Само две недеље након сјајног међународног тематског скупа “Суд и Тужилаштво БиХ у контексту (де)стабилизације Републике Српске”, водећи руски информативно-аналитички портал на српском језику, Фонд Стратешке Културе (ФСК) из Москве, организовао је 12.12.2015. године, у београдском „Медија центру“, Међународну научну конференцију „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“, настављајући тако третирање тема од стратешког значаја не само за Србију већ за читав српски национални корпус расут, управо од стране НАТО-а, широм Западног Балкана. По већ устаљеној традицији ФСК је у организацији конференције имао српског суорганизатора, а овога пута то је било патриотско удружење „Последња линија одбране“.
На Конференцији је излагало 13. изузетно компетентних учесника, од којих су чак њих седморица, у досовским чисткама пензионисани високи официри Војске Србије (четри генерала и три пуковника), што је уз неколико професора српских универзитета и врхунских аналитичара ФСК-а омогућило да се питања која отвара позив НАТО-а за чланство Црној гори и последице тог чина размотре квалитетно, стручно и уравнотежено из угла патриотског дискурса, и то са гео-политичког, политичког, војног и безбедносног аспекта.
Сама одлука НАТО-а да упути позив Црној Гори, упркос свести о томе да подршка њеног јавног мњења чланству у алијанси није на одговарајућем нивоу, као и евидентна спремност поткупљивих црногорских властодржаца да тај позив прихвате без непосредне провере воље бирачког тела о једном овако значајном националном и државном питању, показује велику журбу НАТО-а да, у условима постојећег гео-политичког престројавања, што хитније оствари потпуну доминацију над Балканом, као својеврсним територијалним и духовним размеђем цивилизација, без чије контроле нема успешног пута на Исток. На том путу НАТО ће се неминовно поново сучелити са „српским фактором“, али у битно другачијим гео-стратешким условима у односу на оне из 1999. године. Поменућемо неколико најважнијих:
Због свега набројаног НАТО позив Црној Гори не можемо сматрати некаквим изненађем, али га можемо третирати као почетак интензивирања кампање за успостављање пуне контроле над балканским простором, пре намераваног усмеравања на Исток, односно Русију. Након свих злочина које је НАТО, последњих двадесетак година, иницирао или директно починио на српским етничким просторима, а управо ради ширења свог војног и политичког утицаја, логично је да српски народ изражава забринутост и стрепњу везано са стварне намере Алијансе, посебно у контексту њене праксе да своје геостратешке циљеве и интересе остварује методом „управљања кризама“.
Такође, непријатна је и сличност садашњих геополитичких околности са онима које су постојале пред Хитлеров мучки удар на Краљевину Југославију, што само потврђује судбинску и историјску повезаност руског и српског народа.
У контексту напред реченог тешко је не приметити временско поклапање позива Црној Гори да уђе у НАТО са новим притисцима на одузимање дејтонских ентитетских овлашћења Републици Српској и новим таласом напада Албанаца на косметске Србе, што национално неодговорна српска власт свесно (или несвесно) игнорише и уз помоћ својих таблоизираних медија гура на маргине интересовања јавности, упркос чињеници да се ради о питањима од егзистенцијалног значаја за српски национални корпус.
У таквим околностима међународна научна конференција „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“, привукла је велику пажњу како српске патриотске јавности, тако и НАТО-лобија, па се у препуном Медија-центру нашла и Јелена Милић, најекспониранији и најгрлатији заступник интереса Алијансе у Србији. Ако је њено снимање учесника и посетилаца ајфоном, на чијој је полеђини одсликана америчка застава, требало да буде нека врста провокације или притиска, идеја јој се није превише посрећила, јер је као ајфон-камерман деловала пре смешно него застрашујуће. А и снимак Конференције биће постављен на сајт ФСК-а. Но, налогодавцима се морају некако правдати уложена средства.
Технички, организатор је предвидео да се након свака четри излагања остави простор за питања, што је омогућило својеврсну комуникацију публике и излагача, сјајно вођену од стране модератора, Горана Јевтовића.
Сјајан одабир учесника омогућио је да се тема Конференције релевантно сагледа буквално из свих углова, мултидисциплинарно и детаљно, као и да нам се НАТО деловање на Балкану компетентно представи у простору и времену, са нагласком на актуелна догађања.
