Akademik Biočanin intervju – Crne tajne „Milosrdnog anđela“ (1)

Bombardovanje SRJ 1999. godine, u NATO operaciji ciničnog naziva „Milosrdni anđeo“, bilo je ne samo grubo narušavanje principa međunarodnog prava i povelja OUN zarad ostvarenja geostrateških, ekonomskih, vojnih, političkih i drugih interesa zapadnog projekta unipolarnog sveta, već i težak udar na životnu sredinu jednog naroda sa dugotrajnim i još neutvrđenim posledicama po zdravlje stanovništva ovih prostora. Ni danas, više od 18. godina nakon tog najcrnjeg perioda naše novije istorije, srpski narod ne zna prave razmere NATO zločina koji je nad njim učinjen, kao ni koliko dugo će još trajati njegove strahotne posledice po zdravlje i živote ljudi.

O crnim tajnama NATO.operacije „Milosrdni Anđeo“ razgovaramo sa jednim od najkompetentnijih srpskih eksperata za ovu oblast, akademikom, prof. dr Radetom Biočaninom, pukovnikom ABHO, profesorom državnog Univerziteta u Novom Pazaru, članom Centra za strateška istraživanja nacionalne bezbednosti u Beogradu i naučnikom koji se bavi istraživanjem eko-sistema.

Kao i sa svim našim gostima sa akademikom Biočaninom otvoreno, bez zadrški i kalkulacija,  razgovaramo o stvarnim posledicama zločinačkog NATO bombardovanja srpskog naroda, razlozima skrivanja istine i onome što nas, po tom osnovu, tek očekuje narednih godina, ali i o nuklearnoj bezbednosti uopšte. Uz obaveznu naznaku da stavovi našeg gosta nisu stavovi redakcije krećemo u još jedan zanimljiv razgovor na CEOPOM-Istini.

Poštovani profesore, zahvaljujem što ste se odazvali. Ono što Vas čini izuzetno kompetentnim sagovornikom za ovu oblast jeste da ste se sa posledicama NATO bombardovanja sreli i kao vojnik i kao naučnik. Šta danas mislite o toj, za Srbe zaista Orvelovskoj, 1999-toj?

Osto što i  tada. Da krenemo od činjenica – 1999. godine visoka vojna tehnologija 19 najrazvijenih zemalja sveta iskorišćena je na najsuroviji i najbrutalniji način za ubijanje i ranjavanje hiljade nevinih ljudi (što je nazivano „kolateralnom štetom“ od strane članica NATO), rušenje stambenih zgrada, bolnica, škola, instituta, fabrika, mostova, pruga, repetitora, trafo-stanica, hemijskih postrojenja i drugih civilnih ciljeva. Sve to pored ogromne materijalne štete imalo je posledice i po biodiverzitet, grubo narušavanje ekološke stabilnosti, ugrožavanje biljnog i životinjskog sveta u okruženju, računajući i zemljište za poljoprivrednu proizvodnju, rezerve pitke vode i ostale prirodne resurse.  Sve to su posledice dugoročnog karaktera, koje se ne mogu izmeriti ni brzo, ni jednostavno, a imaju velike posledice po zdravlje i život stanovništva.

Nažalost, vlasti u Srbiji ovom problemu, namerno ili slučajno, pristupaju olako, računajući i blagovremenu obaveštenost građana o posledicama bacanja uranijumskih projektila na našu zemlju, ali i drugim aspektima ekološke bezbednosti.

Padaju mi na pamet stihovi iz indijskog epa “MAHABHARATA” koje je izgovorio R.Openhajmer u trenutku eksplozije probne atomske bombe: “Kada bi svetlosti hiljadu sunaca mogle odjednom da obasjaju nebo, bilo bi to kao sjaj Velikog… Postao sam Smrt, rušilac Svetova ” … Šta oni odslikavaju kod nas?

Ovaj navod najbolje odslikava moć i rušilačku snagu koja leži u sićušnom jezgru atoma. Jednom puštena u Svet, nuklearna energija do današnjeg dana predstavlja veliku brigu čoveka. Brojne su i druge vrste opasnosti, u okviru fizičkih, hemijskih i bioloških zagađivača životne sredine.

Kako sačuvati životnu sredinu i kako čoveku osigurati zdravlje, kvalitet života i zdravu životnu sredinu, kao deo eko-bezbednosti?

Čovek je okružen prirodom i njen je sastavni deo. Iako u njoj nalazi sve što mu je potrebno, činjenica je da ga rušilačke snage prirode dovode u opasnost, da on u prirodi otkriva snage potrebne za opstanak, koje mu potom postanu pretnja. U toj svojoj stalnoj borbi čovek je dospeo do još jedne moćne prirodne sile, do nuklearne energije. To je još jedna sila koja može da pomogne čoveku, ali ima potencijale i da ga uništi. Da bi opstao čovek treba da brine o sopstvenoj bezbednosti.

Da li je to samo bezbednost od opasnih sila prirode ili od sebe samoga?

Oboje. Ekološki kriminalitet u Srbiji predstavlja jedan od najizraženijih problema, mada, javnost, skoro da i nije svesna njegovog postojanja niti, pak, njegovih pogubnih posledica. Često iznosim da se o njemu kod nas nedovoljno govori, bez obzira što imamo resorno ministarstvo koje bi u fokusu moralo imati sve ekološke probleme. Možda je to zato što je i NATO bombardovanje, pored ostalog, imalo karakteristike klasičnog ekološkog rata ali i eko-kriminaliteta, o čemu vlasti očigledno izbegavaju da govore.

