Republike Srpske – tako i na SR Jugoslaviji. Proces je nastavljen u Avganistanu 2001. i 2003. u Iraku, a zatim u Libiji i danas u Siriji. Povodi su bili navodna zaštita demokratije i ljuskih prava.

Nova doktrina i strategijski koncept NATO – aktivno angažovanje i moderna odbrana – legitimiše ga kao agresivni savez. Balkan i istočna Evropa su prepoznati kao geostrašteški prostor od posebnog interesa vodećih članica tog saveza.

Jedina prava borba protivu takvog agresivnog koncepta je istina ili, još preciznije, borba za istinu. Širenjem istine o NATO mogu se otvoriti putevi mirnog rešenja problema na ovim prostorima.

Miroslav Jovanović, pukovnik u penziji, nekadašnji izaslanik odbrane u Briselu i kasnije pomoćnik ministra odbrane Srbije, je u detaljnom prikazu organizacije NATO i promene funckija tog saveza, istakao između ostalog i sledeće – od formiranja NATO 1949. godine do danas imali smo pet koncepata njegovih funkcija i zadataka, i time više promena u strukturi elemenata.

Do 1954. to je bila „strategija odvraćanja i isturene odbrane“, zatim „strategija masovne odmazde“ do 1960. godine, sledi „strategija fleksibilnog odgovora“ do 1991. godine, a onda „strategija dijaloga, saradnje, partnerstva i prilagođavanja“ do 1999. godine. Nakon toga dolazi, i poklapa se sa klasičnom agresijom na SRJ, „strategija kooperativne bezbednosti“, a potom „strategija moderne odbrane“.

Od skupa NATO u Istanbulu 2006. godine i posebno od Lisabonskog skupa 2010. godine potpuno se menja način donošenja odluka i po prvi put se u taj proces uključuju saveznici i partneri Alijanse.

Izmene funkcija i dogradnja organizacione, vrlo komplikovane strukture, nedvosmisleno potvrđuju da je NATO prerastao u klasičnu agresivnu organizaciju. To potvrđuje i razvoj snaga za brzo reagovanje. Osnovni moto nastupanja je – „promenimo srca i umove“.

NATO nije samo vojni savez za odgovor, kako je formiran, već je pre svega politička, bezbednosna pa tek onda vojna organizacija. Promenljive je funkcije i ta geneza funkcija će se dalje razvijati. On je instrument, alatka i sredstvo za ostvarivanje interesa pre svega SAD. To je instrument za nametanje sistema vrednosti.

Takođe, to je instrument za krizni menadžment i to u svim fazama – od formiranja krize i eskalacije, do rešavanja krize i deeskalacije, odnosno izlaska iz krize.

NATO je ujedno instrument preuzimanja funkcija nekih drugih međunarodnih organizacija, pre svih OUN, zatim EU, Afričke unije, i ono što je vrlo opasno, a mi smo tu do nedavno predsedavali, čak i OEBS-om. NATO je instrument kontrole strategijskih izvora. NATO postaje instrument nametanja sfera interesa i promene uspostavljenih geopolitičkih odnosa.

Ali NATO je istovremeno realno u krizi, i to sistema vrednosti. U krizi kapaciteta i prostornih i ljudskih i materijalnih, i zaista u krizi koja se zove neprekidnost traženja prvo neprijatelja, a nakon toga i prijatelja.

NATO je zreo za hitnu unutrašnju promenu u skladu sa međunarodnim pravom, sa Poveljom UN i sa drugim pozitivnim elementima međunarodnog prava.

Prof. Dr Branko Krga, general-pukovnik u penziji, nekadašnji načelnik Generalštaba Vojske SCG, temeljno je pojasnio karakteristike svetskih odnosa danas, istakavši da se u savremenom svetu odvija više geopolitičkih procesa, kao što su – globalizacija, regionalizacija, suverenizacija, kao i klasični geopolitički projekti – atlantizam, evroazijstvo i u novije vreme neoosmanizam. Naročito važan je odnos NATO i Balkan.

Balkan je paradigma za sukobe, identifikovano je čak 20 potencijalnih tačaka mogućeg sukoba i zato se često zove „bure baruta“, pojam je za zaostalost, probleme i slično. Na Balkanu se suočavamo sa sukobom civilizacija. Bžežinski u svom poznatom delu „Velika šahovska tabla“, kada je analizirao Zakavkazje, upotrebljava termin „evroazijski Balkan“.