Очекивано, највећу пажњу публике привукла су излагања пензионисаних високих официра Војске Србије (Југославије), који су били активни учесници одбране државе и народа од НАТО агресије 1999. године и обављали највише војничке дужности. Њихова излагања носила су и печат личног искуства, што је Конференцији дало додатну аутентичност и тежину. Будући да је некима од њих ово био први јавни наступ после дугогодишњег ћутања, верујемо да ће пажња и симпатије са којима су њихова излагања примљена бити мотив да се чешће појављују, будући да заиста имају шта да кажу и о НАТО-у, и о много тога другог везаног за агресију на СРЈ.
Пажњу присутних и медија привукло је и учешће проф.др. Андреја Фајгеља, са Универзитета у Крагујевцу, коме је ово било прво јавно научно излагање након недавног хапшења због критике начина на који је Александар Вучић дочекао генералнног секретар НАТО-а Јенса Столтенберга, на београдском аеродрому.
Наравно, и сви остали излагачи били су познати и врхунски експерти у областима којима се баве. На њихова излагања детаљније ћемо се осврнути у другом делу текста, а овај ћемо завршити представљањем свих излагача и назива њихових реферата, што само по себи говори о дометима Конференције „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“, за коју можемо рећи да је најзначајнији анти-натовски научни скуп до сада организован у Србији.
Висок ниво Међународне научне конференције „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“ огледа се како у избору врхунских излагача, тако и у сјајној композицији њихових реферата која нам је разобличила суштински значај ове организације у покушају успостављања униполарног света, односно наднационалног тоталитарног режима познатог као „Нови светски поредак“ и омогућила потпуно сагледавање стварне улоге Алијансе у страдању српског народа крајем 20. и почетком 21. века, зато што се том циљу нашао на путу. Детаљно расветливши деловње НАТО-а у времену и простору, као и његове стварне оперативне и стратешке циљеве ова Конференција је, у само једном дану, изнела на видело тамну страну Алијансе и срушила многе лажне слике и празне митове, које њени лобисти на овим просторима, али и у целом свету, стрпљиво граде већ годинама.
Будући да је редакција ФСК, у три наставка, пренела целокупан ток Конференције као видео материјал (обавезно га треба погледати!!-линкови у Упутницама) и објавила скраћени текстуални преглед свих излагања овде ћемо се бавити структуралном анализом и систематизацијом бројних значајних порука које је Конференција, кроз излагања и ставове својих учесника, одаслала како српској тако и читавој међународној јавности, пре свега братској Русији, која представља главни стратешки и оперативни циљ свих активности НАТО-а.
Стручно и детаљно разлажући структуру, начин одлучивања и деловања сложеног НАТО-организма, учесници Конференције „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“, злочиначко лице Алијансе расветлили су са геополитичког, политичког, војног и безбедносног аспекта, уз посебан осврт на њен однос према српском националном корпусу. Њихови реферати дали су, на нека врло битна питања, одговоре потпуно другачије од оних које нам нуде српски нато-лобисти (од неубедљиве Јелене Милић, преко политички офуцаних Чедомира Јовановића и Вука Драшковића, до истински опасног Ивана Вејводе) али и званичне српске власти са мрежом својих таблоидних медија. Наравно, са том разликом што су нам учесници Конференције за своје експертске тврдње понудили утемељење у историјским чињеницама, статистичким подацима и научним аргументима.
Одговоре и ставове учесника Конференције на нека од најважнијих питања везаних за НАТО деловање (на Балкану и уопште), која су била разматрана на овом међународном научном скупу, представићемо у наставку овог текста.
Шта је заправо НАТО данас?
Нема никакве дилеме да, ако је икада то и био, НАТО одавно није одбрамбени савез чији је циљ безбедност држава чланица, већ једна од значајних полуга савременог глобализма, односно инструмент агресивног деловања одређених наднационалних структура које теже успостављању контроле над свим планетарним ресурсима, рачунајући и људске, по сваку цену. Да је НАТО инструмент Новог светског поретка својевремено је објавио његов некадашњи Генерални секретар Манфред Вернер, који се на челу Алијансе налазио од 1998 до 1994. године. У том смислу НАТО је хоризантално и вертикално (хијерархијски) повезан у мрежу глобалистичких институција које чине део јединственог освајачког и управљачког механизма униполарног света.
