ADIOS, COMANDANTE!

Stručnjaci tvrde da je za izricanje utemeljenih istorijskih sudova neophodno najmanje pedeset godina vremenskog rastojanja. U slučaju Fidela Kastra, jedne od najžilavijih javnih ličnosti naše epohe, koga sa najvećom pažnjom posmatramo već duže od ukazanog roka, čini se da nećemo morati da se uzdržavamo još punih pola veka pre nego što bismo stekli pravo da o njemu nešto kažemo. Ali bez obzira na to, iznošenje suda o tome da li je Fidel Kastro velika ili mrska ličnost ostaje neopisivo složen zadatak.

U trenutku Kastrovog odlaska sa scene, na površinu izvire čudan splet razumnih zaključaka i neočekivanih emocija. Najpouzdaniji dokaz nečije izuzetnosti je upravo to da kada se suočimo sa njegovim nestankom osetimo poriv emocija nezavisno od toga na kojoj smo se strani barikada nalazili u vreme dok je Fidel bio svoje bitke. To je nepogrešiv znak da se ta osoba, koju većina nas čak lično nije ni poznavala i koju smo posmatrali iz različitih uglova tokom njegove duge javne delatnosti (koja, uzgred, nije počela 1. januara 1959.) – dotakla samoga jezgra našeg bića. On je imao mnogo toga značajnog da nam kaže i prenese, čak i ako bismo na kraju odbacili znatan deo njegove poruke.

Moje najranije sećanje na Kastra je prilično traumatično. Ono se proteže unazad, do samih početaka njegovog pojavljivanja na svetskoj pozornici, i moja tadašnja percepcija radikalno je drukčija od onih koje su kasnije usledile. Kao vrlo mali dečak u Čikagu u vreme Kubanske raketne krize bio sam vrlo svestan pretnje nukleranog rata koja se tada nadvijala. Do današnjeg dana, u živom sećanju ostao mi je strah sa kojim sam išao na spavanje, bukvalno nesiguran da ću se narednog jutra živ probuditi. Posle izvesnog vremena, pouzdano se saznalo da je u tim trenucima, dok sam ja drhtao u krevetu, tada neiskusni i drski mladi državnik Fidel Kastro od Nikite Hruščeva zahtevao da ignoriše „američko blefiranje“ i da ne popušta, čak ni po cenu nuklearnog rata. To saznanje nije Fidela Kastra učinilo posebno dragim jednom potpuno prestrašenom malom dečaku u Čikagu.

Niti su to učinili cirkuska suđenja i pogubljenja po kratkom postupku Batistinih ljudi i drugih protivnika, ili povremeni masovni egzodusi razočaranih Kubanaca. Sračunato opredeljenje kubanske Revolucije za vrednosti društvene ravnopravnosti i naglasak na rešavanju velikih društvenih pitanja, kao što su obrazovanje, zdravlje i aktivno uključenje („inkluzija“ je reč koju Fidelovi licemerni zapadno-liberalni kritičari obično koriste u ovom kontekstu) obespravljenih i zapostavljenih rasa i klasa u tokove nacionalnog života, sve to meni je dugo ostajalo nerazumljivo. Tek mnogo kasnije, kada sam stekao više zrelosti i mogućnost kontekstualnog sagledavanja – shvatio sam. U surovim uslovima pod kojima je Kastro morao da obavlja svoje dužnosti, to možda nije bio jedini mogući izbor, ali ga se bez sumnje moglo opravdati i braniti.

Crnobeli propagandni prikaz Fidela Kastra vremenom se raspadao. Postepeno ga je zamenjivala uravnoteženija slika, i to se ugrubo poklapalo sa samouništenjem zapadne „informativne“ mašinerije, i uporedo sa saznanjem da je najveći deo „vesti“ i „ocena“ što šire – gomila golih laži. U svetlu uviđanja te činjenice, mnoge bivše aksiome postale su upitne i morale su biti preispitane, uključujući i one koje su se odnosile na Fidela.

Tvrdnja, da je priznavanje prioriteta izgradnji društva koje opštu dobrobit uzdiže iznad individualnih prava i interesa – pogrešno, sada, u svetlu razornih posledica uvođenja neoliberalizma širom sveta, sama se pokazala pogrešnom, da pogrešnija ne može biti. Lične slobode su nesumnjivo svetinja, ali je prirodno i to da je Fidel, usmeren socijalističkim izvorima nadahnuća, u svojoj politici kolektivu davao prednost nad pojedincem. Za nedovoljno posvećenu pažnju individualnim pravima, Fidelovu društvenu politiku možemo nagraditi sa samo dva, umesto tri „ura!“. Međutim, razvoj događaja ga je u celini opravdao. On je preuzeo ostrvo koje se isticalo mnoštvom kockarskih kazina i javnih kuća, a za sobom kao legat ostavlja pozitivnu društvenu situaciju, utemeljenu na etici ravnopravnosti i solidarnosti, što služi za primer ostalim potlačenim i opljačkanim zemljama Južne Amerike i širom sveta.