Postoji mišljenje da je Semjuel Hantington, kada je pisao „Sukob civilizacija“, bio inspirasan događajima na Balkanu. Makinder i Spajkmen, klasici geopolitike, tvrdili su – ko vlada istočnom Evropom, vlada predelom srca. A predeo srca, ili „hartlend“, je Evroazija – najveći deo sadašnje Rusije. A ko vlada Evroazijom, vlada svetom. I zbog toga je važna kontrola nad rubnim delom Evroazije – „rimlendom“. Tu se upravo i nalazi prostor Balkana.

Gde je mesto i uloga Balkana i da li je interes NATO u ovom vremenu, dok traju sukobi na Bliskom istoku, veći ili manji? U svakom slučaju značaj Balkana raste upravo zbog sukoba u Ukrajini, i najnovijeg u Siriji.

Afirmativno o NATO-u govore novoprimljene članice i one države koje čekaju učlanjenje, dok su stavovi Rusije i Kine vrlo jasni i poznati širokoj javnosti. Za njih je NATO recidiv hladnog rata a njegove aspiracije na Balkan neprihvatljive.

Većinski stav građana Srbije prema Alijansi dobro je poznat i zbog toga je najvažnije da naša zemlja na pametan i mudar, ali delotvoran način afirmiše status svoje vojne neutralnosti.

Prof. dr Radovan Radinović, general-potpukovnik u penziji, ekspert Ratne veštine, govorio je o širenju NATO prema glavnim geopolitičkim učenjima zapada, u vezi sa čim je naznačio da ekspanzija tog saveza nije neki mirovni niti slučajni proces, već strateški i geopolitički koncept kontrole Evroazije.

Globalni vladari sveta, čija je udarna poluga NATO, drže se doktrine i stanovišta da su prirodni resursi neravnomerno raspoređeni, da je Rusija neravnopravno zagospodarila većinom tih resursa, da je legitimno pravo drugih, pre svih SAD, da i one raspolažu tim resursima. Rusija je prema navedenoj doktrini prostrana i velika zemlja i zato je neupravljiva, te je kao takva rizična po bezbednost sveta. Zato je treba podeliti i prekomponovati i to u tri dela: evropsku Rusiju, sibirsku Rusiju i azijsku Rusiju.

Širenje NATO prema navedenim obrascima geopolitičkih učenja zapada, odvija se prema sledećim metodima – učlanjenje u NATO, učlanjenje u Partnerstvo za mir, izazivanje kriza i upravljanje krizama, instaliranje vojnih baza, svi vidovi strateškog partnerstva, metode uticaja i svi sadržaji uticaja.

Cilj širenja NATO: (1) Rusiju odvojiti od Evrope i sprečiti svaki oblik partnerstva sa velikim evropskim silama, odnosno narodima; (2) sprečiti sve što može da se podvede pod savezništvo Rusije sa Kinom; (3) okružiti Rusiju i blokirati svaki njen uticaj na okruženje; (4) obesmisliti strategiju odvraćanja tako što će joj se snage Alijanse približiti sasvim blizu i uskratiti vreme i uslove za uzvratni udar.

To je suština zapadne, takozvane „strategije odmazde“.

Odgovor Rusije na ovu strategiju zapada je poslednjih nekoliko godina snažan i kvalitetno osmišljen. Pre svega involviranjem u sukobe u Ukrajini – vraćanje Krima, a zatim i podrška sunarodnicima na istoku te zemlje. Nakon toga podrška Siriji, čime je zaustavljen brzi prodor NATO sila ka tzv. mekom trbuhu, odnosno centralnoj tački – Kavkazu.

„Globalni intervencionizam“ kao metod delovanja NATO, jeste suština tog saveza.

Ciljevi: kontrola resursa i energetskih tokova, geopolitička prekompozicija sveta, nasilna smena režima što dovodi do razbijanja nezavisnih država i to putem krize dugog trajanja, koja se ciljano nikada ne rešava (Libija, Egipat, Irak, Sirija, Avganistan, Srbija), nametanje kulturno-civilizacijskih obrazaca po modelima zapadnih vrednosti, nametanje globalnog društvenog projekta neoliberalnog kapitalizma koji dovodi do masovnog osiromašenja radnih delova stanovništva i drugo.

