Ко је крив или шта открива случај професорке Драгићевић

1.

Што га новине и сајтови више шире и тумаче и што се више распламсава полемика за и против њега, то је већ чувени говор др Рајне Драгићевић, професорке српског на Филолошком факултету у Београду, испражњенији од значења и очишћенији од смисла. Још кад се тај говор апсолвентима, уз комплименте ауторки и наслов Она је уздрмала Србију, нађе на првој страни Блица, незваничног промотера окупације Србије, тад је јасно да су вампири исисали све и да је њена мала културна побуна угушена пре него што се распламсала. Оруђа спиновања су методом закривљења значења претворила тај говор у само још једно у шуми дрвећа друштвене манипулације.

На крају, професорка се – наравно, незаслужено – готово нашла у улози Еле Памфилове. Реч је о саучесници Јегора Гајдара у пљачки руских пензионера 90-тих година – коју Сергеј Кара-Мурза у књизи Манипулација свешћу (2000) описује како јавно „рони сузе над тешком судбином наших отаца“, чинећи „јефтину експлоатацију нашег стереотипа синова“. Или – прилагођено домаћим приликама – друштвена улога речи проф. Драгићевић на крају се мало разликовала од оне у којој данас српски државни лидери најављују „промену политичког система“, док, експлоатишући нашу свест о неопходном заокрету, завршавају посао претходне владе, сламајући српску државу и друштво.

2.

У чему је онда проблем са говором проф. Драгићевић? Како је једна културна побуна могла да постане оруђе манипулације?

У првом слоју говора, чији циљ је био да мотивише професионално самопоштовање будућих професора српског, она је супротставила вредности традиционалних професија лекара, адвоката, судије, инжењера, професора, са мистификацијама позива новог времена – пи-аровима, арт директорима, бизнис консултантима, бек-офис администраторима, велнес консултантима, ивент координаторима… Проф. Драгићевић је студенте затим позвала у култирни рат „против свих старлета, спонзоруша, певачица, манекенки, тајкуна, бизнисмена“, уверена „да семе свих економских, политичких, културних, моралних реформи у овој земљи може да проклија само у породици, али и у вашој учионици, и то управо на часовима српског језика и књижевности“.

На крају, био је то говор о сукобу правих и симулираних вредности, на којима почива погубни колонијални поредак. По томе, њена реч била је одређена вредносним и моралним ставовима у најбољем значењу тих појмова.

3.

Остајући на површини – не без јасне намере – медијски браниоци речи проф. Драгићевић склони су да за сва зла оптуже старлете и јунаке риалити програма. У томе су се истакле и новине које своју друштвену функцију темеље управо на промоцији тих јунака 21. века.

Нико, међутим, од њих – опет не без јасног циља – није поставио кључно питање. Да ли је, наиме, данас у Србији могућ вредносно и морално одређен јавни став у свом пуном својству ако није истовремено и политички? Плашим се да није, а, истини за вољу, говор проф. Драгићевић то није био. Али то је мање њен проблем, утолико мање што политички говор можда и није приличио њеној прилици. Много више био је то проблем широког пријема њеног говора у меинстреам делу јавног простора.

То што њен говор није био политички – што се дакле није бавио политичким узроцима описаног стања –омогућило је његово масовно прештампавање у медијима, али и неутралисање његових значења и смештање у контекст манипулативног говора.

Политичко питање дакле гласи: да ли је тријумф пи-арова над новинарима, лајф-коучанад учитељима, атавистичке сналажљивости над фундаменталним знањем, Екрема над Ивом Андрићем… очитовање тренда суштинске промене српског културног модела? Да ли је, затим, тај тренд производ друштвене инерције и спонтаности, пуке небриге о културном моделу, духа из машине или пак планираног и циљаног политичког деловања?

4.

