Afera „Koverat“ kao porodična svađa

Crna Gora (modernije Montenegro) nalazi se u stanju političkog šoka. Pokazalo se da lider u evrointegracijama, najmlađa članica NATO-a, država koja prepravlja sopstvenu istoriju i stvara drugačiji identitet, nije ništa drugo do mehur od prljave sapunice koji se građanima rasprsnuo u lice.

A izgledalo je da sve ide po planu. Na poslednjim parlamentarnim izborima je namaknuta potrebna većina. Istina tesna i skupa, s obzirom na zahteve koje su nacionalno-manjinske stranke ispostavile da bi se nastavila vladavina DPS-a. Uspeli su čak i da „pobede“ Rusiju što, inače, malo kome može da pođe za rukom. Istina, sudski proces koji je trebalo to da dokaže ne ide kako je planirano, ali uz malo strpljenja i dosta dobre volje sudija, koji se ne moraju uvek držati zakona, na kraju će biti dosta novih robijaša.

Milo Đukanović je (opet) „pobedio“ u prvom krugu predsedničkih izbora. Opozicija je sve vreme bila i ostala posvađana, a građani su izlaz iz sve težih ekonomskih prilika i nacionalnih uvreda pretežno pronalazili u apatiji ili iskazujući nemoćni bes na društvenim mrežama.

A onda se desilo „nasilje u porodici“. Duško Knežević, dotadašnja ikona uspešnog biznismena po DPS recepturi, pobegao je u London da ga institucije države Crne Gore ne bi uhapsile, jer, kako odande tvrdi, nije svojevoljno pristao da bude opljačkan od, ni manje ni više, nego oca montenegrinske nacije, Mila Đukanovića.

Dokumenti, slike, video-klipovi, tajno snimljeni razgovori i nepodnošljivo prljavi detalji iz privatnog i porodičnog života kojima je odbegli Knežević zasuo javnost, prikazuju dičnog predsednika u svetlu u kojem smo navikli da gledamo mafijaške bosove. To je dovelo do pomenutog stanja šoka. Ne samo političkog, već sveukupnog, uključujući i dobrano zaboravljene moralne vrednosti.

Ali zašto se Crna Gora tako i toliko uzbudila?

Duško Knežević je progovorio o onom što sva Crna Gora zna i trpi pune dve decenije. Dobro, ima i nekih pikanterija koje se mogu smatrati dokazima, pod uslovom da posmatrač nije tužilac u Specijalnom tužilaštvu za borbu protiv organizovanog kriminala u Crnoj Gori.

Valja podsetiti da su godinama i sa veoma uverljivim dokazima, nekolicina hrabrih opozicionih poslanika, slobodne nevladine organizacije i lokalni i međunarodni centri istraživačkog novinarstva iznosili iste tvrdnje o milionskim (u evrima) korupcionaškim poslovima dva brata i jedne sestre iz porodice Radovana Đukanovića.

Amerikanci imaju mudrost koja glasi: „Neke ljude možeš da lažeš sve vreme. Sve ljude možeš da lažeš neko vreme. Ali ne možeš da sve ljude lažeš sve vreme“. Po svemu sudeći, Duško Knežević je prva lastavica vremena sveukupnog kraja sveopštih laži vladajuće DPS vrhuške u Crnoj Gori.

Njihova svađa, zajedljivi i hladnokrvno proračunati napadi, sa jedne, i zapenušana i sve nervoznija odbrana, sa druge strane, u svojoj suštini izazivaju efekat prelivene septičke jame. Jer nisu se izlili samo njihova glupost i njihovo beskrajno samoljublje. Javnost je u prilici da direktno posmatra ljude koje su vreme i sistem, koji su sami stvarali, deformisali u likove koji su izvan granica realnosti. I normalnosti. Kao, jedan je pošteno zaradio svoje stotine miliona, a drugi (čije se poštenje ne sme dovesti u pitanje) ima sva prava na svoje desetine miliona, carske palate i tretman gde god odlazio.

Ovaj politički rijaliti je, po svemu sudeći, tek na početku. Ali ono što je suštinski poražavajuće za svu Crnu Goru, jeste činjenica da su se, već prvih dana, doslovno raspale družine ljudi koji vole da ih zovu „crnogorskim institucijama sistema“. Vlada kao da je prestala da postoji. Tužilaštvo prvo ćuti, a kasnije dokazuje da ga ne interesuju dokazi i činjenice, već jedino odbrana države koja se ostvaruje odbranom nedodirljivog Mila Đukanovića.

Centralna banka Crne Gore, kao veoma važan faktor u ovoj aferi, koja preti da izazove finansijski slom i stvori gubitak od gotovo milijardu evra, pokazala se kao ustanova u koju na posao dolaze tragikomično neznaveni miljenici aktuelnog režima. Njen guverner, sa platom od gotovo 5.000 evra, brani se da nizašto nije odgovoran i da je preduzeo sve što treba. Može se pretpostaviti da se osnovnom poslu posvetio nakon što je u svojoj banci zaposlio svoje rođake i kumove i sa njima završio par sitnih privatnih poslića. U toj „banci“ je zaposleno četri stotine ljudi. Njihove plate su više nego pristojne, a radni efekti su im bili ili nula ili protivzakoniti. Jedan od bivših viceguvernera je trenutno u zatvoru, pod optužbom da je, umesto da kontroliše zakonitost poslovanja komercijalnih banaka, reketirao njihove direktore kako bi sačinio lažne pozitivne izveštaje o njihovom poslovanju.

Bankari tvrde da stečaj u jednoj ili u dve banke u vlasništvu Duška Kneževića neće ugroziti finansijski sistem Crne Gore. Razumljivo, budući da su dobro plaćeni da tako govore. S druge strane, protivzakonito je javno govoriti da u bankarskom sistemu nema novca. To se zove izazivanje panike i kažnjava se zatvorom.

Ali ovako je dozvoljeno. Koeficijent adekvatnosti bankarske aktive u Crnoj Gori je propisan i iznosi — do deset odsto. To znači da banka mora da ima deset miliona svojih sredstava kojima „pokriva“ izdatih sto miliona kredita. Depoziti građana i nefinansijskih pravnih lica u Crnoj Gori iznose približno 2,5 milijarde evra, što bi, krajnje pojednostavljeno, stvorilo obavezu banaka da imaju stalno raspoloživih 250 miliona za pokrivanje te pozicije. Sve i da imaju tako rezervisane pare, očigledno je da se sa 250 miliona može pokriti deset puta veća suma. Ili možda ne može?

U prilog tvrdnji o (ne)stabilnosti crnogorskog finansijskog sektora ide i podatak, za Ginisovu knjigu uvrnutih rekorda, da je usred ovog zamešateljstva Duško Knežević postavljen za predsednika Upravnog odbora „Montenegro berze“. Isto lice u isto vreme je na crvenoj potjernici Interpola i na čelu važne finansijske ustanove.

Konačno, u zaglušujućoj kakofoniji gotovo je zaboravljena veoma važna činjenica. Crna Gora je u NATO-u. Alijansa brine o bezbednosti svake svoje članice, a sprečavanje finansijskog sloma je važan faktor očuvanja bezbednosti svake države.

Da li još ima neko ko bi pomislio da će svemoćni NATO odrešiti kesu i priskočiti u pomoć Crnoj Gori, ukoliko bi stvari dalje tekle po zlu i zapretile državnim bankrotom?

Izvor: Sputnjik