У освајачком походу тзв. Новог светског поретка НАТО је њихова ударна песница, а сходно томе еволуирала је и његова организациона структура, мењале се његове доктрине и прокламовали званични циљеви и ставови. (1) На ово су директно указали генерал-пуковници у пензији Бранко Крга и Радован Радиновић, као и пуковници Мирослав Јовановић и Светозар Радишић, а индиректно и готово сви остали учесници.
Кључни догађаји од значаја за формирање новог концепта НАТО-а су победа Запада у хладном рату, агресија на СРЈ и тзв. Лисабонски самит.
Оставка Михаила Горбачова, симболично или ритуално, поднета на дан католичког Божића, 25.12.1991. године, означила је дефинитиван распад Совјетског Савеза и крај хладног рата, што је отворило питање сврсисходности даљег постојања одбрамбеног војног савеза каквим се представљао НАТО. Али, НАТО није престао да постоји већ је промовисао доктрину мирољубивог назива „Стратегија дијалога, сарадње, партнерства и прилагођавања“, која му је гарантовала не само опстанак већ и омогућила тихи наставак ширења утицаја на Исток. Тог тренутка НАТО је и формално прерастао у агресивну организацију.
Агресија на СРЈ 1999. године била је практична демонстрација таквог развоја Алијансе и промоција њене нове доктрине под називом „Стратегија кооперативне безбедности“, усвојене почетком исте године, којом је НАТО себи узео право да делује изван граница својих чланица и практично читав свет прогласио својом зоном интереса.
На тзв. Лисабонском самиту, одржаном крајем 2010 у португалском главном граду практично су удаерени темељи нове доктрине „Стратегија активног ангажовања и модерне одбране“ којом је НАТО и формално установљен као класична агресивна организација, што потврђује развој снага за брзо реаговање (које броје 12.000 људи), предвиђање политичко-војног апарата за управљање кризама (тзв. „кризни менаџмент“) итд.
Све ове доктринарне промене, праћене одговарајућим организационим и кадровским усклађивањем, учиниле су да војна компонента НАТО-а више није примарна, већ је он данас пре свега политичка, безбедносна па тек онда војна организација. Такође, НАТО-у више није приоритет интерес његових чланица, већ се он профилисао као наднационална институција (глобалистички институт) која заступа интересе светске Елите, односно Фамилије, како их назива пуковник Радишић, један од излагача на овом научном скупу.
Поред тога учесници Конференције истакли су и да је НАТО данас и:
Због свега изнетог, евидентно је да НАТО, овако како је данас конципиран и како делује остаје највећа претња светском миру, као и да је сазрело време за његову унутрашњу промену која би активности Алијансе ускладила са међународним правом, пре свега са Повељом УН, Хелсиншком декларацијом и другим позитивним елементима међународног права.
Какав је однос НАТО-а према Русији?
Однос НАТО-Русија био је незаобилазна тема свих учесника Конференције који су се, у својим рефератима, дотицали геополитичке димензије деловања Алијансе и међу њима постоји јасно сагласје око тога да НАТО, односно они који њиме управљају, посматрају Русију не само као свог главног, већ и као непомирљивог геополитичког, историјског и цивилизацијског непријатеља.
Уосталом, нема сумње да је анти-руска димензија НАТО-а уткана у саме темеље његовог постојања, без обзира што је све до пада Берлинског зида и распада Совјетског Савеза била успешно маскирана идеолошким разлозима.
У том смислу експанзија НАТО-а на Исток и његово приближавање Русији није никакав спонтани или случајни процес, већ се одвија према главним западним геополитичким учењима и има за циљ успостављање контроле над евроазијским простором. Западни класици геополитике, од главног Хитлеровог геополитичара Хаусхофера, преко Американца Николаса Спајкмена и Британца Харолда Мекиндера, све до идеолога савременог глобализма Хенрија Кисинџера и Збигњева Бжежинског сматрају Евроазију „пределом срца“ („хартлендом“) и сматрају да ко влада овим простором, заправо влада светом.
А простором Евроазије влада Русија, чији је он саставни део. Отуда је ширење НАТО-а на Исток и покушај опкољавања Русије имало јасан геостратешки циљ – стварање гпредуслова за успешан напад на Русију, са доктринарном намером да се она прекомпонује и подели на три дела: Европску Русију, Сибирску Русију и Азијску Русију. Ти предуслови подразумевају следеће:
Наравно, ту је и низ других пратећих циљева на које су нам указали учесници Конференције, пре свих генерал-пуковници Бранко Крга и Радован Радиновић, као и пуковник Светозар Радишић.