Agresija na SRJ je bila inauguracija tog metoda „globalnog intervencionizma“. A kriza u Ukrajini je početak kraja i početak promene svetskog poretka, to jest neoliberalnog, unipolarnog sveta.

Što se tiče onij koji ipak, uprkos svemu, teže zapadu, hoće da se vesternizuju, kod takvog jednog procesa, najmanje što bi trebalo da urade jeste da ne ignorišu to što se dešava u svetu.

Dr Miloš Jovanović, docent na Pravnom fakultetu u Beogradu, tumačeći šta sve Srbiju čeka u vremenu uspostavljanja geopolitičke ravnoteže, svoje izlaganje započeo je pitanjem – zašto Srbija ne treba da uđe u NATO? – da bi potom izneo nedvosmisleni odgovor – zbog časti, ponosa, dostojanstva. NATO pakt je ovde sejao smrt, trovao ljude, ubijao ljude i ako nema drugog razloga, samo zbog navedenog ne bi trebalo da uđe u taj savez, jer bi tako negirala sebe. Srbima je uvek bilo strano da budu kukavice i da neguju kalkulantski odnos.

Drugi set razloga zbog kojih ne treba da uđemo u NATO krije se u odgovorima na pitanje – ko ugrožava bezbednost Srbije? To je uvek bio Zapad i NATO praktično od svog osnivanja. Nije, dakle, logično da ćemo zaštiti svoju bezbednost ako uđemo u savez sa onima koji su nam ugrožavali bezbednost – kod našeg krvnika, našeg otmičara, našeg ubice. To je u konačnom i nečasno – kupovina mira i slobode putem reketa. Kod koga? Kod onoga ko ne poštuje svoju reč, svoj potpis (neširenje NATO na Istok, Rezolucija 1244 i dr.)?

Suština rešenja globalnih problema, i tu je šansa Srbije, jeste uravnoteženje svetskih sila, jačanje vojnih i ostalih potencijala Rusije i Kine u odnosu na moć Amerike. Kao i jačanje savezničkih odnosa na istoku.

Balkan je nesumnjivo zona krize i za dugo će to ostati, sve dok je NATO prisutan ili u okruženju.

Prof. dr Slobodan Antonić, redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu i autor Fonda strateške kulture, je govorio o temi – proizvodnja zaborava, sa težištem na NATO propagandi u Srbiji i Crnoj Gori. Istakao je da je Individualni akcioni plan partnerstva (IPAP) Srbije i NATO, kao jednu od težišnih obaveza nametnuo informisanje o strategiji Alijanse u vezi značaja partnerskih odnosa. To je praktično početak NATO kampanje u Srbiji.

Međutim, rezultati na tom polju su do sada simbolični, o tome nam svedoče istraživanja javnog mnjenja, po kojima je broj onih koji su za NATO – u proseku 12%. Pitanje je: da li je moguće promeniti taj procenat u korist NATO? Moguće je, i to nam govori slučaj Crne Gore, gde je takođe bio sličan slučaj, ali nakon sistematske, višegodišnje NATO kampanje, došlo se do značajnog uvećanja broja onih koji se zalažu za učlanjenje.

NATO primenjuje poznati koncept, u kojem je težište na finansiranju i organizovanju NVO, medija, raznih istraživačkih agencija, intelektualnih krugova, vladinih službenika, nezavisnih agencija i drugih. Reč je o suvoj propagandi, s obzirom da se druga strana ignoriše i minimizira.

Ključna stavka u tom nastupu je takozvana „proizvodnja zaborava“ – otklon od efekata oružane agresije, kroz naglašavanje navodnih tekovina NATO na zapadu (životni standard u tim državama, jaki ekonomski tokovi, kolektivna bezbednost i slično) i otklon od „kulture sećanja“.

Bez obzira na sve, otpor akademske zajednice Srbije prema NATO i dalje predstavlja veliku i teško premostivu prepreku, bar za neki duži period.

Prof. dr Svetozar Radišić, pukovnik u penziji, ekspert Ratne veštine, tvrdi da Zapad u novom pohodu na Istok otvoreno zamera Rusima što su pravoslavci. No, u takvom svetu živimo. Srbi žive u okupiranoj Srbiji. Premijer Srbije (vladar) je 7. decembra 2015. izjavio da ne zna odgovarajuću ličnost za ministra odbrane, tako uvredivši ceo oficirski kor – vojnu profesiju – i niko mu nije zamerio.

