Abdulah Sidran i Inckovo „voajerstvo“

“Licemjerje i bezobrazluk”, kaže vodeći bošnjački pesnik Abdulah Sidran za ponašanje visokog predstavnika u BiH u junskom intervjuu portalu Faktor.ba. Konkretnije, Sidran zamera Incku što nije dohakao iliti stao u kraj Srbima i Srpskoj. Pošto je tzv. međunarodna zajednica već od početka 90-ih zauzela muslimansku stranu u bosanskom konfliktu, svaki šum u tom saglasju izaziva pažnju.

“Licemjerno je od strane tzv. međunarodne zajednice nagoniti na harmoniju i saradnju dva potpuno nespojiva ideološka projekta. Jedan kaže da različite etničke skupine ne mogu živjeti zajedno, a drugi veli suprotno. Prvi je i započeo rat sa tim geslom: ne možemo živjeti zajedno. A od nas se traži nemoguće: da sarađuju centrifugalna i centripetalna sila. Apsurd i bezobrazluk. Ja mogu gospodina Incka poštovati kao što poštujem Tolstoja i Dostojevskog, može mi, u svojoj bezazlenosti, biti čak i simpatičan – ali on ne shvata da nam kao takav, kao posmatrač, voajer, nije potreban. Dejtonska ideja o visokom predstavniku u svojoj suštini sadržava ideju o energičnom arbitru.”– rekao je Abdulah Sidran.

Suživot u ratnom Sarajevu

I Sidran i ja smo živeli u Sarajevu kao svedoci događaja uoči rata i prvih meseci rata, pa mi neće biti teško da ga podsetim kako je nastao “ideološki projekat da različite etničke skupine ne mogu živeti zajedno”, a i ovaj “drugi koji veli suprotno”.

Najpre je malo poznati mladomuslimanski aktivista Alija Izetbegović objavio knjigu Islamska deklaracija, u kojoj piše da je “nemoguća koegzistencija muslimana sa nemuslimanima” i da “muslimani gdje su većina treba da nametnu šerijat”. Knjigu Srbi nisu čitali, pogotovo pročitali, a malo čitalaca bilo je i među Muslimanima. Na političkom suđenju u Sarajevu autor se branio da su to “samo snovi jednog vjernika”, ali više od deceniju kasnije, već kao lider SDA i na čelu Predsjedništva BiH, autor je objavio drugo neizmenjeno izdanje.

Na tragu programske knjige nacionalnog vođe, Muslimani su po ustavu ravnopravne Srbe najpre sistematski nadglasavali u Predsedništvu, Parlamentu, Vladi i na referendumu o secesiji od SFRJ, te im tako zorno pokazali kako će i ubuduće izgledati bosanska multikulti idila. Istovremeno, usmeno ili pismeno bili su prihvatili Beogradski i Lisabonski sporazum, a posle povlačili i reč i potpis, da bi Alija Izetbegović to u svojim “Sjećanjima”, cinično objasnio kao “kupovinu vremena”.

One koji su napustili Sarajevo i oružano se suprotstavili odmah su proglasili ratnim zločincima, a one koji su sa njima ostali u gradu odmah uklonili sa svih rukovodeći funkcija. Nijedan Srbin više nije bio šef klinike, dekan fakulteta, direktor preduzeća, komandir milicije pa čak ni predsednik kućnog saveta.

Naposletku su ti ljubitelji suživota svoje komšije počeli da isteruju iz redova za vodu, hapse i muče po privatnim zatvorima, izbacuju iz stanova i pljačkaju im imovinu, te ubijaju i bacaju u jamu Kazani, što je nedavno priznao čak i Alijin sin Bakir koji u to vreme bio čovek od povjerenja u predsednikovom kabinetu.

Ko je autor ideje da se ne može zajedno

Abdulah Sidran, naravno, nije direktno učestvovao u takvim zlodelima. On se čak angažovao da svoga tada najboljeg prijatelja srpskog pesnika Stevana Tontića oslobode kopanja rovova na liniji vatre. Ali ni on niti ijedan drugi muslimanski intelektualac nije javno digao glas protiv maltretiranja i ubijanja Srba. Pravili su se da ništa ne vide i ne znaju dok su srpske komšije odvodili zbog “sakrivenog oružja”. Tako su Alija i njegovi uspeli da ubede srpski narod da “nema koegzistencije muslimana sa nemuslimanima”. Ili, kako su to Srbi formulisali, da “nema više zajedničkog života sa Muslimanima”, a Sidran lažno generalisao “različite etničke skupine ne mogu živeti zajedno”.