Зато хајде да видимо чега је од набројаног дело „урушеност нашег просветног система“, о коме говори проф. Драгићевић? Тешко је избећи утисак да је на челу тог ресора већ два мандата, пола деценије, једна карикатурална политичка појава. Дуг век Жарка Обрадовића на тој функцији упућује да су силе највећег утицаја које на том месту могу да га сачувају, али и да га сруше, задовољне његовим радом.

Са друге стране, више од утиска је да је за то време дошло до темељног урушавања просветног система. Да ли су онда те пресудне силе утицаја желеле и планирале тако урушен систем, да ли је Обрадовић испунио њихове жеље и да ли би, да је радио другачије – на промени система на ползу знања, ученика и студената – успео да тако дуго опстане на месту министра просвете? Наравно да не би.

Као што Екрем није измислио ни риалити, ни манипулацију утисцима, ни меку моћ, већ је само унутар тих координата добио својих пет минута утицаја у јавном простору, исто тако ни Обрадовић није смислио ни Болоњу, ни погубну реформу образовања, ни урушавање темељних друштвених вредности. И он је, као и Екрем, корисник ситуације, постајући у њој успешан министар и богат човек.

Наравно, Обрадовићем ће се једног дана бавити српски суд за колаборационисте, а он ће се тамо вероватно бранити тиме да је само извршавао наређења и испуњавао програме које су му доносили представници западних сила и њихови домаћи агенти. То би му се могло узети као олакшавајућа околност јер неће говорити неистину: „урушеност нашег просветног система“ није прозвод српске главе, мада јесте производ српских руку. А та дистинкција није неважна, утолико пре што сви знамо да, ако Обрадовић наредних дана падне у реконструкцији владе, неће доћи бољи дани за српску просвету јер је за то потребно много више.

5.

Та дистинкција важнија је утолико што се грађанима већ два круга избора узастопно емитује порука како промена није могућа тек заменом домаћих актера на власти, већ изградњом другачијих осноса према западним силама. Зато једноставно није могуће говорити о слому друштвених вредности у Србији ћутећи о политичком, финансијском, медијском и културном утицају западних сила? На крају, никаква критика друштвених појава, чак ни критика домаћих политичких и друштвених актера, не може бити целовита и делотворна без расветљавања улоге странаца.

Тај погубни утицај није јаван јер се остварује убеђивањем, корумпирањем, претњама и присилом над политичком класом и српским олош-елитама. Али он је видљив не само по томе што слом вредности у Србији почиње 2000. године, кад утицај западних сила постаје преовлађујући. Видљив је и по томе што је слом вредности постао потпун од 2008. године, кад престаје сваки унутрашњи институционални отпор том утицају у српском друштву. Тај утицај, коначно, видљив је и по томе што Србија није једина земља захваћена њиме, али и што ту врсту проблема нема ниједна земља која није у зони тако интензивног утицаја западних сила.

Наравно, историјско искуство нас учи да Србија своје крупне политичке одлуке никад није могла да доноси не марећи за интересе западних сила. Залагати се данас за радикално другачије могло би да буде скупо плаћен идеализам. Проблем је, међутим, што су те силе у Србији прешле сваку црвену линију и што српска реалполитика, која те интересе слепо прати, не даје резултате, већ директно слама и државу и друштво, чинећи их без икакавог изгледа за будућност.

Речју, можда је прећуткивање улоге странаца или дискретније изјашњавање о томе раније могло да има смисла. Али, у тренутку кад је западна империја упала у кризу, кад је радикализовала и брутализовала своја средства експлоатације мањих, земљама попут Србије није остављен ни минимум могућности за преживљавање, чак ни прилика за частан пораз. А то значи да је тај поредак изгубио своје боље, људско лице, и да је тешко да ће га икад сам пронаћи.

А, кад простора за мање и слабије земље није остало, тад традиционалне реалполитичке поставке престају да важе. И, баш кад тај утицај постаје толико јак и немилосрдан, кад не оставља излаз, тад сваки говор о данашњој Србији – ако не захвата политичке корене и узроке слома – не може да буде део решења. И више од тога, чак може да буде и манипулативан.