Kada se pomene NATO, reč je o plaćeničkoj vojsci, o čijoj ulozi odlučuje tzv. Elita (Familija). Reč je o posebno školovanim ljudima, koji svi pripadaju i tajnim organizacijama, a izučavaju i tajne nauke. Podaci o njima su tajni. Koliko su školovani može se zaključiti na osnovu sledećeg – osmoro izlagača za stolom na konferenciji, ima više škole nego celokupna Evropska komisija koja vlada Evropom, preko Evropskog parlamenta.

NATO alijansu zvanično finansiraju države članice, a ona sama posluje kao preduzeće koje dobija ekonomske usluge nakon svake operacije (na primer, kada opljačkaju zemlju koja ima naftu – deo nafte koriste za svoje potrebe), tu su i fondacije megakapitalista, koji su takođe instrument „Novog svetskog poretka“.

Severnoatlantska alijansa je instrument novog svetskog poretka. U njenom rangu su NASA, CIA, OEBS, Evropska komisija. Najbolji primer u vezi sa tim ko upravlja NATO alijansom je nestanak Varšavskog ugovora preko noći. Ko još pita, ili piše nešto, o fenomenu nestanka Varšavskog ugovora u par dana? Reč je o do te mere uticajnoj masoneriji, koja može da donese odluku te vrste, i o nastanku obe komponete „hladnog rata“ u istoj kuhinji. Podrazumeva se i da je informisanje javnog mnjenja pod njihovom kontrolom.

Srbi su za 78 dana kupili vreme za Istok i omogućili svetu da shvati o kakvoj je „humanoj“ organizaciji reč.

Izmiče i 2015-ta godina, a Sjedinjene Države i NATO nisu ostvarili ideje iz svoje „Zajedničke vizije“ za 2010, 2015, 2020. Trebalo je da budu u stanju da pogode svaku tačku na planeti sa svake tačke na planeti. Kao da su izgubili vreme, a pretekla ih je Rusija.

Učešćem u sledećem ratu („rat civilizacija“), NATO plaćenici će se boriti protiv ruskog, kineskog, indijskog, iranskog naroda. Profesionalci protiv običnih ljudi. Mehanizam za ubijanje, protiv ljudi koji se brane i bore za opstanak. Iza svega stoji „Elita“, koja nikad ne žrtvuje svoje sinove, uvek žrtvuje tuđe.

U vezi sa predstojećim ratom sve je izvesno. Zapad će još jednom izgubiti rat, jer njihovi ratnici nemaju dovoljno znanja, ne poseduju dovoljno energije i zaboravljaju da postoje i tzv. nevidljive sfere. Zapadnjaci zaključuju na osnovu pet odsto materijalnog kosmosa. Toliko kosmosa je navodno istraženo. A šta to znači, duga je priča.

To je, uz njihov problematičan moral, i vrhunsko licemerje, možda i ključni razlog zašto je NATO opasan.

Luka Kastratović, general-major u penziji, nekadašnji pomoćnik ministra odbrane, težište u izlaganju je stavio na zemlje u tranziciji, osvrćući se na primer Crne Gore. Ističući da živimo u vrmenu poremećaja svih ljudskih vrednosti, podvukao je da nas mediji bombarduju tvrdnjama kako napredujemo u tranziciji, kako unapređujemo demokratske odnose, kako smo bliži pristupnim fondovima i slično. A dubina kriza je sve veća. Osnovna snaga NATO leži u strategiji promene svesti kod mladih generacija. Pored toga tu je i strategija – podeli pa vladaj, kao nadogradnja one stare, poznate – zavadi pa vladaj.

NATO je spreman da angažuje sve snage i sredstva kako bi okružio Rusiju i uništio je.

Zemlje u tranziciji žure u NATO. Zapravo, proces im je nametnut, jer ih je upravo stvarao taj savez – oružanom ili neouružanom silom i raznim oblicima subverzivnog delovanja. Što duže traje proces učlanjenja to je proces promene svesti temeljniji.

Crna Gora kao mala, siromašna zemlja, sa svega 650 hiljada stanovnika, krenula je antisrpskim putem još 1996. godine i od tada taj proces, sve do lažiranog referenduma 2006. godine, nije gubio na intenzitetu. Naprotiv. Nakon toga u Crnoj Gori se živi sve teže. I ne samo to, ona je izgubila svoju nezavisnost i suverenost. Najbolji primeri su – odlikovanje Stjepana Mesića kao čoveka koji se hvalio razbijanjem velike Jugoslavije, zatim priznanje nezavisnosti „Kosova“ i uspostavljanje diplomatskih odnosa, kao i uvođenje sankcija Ruskoj Federaciji.