Fidelovo najsimpatičnije lično svojstvo je bila njegova spremnost da uči iz iskustva i da ideološki evoluira, čemu je povremeno smetala očekivana svojeglavost pravog Galjega. Od indoktriniranog marksističkog palikuće koji je bio spreman – u trenutku koji još uvek dobro pamtim – da upropasti celi svet iz čisto principijelnih pobuda, on je omekšao i stabilizovao se kao onakva vrsta osobe kakav je najverovatnije sve vreme, u najdubljim skrovištima svoje složene i strastne španske duše, i bio. On je, pre i iznad svega, bio ozbiljan intelektualac, doktor Fidel Kastro Ruz. Njegov vibrantan um, poput magneta, privlačio je sebi na razgovor srodne duhove – i ne samo sa Levice. U poslednjoj deceniji života, nakon što je brige vezane za neposredno upravljanje preneo na druge, on je mogao da se opusti i da sa nama podeli svoje bogate uvide i iskustvo čoveka nesporno državničkog formata.

Mada nikada nije pokazivao poseban afinitet za dimenziju transcendentnosti, očigledno je da je pri kraju počeo da više ceni njene ovostrane projave na načine koji bi se smatrali nečuvenim za čoveka njegovih ideoloških opredeljenja. Nedavno, predosećajući skori odlazak, dozvolio je sebi zaprepašćujuću opasku da – mada nije praktičan hrišćanin – ukoliko su njegovi društveni ideali spojivi sa hrišćanskim vrednostima on ne bi imao ništa protiv ako bi ga smatrali hrišćaninom. I zaista, on je ubedljivo posvedočio svoju posvećenost tim idealima kada je, uskoro posle preuzimanja vlasti, otpočeo agrarnu reformu na Kubi konfiskacijom sopstvene očevine, latifundije svoga oca-veleposednika. I ne treba izostaviti iz vida činjenicu da je jedina pravoslavna crkva na Kubi bila sagrađena u Havani pre nekoliko godina, uz punu podršku i pomoć revolucionarnih vlasti. Njenom osvećenju prisustvovao je lično tada još uvek aktivni predsednik – Fidel Kastro.

Bez obzira na naš lični stav u odnosu na ideološke postulate koji su pokretali Fidela, ostaje nesporna činjenica da je on bio veliki prijatelj Srbije i srpskog naroda i da je to delotvornom podrškom pokazivao u svakoj prilici. (Uzgred, čak ni priroda tih „ideoloških postulata“ nije sasvim jasna, niti to kada ih je stvarno usvojio kao koherentan sistem. Čuvena izjava „ja sam marksista-lenjinista i to ću ostati do kraja života“ datira iz perioda najžešće američke blokade i mogla bi se protumačiti kao prkosan gest, inat, podjednako kao i svesno usvajanje određene ideologije.) U svakom slučaju, važno pitanje koje Kastro postavlja pred Srbe odnosi se na tehnologiju opstanka u neprijateljskom okruženju. Bez obzira na ideološku krinku, Kastrova lekcija Srbima sa obe strane Drine je jednostavna i ključna za njihov opstanak. Ta lekcija je sažeta u dve reči i glasi: neodustajni otpor. Kada se suočavate sa neprijateljem koji ne zna za razumni kompromis, ne uvažava vaše vrednosti i interese i otvoreno radi na vašem nestanku, vi nemate drugog izbora osim da mu se nepopustljivo suprotstavljate na svim frontovima i da nepokolebljivo i ne pitajući za cenu insistirate na vašoj istini i vašoj pravdi. U toj borbi za opstanak, koju je Kastro razvio do savršenstva, nema mesta za udvaranje i nezameranje smrtnom neprijatelju, za trule kompromise i orijentalnu ljigavost izraženu kroz odvrtanu i samoponižavajuću filosofiju balkanskih bespomoćnika: pomoz’ Bog čaršijo na sve čet’ri strane.

Uporna i asimetrična borba sa nemanima nesumnjivo ima svoju cenu. Ali u poređenju sa užasima i krvoprolićima zapadnih „humanitarnih ratova,“ nasilje koje je obeležavalo uvodnu fazu kubanske Revolucije sada deluje sasvim trivijalno. Što se tiče lišavanja, koja zapadna propaganda stavlja na teret režimu i ističe kao dokaz promašaja Fidelovog socijalizma, sve to sada deluje beznačajno u poređenju sa sistemskim razaranjem svih osnova dostojanstvenog ljudskog života – od Latinske Amerike do Ukrajine, i dalje – što neizbežno i nemilosrdno svuda u svetu prati uvođenje neoliberalizma i globalizma.

Fidelova mudrost i oštroumnost (ocurrencia) vidno će nedostajati u našem sterilnom svetu trećerazrednih političkih klovnova i marioneta. On je bio čovek od ideja i sa težinom, istrajan i nepopustljiv u nastojanju da ostvari ono u šta je bio iskreno ubeđen, i hrabar u sučeljavanju sa nesrazmerno nadmoćnijim neprijateljima. Zbog svih tih svojstava biće zapamćen i cenjen podjednako od strane ideoloških pristalica i protivnika, možda naročito od strane ovih poslednjih, ili bar onih među njima koji su sposobni da cene dostojnog oponenta.

Da li je zamislivo da će, na kraju, Fidel Kastro postati rodonačelnik jednog novog političkog žanra: možda negativan junak, ali ipak sa pretežno pozitivnim obeležjima?

Izvor: Fond Strateške Kulture