6.

Уосталом, није ли део јавности, слично као говором проф. Драгићевић, не тако давно био одушевљен извештајем о српским медијима покојне Верице Бараћ. У њему су до танчина описане манипулације власти и маркетиншких олигарха Драгана Ђиласа, Срђана Шапера и Небојше Крстића. Али, као што Екрема није у јавни простор донео дух из машине, тако није довео ни медијске „екреме“ – Ђиласа, Шапера и Крстића. Речју, они јесу медијима владали као адепти тадашње политичке олигархије, али то им је било могуће тек пошто су у тим медијима задовољили интерес странаца. То је био први услов њихове медијске моћи. Без њега све друго није могло бити довољно.

Али, као и у случају проф. Драгићевић, да је извештај Бараћеве био целовит, да је описао страни утицај у медијима, вероватно не би ни угледао светло дана. Данас је у српским менистреам медијима могуће критиковати без последица сваког осим странаца и њихових поступака. Зато се они критикују тако мало и зато они који то систематски чине немају пролаз у јавном простору. Уз смисао за нијансе, може се констатовати да од 2000. године није било толико моћног политичара у Србији да против њега нису могле да буду покретане кампање у медијима. Сећа ли се неко за то време не кампање против западног утицаја него озбиљније анализе тог феномена? Није их било.

Уосталом, и данас је у меинстреам медијима могуће критиковати најмоћнијег човека у Србији Александра Вучића за, на пример, то што је место директора у важном јавном предузећу дао власнику печењаре из Обреновца. Али га није, осим спорадично, могуће критиковати за косовску или европску политику владе. Зашто? Зато што странце није брига шта ради Вучићев власник печењаре све док им Вучић испоручује захтеве на Косову, који не смеју да дођу у питање.

7.

Важност тога да говор заснован на вредностима и моралу данас мора да буде и политички – а то, рекох, подразумева расветљавање улоге странаца – није ни пуки хир ни само потреба да се сведочи истинито. Тај моменат има своју практичну вредност, која се наредних месеци и година може показати пресудном.

Потреба овдашњих спин-мајстора и агентурних мрежа да користе дискурс попут оног који потписују Бараћева и Драгићевићева сведочи о томе да су они сасвим свесни колико је рђав свет који већ више од деценије стварају. Они више неће, као неколико година пре, покушавати да грађанима објасне како живе у најбољем од свих светова јер тај дискурс је потрошен. Али ће, манипулишући нашом потребом за истином и правдом, да нам понуде кривце за такво стање.

Извештај Верице Бараћ као кривце нам је понудио Ђиласа, Шапера и Крстића. Они, наравно, нису невини, али грешка њеног извештаја показала се у години кад је њихов медијски утицај смањен. Ослобођена њих тројице, показало се, Србија није добила слободне медије. Тумачи говора проф. Драгићевић једнако нам на тацни нуде главе криваца – старлета, јунака риаитија и пи-арова, исто као што нам реконструкција владе нуди главе политичара. Као да ће, кад пред свима њима окренемо палац надоле, Србији бити имало боље.

8.

Отуда Србију која сања слободу и Србију која ради на продужавању живота актуелног поретка опасно спаја неколико ствари. И једна и друга траже кривце; обе знају да су избори изгубили моћ да донесу промену; обе се спремају за излазак незадовољних грађана на улице. Како ћемо их разликовати, кад ће и једни и други говорити оштрим критичким језиком?

Разликоваћемо их по две ствари. Прво, међу њима само ће једни добити простор у медијима, а други не. И, друго, само једни ће међу кривцима помињати странце, а други све остале, само не њих. И, већ по томе, једни ће радити за слободу, други ће цртати људско лице колонијалног поретка. Само та дистинкција биће важна у месецима који долазе, само њој нас учи случај проф Драгићевић.

Извор: Нови Стандард