Povodom poziva za učlanjenje u NATO, vlasti u Crnoj Gori ističu da su tim činom uspostavile punu nezavisnost i samostalnost nakon 1918. godine, kada su, navodno, okupirani od Srbije.

Pitanje eventualnog referenduma o učlanjenju je diskutabilno, zato što su prethodni, o nezavisnosti iz 2006. godine, apsolutno lažirani.

Dr Predrag Ćeranić, ekspert bezbednosti iz Banja Luke, govorio je o odnosu NATO i Reublika Srpska, u vezi sa čim je apostrofirao da su iskustva Republike Srpske sa NATO vrlo teška i bolna. I to kroz dva aspekta – (1) bombardovanje položaja VRS tokom 1994. i 1995. godine, ali i civilnih objekata, i kroz (2) uvoz mudžahedina. Posledice bombardovanja su uglavnom poznate, značajno je pojačan broj tumora i drugih oboljenja, što su posledica upotrebe zabranjene municije, i to bez obzira na nacionalnost ljudi na prostoru BiH.

U ratu u Bosni NATO je bio strana u sukobu. On je bio vrlo aktivan u dovođenju mudžahedina na taj prostor. Tako nešto su sami Amerikanci, kao najvažnija poluga NATO, i priznali. Američki diplomata i nekadašnji šef misije UN u BiH Žak Klajn je, na primer, ponudio sledeće objašnjenje: „Hteli smo da ih imamo na jednom mestu, kako bismo ih kontrolisali, a ne da se rasprše po svetu.“ Dok su navodno bili pod kontrolom, poznato je da su pripadnici odreda „El Mudžahedin“ počinili najteže zločine u ratu u Bosni. Oni su nakon rata, iako je Dejtonskim sporazumom bilo naloženo da se proteraju u matične zemlje, ostali u toj državi, bar jedan dobar broj, i sada predstavljaju ozbiljnu terorističku opasnost.

Nedavno je generalni sekretar NATO istakao da pozdravlja dostignuti nivo saradnje BiH u procesu pridruživanja tom savezu, te da će već iduće godine biti preduzete mere kako bi se taj put ubrzao. Osnovni razlog je – proterati Rusiju sa prostora Balkana. Zacrtani cilj na prostorima Balkana je preduslov za ostvarivanje već pomenutih ciljeva na Kavkazu.

NATO paktu se žuri da uvede BiH i Srbiju pod svoje okrilje. U vojnom smislu BiH je tek malo značajnija od Crne Gore – i ništa više od toga. Dakle, osnovni razlog za širenje NATO na te dve zemlje je eliminacija svakog koga pakt ne kontroliše iz njegove zaleđine.

U tom cilju je pokrenut pravi medijski rat u Bosni, konkretno preko Turske koja je mentor muslimanskom delu te države, kao i ostalim antiruskim snagama.

Dr Andrej Fajgelj, docent Univerziteta u Kragujevcu, u svom naduhnutom izlaganju je, konstatujući da se Rusija konačno probudila te 1999. godine, tumačeći stvarnu podlogu tog rata, zapitao – da li zaista postoje vojna, ekonomska, geopolitička opravdanja za napad jedne od najvećih alijansi u istoriji sveta na jednu zemlju koja je, iako se osećamo velikim, ipak mala? Zašto napraviti presedan, pregaziti međunarodno pravo i bombardovati Srbiju?

Iza toga stoje, pored ostalog i neki kulturni, idejni i duhovni razlozi. Radi se, u stvari, o sukobu duhovnosti. Napadnuta je srpska slobodoljubivost.

I ne samo da je napadnuta u ratu već i nakon toga, kada su rušeni naši manastiri na Kosmetu, kada je u pepeo i prah pretvarana naša duhovna vertikala, kada je posečen Dušanov bor star vekovima, kada je sve što se vije ka nebu bilo sravnjeno sa zemljom.

To je bio sukob između atlantista i kontinentalista, koji jeste geopolitički, ali je i ideološki. Mi Srbi smo pre svega slobodan narod, narod koji voli slobodu, narod koji voli suverenost. Zato je agresija severnoatlantista i bila uperena protivu tih odlika Srba.