Dakle, kada Sidran kaže “licemjerno je od strane međunarodne zajednice nagoniti na saradnju i harmoniju dva nespojiva ideološka projekta”, on je taj koji licemerno višestruko obrće teze. Uopšte se ne radi o “dva nespojiva ideološka projekta”, nego o jednom te istom, koji su u Dejtonu dobrovoljno potpisale sve tri strane, a podrazumeva puku koegzistenciju politički autonomnih teritorijalno-etničkih entiteta i kantona labavo povezanih sa nekoliko zajedničkih nadležnosti. I nije jasno zašto bi uopšte bilo potrebno da Incko bilo koju od njih, uključiv i bošnjačku, “nagoni na saradnju i harmoniju”.

Istovremeno, međutim, Sidran kritikuje Incka i što se ne ponaša kao “energični arbitar” u “sukobu centrifugalne i centripetalne sile”. Tačno je da su Srbi i Hrvati ta centrifugalna sila jer joj je emocionalno bliža “matica” Srbija, odnosno Hrvatska, gde živi većina njihovih sunarodnika, nego BiH. Kao i to bi i jedni i drugi svoje parče BiH radije povezali sa susednim državama nego ostali u zajedničkoj sa Bošnjacima, ali su u njoj ostali uz uslov unutrašnje podele.

Pišman kao politička strategija

Bošnjaci su to prihvatili, ali su se, kao i obično, pišmanili i sada bi opet unitarnu Bosnu kao “normalnu državu”. Zaista, sve bi bi bilo jednostavnije da su svi, i pravoslavni i katolici, pod Osmanlijama prešli na islam i postali, najpre muslimani, pa Muslimani, pa Bošnjaci i Bosanci. Ali zašto ne i obrnuto i prirodnije: da su se svi muslimani vratili svom srpsko pravoslavnom korenu i srpskom jeziku. Najveći među njima, poput Meše Selimovića i Emira Kusturica, i jesu. Kako piše najbolji poznavalac Bosne srpski pisac bosanskog rođenja i katoličke vere “fra beg” Ivo Andrić: “Rečeno je da je osvajanjem Carigrada, evropskom čovečanstvu naneta rana. Biće da je malo zemalja koje su ovaj udar imale teže i bolnije da osete nego što je slučaj sa Bosnom.” I šta ćemo sad? Da energični arbitar v.p. Incko po Davutogluovom receptu, “obnovi tu uspešnu priču iz vremena osmanske okupacije”, kako bi izgleda htio Sidran? Ili da možda Sidran pođe tragom svetski proslavljenog reditelja čiji filmovi su i njega učinili poznatim i izvan Bosne? Ili da ponovimo rat 92-95. u kome će, kako očekuje sarajevski akademik prof. dr Ibro Bušatlija, “Bošnjaci uz pomoć Al Kaide pobediti”?

Dakle, jedino ostaje ili kompromis centrifugalnih i centripetalnih sila ili nema Bosne, jer bi u novom ratu bila dokrajčena. Etnički duboko podeljene zajednice su uvek i svugde opstajale na kompromisima. Tako je dugo bilo sa SFRJ i Libanom, ali i danas dobro funkcionišu Švajcarska, Belgija i Holandija, i poslužile su kao model za dejtonsko rešenje. Nema u tom u rešenju “apsurda i bezobrazluka”, ali ima u Sidranovom ignorisanju da u BiH pored Bošnjaka postoje još dva naroda koji imaju svoje emocije i realne interese.

