Понирање политичке Британије

Недавна, веома необична, посета америчког председника Барака Обаме Лондону је умногоме симболизовала понирање политичке Британије и историјски пут Краљевства од некадашње колонијалне силе до, према ономе што је видљиво, неке врсте модерне америчке колоније. Посета није имала протоколарни статус државне, па је самим тим нејасно и дефинисана, док је амерички председник у Лондону, према ономе што је говорио и поручивао, више личио на високог госта у некој удаљеној колонијалној провинцији.

Познато је да председник Обама и његова администрација нису „британофили“ и да као кључног партнера у Европи виде Немачку, а не Британију али је он, ипак, како је јавно речено, на молбу и позив британског премијера Дејвида Камерона дошао у Лондон. Главни разлог је подршка останку Британије у Европској унији уочи јунског референдума о судбини Краљевства у европској интеграцији. Премијер Камерон предводи кампању за останак у ЕУ.

Али зашто му је потребна подршка неког другог, у овом случају америчког председника? Очигледно је да већина људи у Британији њему не верује када је реч о ЕУ, и он је очигледно свестан да му Британци не верују, и сада, у духу детињасте политике, долази у помоћ „старији брат“ или, слободније речено, власник колоније. Амерички председник је, тако је личило, поступио према „задатку“. У говору на конференцији за штампу поручио је Британцима да би требало, готово да морају, да остану у ЕУ јер је то најбоље за њих а пре свега за Америку.

Амерички је интерес, рекао је, да Британија буде у ЕУ. Сугерисао је да то значи да, ако је амерички, мора да буде и британски интерес. Додуше, као главне аргументе издвојио је утицај Британије и борбу против тероризма уз све оне друге излизане фразе којима премијер Камерон и његови саветници свакодневно бомбардују британску јавност. Језичка анализа говора председника Обаме, коју је сачинио дневни лист Дејли меил, показала је да је Обамин говор писан у Даунинг стриту, у кабинету премијера Камерона, а не у Белој кући. Анализа је указала на синтаксу реченица и употребу неких речи које су типичне за „енглески енглески“ а које се не употребљавају у „америчком енглеском“.

Када је, на пример, председник Обама запретио да ће Британија, ако изађе из ЕУ, морати да чека у реду за трговинске споразуме са Америком употребио је типичну енглеску реч „qуеуе“ уместо типично америчке „line“. Та анализа је прво објављено у интернет издању лондонског листа, одакле је склоњена после неколико сати, а у штампи је потом изостала. Генерално, цела посета председника Обаме деловала је некако смушено и неуверљиво. Према ономе што је било јавно доступно све је некако личило на специјалну операцију какве и Америка и Британија спроводе у другим земљама, а сада је дошло време да се тај механизам примени и код куће на сопственим грађанима.

Уз то, краљица Елизабета II је у време посете била у Виндзору, где је славила 90. рођендан, и није хтела да дође у Лондон, па је председник Обама морао да путује у тај градић да би се срео са њом. У Лондону је био „сведен“ на друштво њених унука, младих принчева Вилијема и Харија, а њихов отац, будући краљ принц Чарлс, није се ни видео са америчким председником.

Уместо очекивања премијера Камерона да ће позиви и претње председника Обаме поводом дилема око ЕУ охрабрити кампању останка, десило се супротно. Његове речи и поруке су чак у делу штампе подругљиво назване „јеванђељима по Обами“. После Обамине посете већина истраживања показује да је, напротив, порасло расположење за излазак из ЕУ. Могло би се показати да је позив у помоћ председника Обаме у нежељеној форми колонијалног управника била погрешна процена. Лидери кампање за излазак из ЕУ су оштро критиковали долазак и позив Обаме, а један од њих, градоначелник Лондона Борис Џонсон, јавно је рекао да је Обама „лицемер“, јер од Британије тражи оно што он никада не би прихватио за Америку, а то је да се одрекне свог суверенитета, што за Британију значи чланство у ЕУ. Додуше, то лицемерство би се могло приписати и Британији када је о другима реч. Било је и оцена да Обама једноставно нема право да Британцима диктира шта ће да раде, а Борис Џонсон је чак изјавио да „Обама мрзи Британију“, јер су његови преци по оцу из Кеније, која је била британска колонија.

Створена је тако у делу јавности атмосфера националног поноса, па је посета америчког председника у великој мери имала потпуно супротан ефекат. Али то би могло да се сведе под оно старо искуство да што живот може да намести ни једна машта не може да смисли. Наиме, Британија се сада наједном позива на оно што она – тачније њена политичка елита – већ дуго ради другима. Позива се на право сваког народа да сам уређује послове своје државе и не само да се позива него је и одлучно против тога, а управо то званична Британија немилосрдно, често и снагом оружја, тражи и намеће другима.

У Британији се некако већ дуго времена усталило уверење да Британци не само да знају шта је најбоље за њих него верују да они имају знање и о ономе шта је најбоље и за друге. Е, наједном су се сада сетили принципа и „правде“. Без обзира ко је стварно писао Обамин говор, амерички председник се и у Лондону понашао у духу америчког наметања ставова другима, али ваља се подсетити да је и Британија део тога, додуше на другим местима мада не на свим. Бивши британски политичар и дипломата Крис Патен је једном написао да већ деценијама Британија у свету има улогу „адвоката америчке политике уцена и силе“ и то само према „белосветским слабићима“.

Обамина посета је тако у пословично „хладној“ Британији пробудила многе емоције и узбуркала политичку сцену али, као и обично, мало је вероватно да ће довести до било каквих промена. Хроничари тај долазак већ „крсте“ само као опроштајну посету још једног америчког председника. Оно што, међутим, остаје јесте сведочанство о све неподношљивијем бледилу политичких лидера савременог Запада. Један другог зову у помоћ, а ни један ни једном не може да помогне. То су и знаци политичког хаоса, немоћи и безидејности, празнине савремених политичара, који су све даље и даље од стварности и оног што обични људи заиста мисле. То је реалност Запада и све друго што се нуди јавности су обмане и самозаваравања.

Извор: Нови Стандард