Ono što se nedavno dogodilo – doček generalnog sekretara NATO hlebom i solju – to je dno. Tako nešto se nikada nije dogodilo u našoj istoriji. Kao i takozvana stojeća ovacija, kada je taj isti sekretar dočekan na nogama na Fakultetu političkih nauka. Scena i za plakanje i za smejanje. To je bio udar u dno.

Ipak, ima nešto i dobro, optimistički – maske su pale, humanitarne „bombe“ ne mogu više nikoga da prevare, „ljudska prava“ po kojima Srbi nemaju pravo ni na život, više ne piju vodu, takozvane medijske slobode u ime kojih se ruše televizije, više ne mogu da prevare. Ovo oduševljenje NATO-om od strane vladajućih struktura, jeste mehur od sapunice. Treba ga probušiti. Pitanje je samo da li ćemo mi imati iglu da to učinimo? Najbolja igla bio bi jedan slobodni medij u Srbiji.

Aleksandar Pavić, politikolog i autor Fonda strateške kulture, govorio je o suštini NATO, i prekršenim obećanjima datim tadašnjem SSSR o daljem neširenju, citirajući reči, odnosno obećanja NATO genseka Manfreda Vernera, data u govoru iz maja 1990. godine. Istakao je da je NATO prošao kroz tri runde proširenja: 1999, 2004. i 2009, da bi sada i Crna Gora bila pozvana u članstvo, uz opasku genseka Stoltenberga da taj poziv predstavlja „važan korak u evroatlantskoj integraciji celokupnog zapadno-balkanskog regiona“.Drugim rečima, neka se pripreme Srbija, Bosna i Hercegovina i Makedonija (a zašto ne i „Kosovo“). Obećanja se na Zapadu daju da bi bila prekršena.

Dok se Sovjetski Savez raspadao a Jeljcinova Rusija skoro 10 godina pokušavala da bude najbolji zapadni štreber u odeljenju, NATO se umešao u građanski rat u bivšoj Jugoslaviji, aktivno forsirajući secesioniste, neonacističke ekstremiste i islamske teroriste kao instrumente sopstvenih interesa, prvi put koristeći silu van svoje teritorije (protiv Vojske Republike Srpske 1994. i 1995. godine), da bi sve to „krunisao“ otvorenom agresijom na ostatak Jugoslavije, između 24.3. i 9.6.1999. godine.

U političko-istorijskom kontekstu u kom je Crnoj Gori upućen poziv na članstvo, glavno pitanje je, kao i uvek – šta činiti? Crna Gora još uvek nije član Alijanse, ona je formalno tek pozvana da započne pregovore o učlanjenju. Potrebno je da se sprovede dodatni niz formalnih koraka u samoj Crnoj Gori, kao i u Briselu, a i da sve članice NATO ratifikuju poziv u svojim institucijama, što je proces koji može trajati godinu dana, možda i više.

Ono što je najvažnije, došao je trenutak istine za sve deklarisane anti-NATO snage i pojedince u Crnoj Gori, što uključuje i one koji čak i nisu protiv članstva, ali su za demokratsku proveru narodne volje. Moraće da nađu načina da se ujedine u svom zahtevu Đukanovićevom režimu da raspiše referendum, ili nekom sličnom zahtevu oko kog mogu da se slože. Ne znači da će uspeti da ga nateraju da to uradi, ali mogu da učine veoma mnogo u pravcu delegitimisanja – kako Đukanovića tako i samog NATO i njegovog poziva na učlanjenje.

Demonstriranje masovnog, dinamičnog i rastućeg pokreta za raspisivanje referenduma ne bi prošlo nezapaženo, ni u Crnoj Gori, ni u Srbiji, ni u Rusiji, ni u mnogim zapadnim krugovima, pa i medijima, koji nisu oduševljeni NATO politikom izazivanja globalnog haosa koji bi mogao da dovede do svetskog rata.

Dobrim, nesebičnim, iskrenim i neisključivim organizovanjem, oslobođenim dosadašnjih boljki, Crna Gora bi mogla da postane jezgro jednog proaktivnog, antiglobalističkog i mirovnog otpora, koji bi mogao da se izdigne izvan nacionalnih, pa i regionalnih okvira. Ne mogu Srbi, gde god živeli, biti manje zainteresovani od NATO država za ono što se dešava u Crnoj Gori, pogotovo kada je reč o pokušaju daljeg širenja jednog dokazano agresivnog saveza u najbližem okruženju. Takođe, pravo da zahtevaju demokratsko izjašnjavanje građana Crne Gore o svojoj budućnosti imaju svi građani evropskih država kojima je istinski stalo do demokratije i spuštanja ratnih napetosti u Evropi, koje upravo dalje širenje NATO podstiče.