Путинова Русија је успела да добије трку са временом и, као да Горбачов и Јељцин нису ни постојали, ову експанзију НАТО-а дочека спремно на свим нивоима који одлучују (привредном, војном и геополитичком). Њен одговор, особито последњих неколико година, био је снажан и квалитетно осмишљен, па је већ на први поглед јасно да горе наведени предуслови нису остварени. Русија је „украјинску кризу“ стратешки „наплатила“ враћањем Крима, односи са Кином и Индијом иду узлазном линијом, а бескомпромисна руска подршка Сирији зауставила је брзи продор НАТО-а ка тзв. меком трбуху, односно централној тачки – Кавказу. Такође, импресивном демонстрацијом војне моћи у Сирији и око ње, јачањем снага ваздушно-космичке одбране, размештањем тактичке авијације и нуклеарних подморница Русија је показала да је њена сособност „узвратног удара“ у потпуности сачувана.
Наравно, експанзија овог геополитичког сукоба је неминовна, али дефанзива у којој се на Блиском Истоку нашао НАТО показује да Русија могући велики сукоб дочекује спремније него икада раније у својој историји.
Шта су данас циљеви НАТО-а на Балкану
Бурна историја Балкана најбољи је показатељ његовог геостратешког значаја за ширење великих цивилизација, односно борбе за превласт над животним простором великих држава и народа. Тако је и данас када се на простору Балкана сударају три велика цивилизацијска пројекта: евро-атлантизам, евроазијство и нео-османизам и где је идентификовано чак 20 тачака потенцијалних сукоба, због чега га често називају и „буретом барута“.
Будући да, са геополитичког аспекта, Балкан представља предворје православне цивилизације и словенског животног простора, већ јако дуго преовлађујуће је мишљење водећих западних геостратега, од Хаусхофера до Бжежинског, да без пуне контроле Балкана не може бити успешног кретања ка Истоку, односно Русији.
Отуда, нема превише дилеме да је управо жеља Запада да у потпуности овлада балканским простором била главни узрок разбијања СФРЈ и касније агресије НАТО-а на СРЈ, као и да ти циљеви нису остварени у пуној мери и на најбољи начин по евро-атлантизам. Ово се итекако осећа у садашњим превирањима на Блиском Истоку, где пробуђена Русија показује одлучан геополитички концепт и преузима геостратешку иницијативу. У таквој ситуацији, евидентно губећи трку са временом, НАТО је принуђен да максимално убрза процесе којима покушава да оствари политичку, војну и безбедносну доминацију над Балканом, при чему користи све расположиве методе из свог арсенала.
Уз недавни позив за чланство Црној гори и нешто раније потписани ИПАП Споразум са Србијом, које можемо сматрати демонстрацијом њихове званичне политике агресивног ширења на традиционалну руску сферу интереса, ту су и субверзивне методе деловања, попут стварања политичке, социјалне, верске и др. нестабилности у региону како би се створили услови за формирање „кризних чворишта“ и инсталирање „менаџмента за управљање кризама“, покушај федерализације БиХ и одузимање ентитетских надлежности Републици Српској, затим улога НАТО-а у формирању тзв. „Оружаних снага Косова“ противно Резолуцији 1244 и принципима међународног права, о чему су опширније говорили пензионисани генерал-пуковник Бранко Крга, проф.др Предраг Ћеранић и мр Ања Филимонова, главни уредник ФСК.
Све речено указује како је што хитније стављање Балкана под пуну контролу за НАТО данас прворазредни геополитички циљ, а то са своје стране јасно указује на њихове намере према Русији у наредном периоду!
Какав је данас однос НАТО-а према српском народу?
Нема дилеме да је и по броју учесника који су је дотицали, и по значају и дубини порука које су нам о њој пренели, однос НАТО-а према српском народу, био централна тема ове Конференције. И то не само зато што су неке од информација на ту тему први пут саопштене на овом скупу, већ и зато што су и оне које су нам од раније биле познате, у амбијенту Конференције и контексту свега што је речено, добиле сасвим другу дубину и значај. Сјајни излагачи су, једноставно, посетиоцима отворили нову, од власти пажљиво скривану, димензију злочиначког односа НАТО-а према српском народу који је формално започео изазивањем и директним мешањем Алијансе у грађански рат у бившој Југославији а који, што је много важније, ЈОШ УВЕК ТРАЈЕ, наравно другим методама!! Након ове Конференције у сасвим другом контексту гледаћемо на следеће чињенице:
Такође, српски народ се мора најозбиљније односити према чињеници да нису све данашње чланице Алијансе његови непријатељи, али да су сви његови историјски непријатељи данас чланице НАТО-а!!