Ne valja ni kada “nagoni” ni kada “nenagoni”

A, po Sidranu, Incko jednom ne valja zato što “nagoni na saradnju”, a drugi put ne valja zato “neće da nagoni”, nego se ponaša kao “voajer” umesto kao “energični arbitar”. Šta je pesnik hteo da kaže? Incko bi naprosto trebalo da se od prilike do prilike ponaša oprečno, ali uvek kako odgovara Bošnjacima. Kada njima padne na um da povlače potpise, preglasavaju i majoriziraju, da svoju versko-nacionalnu SDA proglase građanskom, da žive zajedno sa “genocidnim zločincima”, da hoće za sebe celu BiH i sl., onda visoki predstavnik ne treba da ih “nagoni da sarađuju i svoje interese harmonizuju” sa komšijama. A kada Srbi u BiH i Hrvati u Federaciji ne pristaju na dominaciju, onda bi Incko kao “energični arbitar” trebalo ih nagoni po bošnjačkoj meri. Ne bih da branim Incka, jer se on često upravo tako i ponaša, ali pošto bi Sidranu to hteo da pretvori u politički princip, poslužiću se njegovim pesničkim rečima: “apsurd i bezobrazluk”. Ne i jedini u intervjuu.

“Apsurd i bezobrazluk”

“Historija Bosne je historija otimanja za Bosnu. Nikad nas nisu iskreno priznali niti će nas ikada iskreno priznati dokle god se sami ne dovedemo do pameti. Kazao sam, u knjizi „Oranje mora“, da je bošnjački narod onaj narod čiji intelektualci ne mogu da se dogovore ni o tome pod kojim će imenom nestati. To je naravno aforizam, ali nije daleko od istine. Bosanci/ Bošnjaci su narod u očiglednom povijesnom zakašnjenju, i ja nisam pametan da mu pokažem put. Sigurno nije ovaj kojim idemo posljednjih 20-ak godina.”

Ostavimo li na stranu dalju prošlost, ko se to od polovine prošlog veka “otimao o Bosnu”? Na zasedanju AVNOJ-a Jevrejin Moša Pijade je zbog srpske većine predlagao da Bosna bude treća autonomna pokrajina unutar Srbije, a Srbi komunisti Đuro Pucar i Rodoljub Čolaković su se založili da bude jedna od šest republika, iako nije imala državni kontinuitet. Kasnije, opet voljom Srba, koji su bili većina u kompartiji, dobila je i atribute državnosti. Danas se može samo govoriti o otimanju među unutrašnjim nacionalnim akterima, pri čemu ni Srbi ni Hrvati nemaju pretenzija na celu BiH, nego samo na delove koji im valjda i pripadaju. Jedino se oko BiH otimaju Sidranovi Bošnjaci, jer su umislili da im pripada sve, pa bi Hrvatima da otmu “Herceg-Bosnu”, a Srbima – Republiku Srpsku.

“Neiskrenost” ili nezahvalnost

Isto je i sa Sidranovom tvrdnjom “nikada nas nisu iskreno priznali”. Islamsku versku grupu bez posebnog nacionalnog identiteta, u naciju u BiH nisu krajem 60-ih promovisali vodeći muslimanski komunisti Avdo Humo, Hasan Brkić ili Osman Karabegović, nego srpski komunisti Rato Dugonjić, Cvijetin Mijatović, Todo Kurtović i dr. na Mostarskom partijskom savetovanju, jer među komunistima nije bilo red da se zalaže za svoju naciju. Za naciju se, dakle, nisu izborili nacionalno-oslobodilačkim revolucijama kao ostali evropski narodi, nego su je dobili odlukom Centralnog komiteta SKBiH. Možda je to priznanje i bilo pre svega u funkciji ojačavanja Bosne jednom centripetalnom nacijom ali, bilo to iskreno ili ne, muslimani su taj poklon oberučke prihvatili. I to sa nezahvalnošću što nisu istovremeno na poklon dobili i ekskluzivno svoju nacionalnu državu, koju sada očekuju da dobiju odlukom visokog predstavnika, jedine supersile, međunarodne zajednice ili sl.

Na kraju, kao zaključak, Sidran veli: “Bosanci/Bošnjaci su narod u očiglednom povijesnom zakašnjenju, i ja nisam pametan da mu pokažem put. Sigurno to nije ovaj kojim idemo posljednjih dvadesetak godina”. Jedino u tome možemo da se složimo sa Abdom. Bošnjaci zaista nisu na pravom putu i njihov vodeći pesnik, barem prema ovom intervju, zaista nije dovoljno pametan da im pokaže koji jeste pravi. Ni okrivljavanje drugih ni samosažaljevanje nisu dobra pretpostavka da ga nađu.

Izvor: Fond Strateške Kulture