Mr Anja Filimonova, ekspert geopolitike, glavni urednik Fonda strateške kulture, iscrpno je i vrlo stručno govorila o takozvanim „Oružanim snagama Kosova“ kao jednom od projekata NATO na Balkanu, koji ne samo da ugrožava Srbe na Kosmetu, već i teritoriju i stanovništvo ostatka države, a posebno juga centralne Srbije.

Pored ostalog je istakla – „Oružane snage Kosova“ koje zvanično nisu formirane, a koje zapravo postoje u praksi, svoje poreklo vode od Oslobodilačke vojske Kosova. OVK predstavlja drugačiji model za obaranje režima od onih u Egiptu i Libiji. Stvorena je od strane CIA po modelu gerilskih pokreta. Obučavali su je strani vojni stručnjaci prema standardima SAD i NATO. Većina boraca OVK je prošla diverzantsko-terorističku obuku u bazama u Albaniji – Tirani, Elbasanu, Draču, Bajram Curiju, Kuksu, Krumi, Tropoji.

Legalne strukture i organi Albanije – vojska, policija, službe, pomogli su organizaciju, pripreme i sve ostale aspekte, čime su stvoreni eskadroni smrti. Na vlast su ih dovele, praktično SAD i NATO.

Do 2008. godine OVK nije bila ni rasformirana ni razoružana. Štaviše, pokrivajući se Rezolucijom 1244, ona je bila transformisana u „Kosovski zaštitni korpus“, a kasnije u „Kosovske snage bezbednosti“ i „Kosovske policijske snage“. Međutim, karakter delatnosti i borbeni zadaci se nisu promenili. SAD su pružile svestranu podršku. Sporazum SOFA između SAD i tzv. Kosova stupio je na snagu 2012. godine. Jedna od tačaka bilo je proširenje saradnje u okviru programa „Državnog partnerstva“, između KSB i Nacionalne garde američke države Ajova.

Tokom 2013. godine KSB su ispunile uslove za „interoperabilnost“, što omogućava funkcionisanje po standardima SAD i NATO. Pretpostavlja se da će buduće „Oružane snage Kosova“ imati pet hiljada redovnih vojnika i tri hiljade rezervnih vojnika, što je u skladu sa snagama armija u regionu.

Prištinsko zakonodavstvo odobrava sprovođenje obuke i za strane državljane. Tako je na „Kosovu“ organizovana diverzantsko-teroristička obuka sirijske opozicije, a danas i tzv. Islamske države.

Bez obzira na dozvole za korišćenje samo lakog streljačkog naoružanja, realno stanje je potpuno drugačije. Prema zvaničnim podacima KFOR, na terenu je ostalo preko pola miliona cevi, stotine hiljada granata. Municija se neprekidno nadopunjava. Putevi snabdevanja idu preko Makedonije, Albanije i Crne Gore. Pored toga KFOR je ostavio oklopne transportere Kosovskim snagama bezbednosti, kao i helikoptere i drugu borbenu tehniku. Inostrani stručnjaci iz više privatnih kompanija, kao što je američka MPRI, su instruktori za obuku. Time se Kosovo pretvara u moćan vojni poligon.

U Albaniji, na severu zemlje, se i danas nalaze američke snage za brzo reagovanje, a između „Kosova“ i Albanije je zaključen Sporazum o vojno-tehničkoj saradnji, što dozvaljava da delovi oružanih sastava borave na jednoj i drugoj teritoriji i koriste je u vojne svrhe.

Balkanski region prema planovima Vašingtona treba da se uključi u evroatlantske strukture. Svi bez izuzetka. Baza Bondstil predstavlja vezivno tkivo sa bazama SAD u Bugarskoj i u Rumuniji. „Kosovo“, kao teritorija je deo tih struktura i evroatlantske zone.

Goran Jevtović, pukovnik u penziji i autor Fonda strateške kulture, je u širokom izlaganju obrazložio brojna dostignuća NATO u Srbiji, u vezi sa čim je istakao da je Srbija duboko „zagazila“ u taj savez, posredno preko programa „Partnerstvo za mir“.