Узимајући све ово у обзир, не може се олако одбацити бојазан да НАТО као свој стратешки концепт има Србију без Срба, односно да је српском народу наменио судбину Хазара, или у најбољем случају судбину америчких Индијанаца. Као и Русима, уосталом!
Чак и да то није стратешки концепт Алијансе, исувише геополитичких, војних, безбедносних, демографских, медицинских и других показатеља јасно указује да то може бити природна последица садашњег НАТО-а деловања према српском народу (не према Вођама или политичкој елити!!), као и деловања корумпиране и национално неодговорне политиче елите према Алијанси.
Српски национални корпус данас не сме сметнути с ума како је управо НАТО условио да Срби више не живи у једној држави, да је управо он покровитељ хрватске „Олује“, као и стварни отимач Косова и Митеохије, духовног центра српског народа, места где се спајају Небеска и Земаљска Србија.
Иако нико од ученика то није рекао таквим речима, поруке које су нам одаслали управо на то указују. Покушај да се правимо како то не примећујемо или заборављамо може имати тешке последице по даљи опстанак српског народа на овим просторима.
Који су показатељи кризе НАТО-а данас?
На сву срећу, упркос агресивном ширењу, материјалном јачању и доктринарном осавремењивању, НАТО показује и елементе кризе. Та криза, као и свака друштвена ентропија (1) започела је као криза идентитета и система вредности, што је убрзо довело и до кризе просторних, техничких и људских капацитета. Бриљантна геополитичка игра Владимира Путина последњих година учинила је ту кризу јасно видљивом, па је данас евидентно да НАТО није ни војно нерањив, ни идеолошки јединствен, ни довољно брз у престројавању.
Све те пукотине виделе су се како током украјинске кризе, тако и кроз ескалацију сиријског конфликта.
Такође, НАТО државе касне и у реализацији своје „Заједничке визије“ која је подразумевала са дефанзивне стране пуни анти-ракетни штит, а са офанзивне могућност да са сваке тачке на планети буду у стању да погоде било коју другу тачку на планети. Данас, нису близу ни једног, ни другог, а чини се да их је у много чему Русија и претекла. Ипак, НАТО је и даље концентрација највећих војних ефектива на планети, и ни једног тренутка не би се смели занемарити огромни војни, материјални и људски потенцијали које Алијанса поседује, као ни њену спремност да их употреби, посебно против слабијих противника.
Ти потенцијали, уз врхунско лицемерје и проблематични морални кодекс оних који стварно владају Алијансом, главни су разлог зашто је НАТО, упркос кризи, и даље веома опасан!
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Нема сзмње како је међународна научна Конференција „НАТО поход на Балкан – следећи кораци“, била храбар интелектуални искорак српске патриотске свести и савести против главног српског непријатеља у овом историјском тренутку и то у ситуацији када он форсира своју нову офанзиву на Балкан. Потпуно расветљавајући историјску, доктринарну, политичку и оперативну суштину НАТО-а учесници Конференције убедљиво су показали да Алијанса никада није била, нити може бити пријатељ српског народа. Ни верски, ни историјски, ни геополитички. НАПРОТИВ!
У том смислу, поруке и ставови учесника овог скупа (које су Вам синтетизоване кроз неколико тематских питања пренете у овом мини-серијалу) морају се посматрати не само као опомена, већ и као позив на отрежњење како отуђеним и дезоријентисаним српским властодршцима, тако и српском народу, управо заслугом НАТО-а, данас расутом широм Западног Балкана.
Јер, у тренутку када велики сукоб само што није започео или је већ у току, ни један народ, па ни српски, нема времена да од непријатеља прави пријатеље. Крваву цену таквих заблуда већ смо прескупо платили.
_____________________________________
Одреднице:
Оставите коментар на Нато поход на Балкан – следећи кораци
Copyright © Цеопом Истина 2013-2024. Сва права задржана.