Dostigla je najviši stadijum saradnje – IPAP, koji pre svega predstavlja ambijent za nastavak intenzivne NATO kampanje i stvaranje uslova za učlanjenje naše zemlje u perspektivi. Sam taj proces ne bi bio problematičan kada bi namere Alijanse bile korektne i pozitivne, i kada iza nas ne bilo iskustvo iz agresije tog saveza na SR Jugoslaviju.

O tome da je Srbija značajno zakoračila u NATO svedoči nam i sam „Okvirni dokument“ koji potpisuju članice Partnerstva za mir sa NATO, gde se u članu 1. i članu 2. jasno konstatuje – priključenje zoni „evroatlantskog uticaja“ i „evroatlantskog područja“.

Dokaz napred navedenog jesu i rezultati „reforme“ koju nam je u sistemu odbrane i u Vojsci Srbije (VJ, SCG), nakon petog oktobra, sproveo upravo NATO. Od nekada snažne oružane sile, koncipirane na tzv. teritorijalno-operativnoj organizaciji, koja je imala impresivno brojno stanje, borbenu tehniku, naoružanje, snažnu ratnu vojsku, obavezan vojni rok – pa tako i buduće pripadnike ratnih jedinica, dobili smo vojsku koja je malog brojnog stanja i organizovana po NATO standardima i principima, na takozvanom modularnom sistemu. Ona, jednostavno, nije u stanju da uspešno brani zemlju od eventualne oružane agresije ili drugog ozbiljnijeg vojnog ili bezbednosnog ugrožavanja.

Rezime konferencije i predlozi

• Učesnici i gosti su bili jedinstveni u stavovima iznetim na konferenciji – da je NATO od odbrambene prerastao u agresivnu alijansu, čemu je prilagodio svoje strategije, funkcije i ciljeve, kao i postupanje u praksi. O tome svedoče najnoviji događaji na prostoru Sredozemlja, posebno na Bliskom istoku, kao svojevrsna predigra u ostvarivanju glavnog cilja – pohod na Rusiju.

• Balkan je područje od posebne važnosti za NATO, s obzirom da je pohod na Evroaziju, kao ključnu tačku sveta, nemoguć ukoliko države Balkana nisu stavljene pod punu geopolitičku, bezbednosnu i vojnu kontrolu. Kroz takvu prizmu je moguće rastumačiti zvanični poziv Crnoj Gori da pristupi savezu, ali i pojačavanje aktivnosti kako u Srbiji i Makedoniji, tako i u Bosni i Hercegovini, gde je potrebno, između ostalog, redukovati nadležnosti i funkcije Republike Srpske kroz reviziju Dejtonskog sporazuma.

• Bilo je različitih stavova među učesnicima po pitanju „vojne neutralnosti“. Jedan deo njih tvrdi da je to „poslednja tačka odbrane“, da vojnu neutralnost treba negovati i pridržavati se iste s obzirom na aktuelnu situaciju u svetu, dok je drugi deo učesnika mišljenja da takva kategorija ne samo da ne postoji u međunarodnom (ratnom) pravu i međunarodnim odnosima, već je i suštinski – sadržajno problematična, tim pre što je podržana (i involvirana u srpski politički sistem) od strane NATO.

• Dilema koja se takođe čula na skupu, jeste pitanje vojnog (državnog) savezništva sa Rusijom ili nekom drugom svetskom silom koja nije pod okriljem NATO saveza. Nepoznanica je – ne da li nam je tako nešto potrebno, već kada pokrenuti takav mehanizam, u okviru međunarodnog prava.

• Međunarodna naučna konferencija je ispunila postavljeni cilj iznad očekivanja. To je jedinstvena ocena svih učesnika i brojnih posetioca skupa u Medija centru.

• Ekspertski i višedimenzionalno je raščlanjeno i do tančina sagledano ozbiljno pitanje – NATO pohod na Balkan – a zatim usaglašeni najvažniji, napred izneti stavovi. Usvojen je zajednički predlog da se nastavi sa organizovanjem sličnih skupova, ali i tribina, oruglih stolova, i sličnih aktivnosti, i učini pokušaj ozbiljnijeg animiranja kako intelektualne, tako i sveukupne srpske javnosti. Ne samo u Srbiji, veći i u Crnoj Gori i Republici Srpskoj.

Izvor: Fond Strateške Kulture