Kako to mislite?

Ovakav zaključak proizilazi iz utvrđene činjenice da je zločinačko NATO bombardovanje izazvalo značajno ugrožavanje životne sredine na lokalnom, regionalnom i na globalnom nivou, kao i iz toga što su napadi na neke civilne ciljeve, posebno objekte hemijske industrije, mogli da budu uzrok udesa sa katastrofalnim posledicama, da nisu pravovremeno od strane naših snaga ABH Odbrane preduzete mere obezbeđenja i bezbednosti. Znate, SRJ rat 1999. godine nije dočekala nespremno ni na ovom planu, a primena municije sa osiromašenim uranom uzeta je kao mogućnost, pa su razrađene metode izviđanja, detekcije i dekontaminacije koje su u svakom slučaju predupredile mnoge negativne posledice.

Građani Srbije moraju znati da je NATO u mnogim slučajevima, evidentno namerno, vršio udare po ciljevima opasnim po ekološku bezbednost, kao što su rafinerije, hemijska industrija i sl., a da je Vojska Jugoslavije to prilično spremno dočekala.

Koje su zapravo ekološke posledice NATO agresije?

Republika Srbija se susreće sa velikim problemima i izazovima, u sanaciji posledica NATO bombardovanja ne samo u životnoj sredini, već i socijalnoj, ekonomskoj, naučnoj, obrazovnoj, zakonodavnoj, institucionalnoj i drugim sferama života. Ali, pošto je pitanje vezano za ekologiju na nju ćemo se i fokusirati.

Fundamentalni princip moralne pravde i etički kodeksi kako ih poznaje i priznaje svet podrazumevaju da svi ljudi imaju podjednaka prava na najšire osnovne slobode, zdravlje, zdravu životnu sredinu i kvalitet života, koja ne protivureče interesima drugih. jasno je da posledice bombardovanja ta prava ljudima u Srbiji ne samo ograničavaju već i ugrožavaju.

Otuda, savremeni svet, posebno velike sile koje su na nas bacale bombe treba da budu uveliko suočene sa potrebom globalne, zajedničke odgovornosti za eko-probleme u našoj zemlji, u skladu sa potrebama ljudi i prirode i shvatanjem da se naša država mora očuvati kao jedinstvena teritorija, kako za sadašnju, tako i za buduće generacije ljudi na prihvatljiv i dostojan način.

Posle 18 godina od NATO bombardovanja SRJ , niko u Republici Srbiji nema  zvanične podatke o  posledicama po zdravlje nacije. Iako mnogi stručnjaci upozoravaju na dramatične posledice hemijskog i radijacijskog zagađenja i drastičan porast malignih i drugih teških bolesti, pravog tj. zvaničnog epidemiološkog izveštaja o morbiditetu nema.

Stručna javnost u svetu, u poslednje vreme, bombardovanje SRJ, sve češće, poredi sa ekološkom katastrofom, koja ne ugrožava samo naše stanovništvo, već i šire područje Balkana. Iako se retko objavljuju radovi o štetnosti osiromašenog urana na zdravlje ljudi, čak i sami američki lekari i vojni analitičari, govore o njegovim razornim posledicama i nehumanosti upotrebe ovakvih projektila i municije.

Zna li se tačno šta je sve bačeno na SRJ u vreme NATO agresije?

U bombardovanju SRJ, za 78 dana, bačeno je 15.000 tona osiromašenog urana (od kojih su SAD priznale 11.000 tona), nepoznata količina plutonijuma i 25.000 tona baruta. Avioni NATO-a su poleteli 36.219 puta i, uz 200 helikopterskih preletanja, potrošili 367 miliona litara kerozina, što je prouzrokovalo pojavu ozonske rupe na prostoru SCG. Gađanjem hemijskih postrojenja i fabrika, u atmosferu su oslobođene velike količine opasnih supstanci, kao što su: hlor, dihloretan, živa, polihlorovani bifenil (PHB) i neki drugi štetni derivati nafte. Uz sve to, dekontaminacija se odvija sporo i neefikasno.

Municija na bazi osiromašenog urana na našim prostorima ispaljivana je iz aviona A-10 tipa (Tanderbolt), specijalno dizajniranog za borbu iz vazduha sa ciljevima na zemlji u dnevno-noćnim uslovima. Ova municija, kalibra 30, 105 i 120 mm korišćena je u Golfskom zalivu, protiv Srba u Bosni, i u agresiji na SRJ i to u velikim količinama. Ako se tome doda, da je na našu zemlju ispaljeno oko 400 krstarećih raketa, gde je radi veće preciznosti pogađanja kod balistike leta korišćen osiromašen uran zbog vrlo velike gustine(kontrateg) s pravom se može reći da je na našu zemlju bačeno na desetine tona osiromašenog urana, velike ekvivalente radioaktivnosti.

Savremena ratna dejstva, uz upotrebu svih vrsta naoružanja (ratne tehnike) same po sebi narušavaju životnu sredinu. A u slučaju bombardovanja SRJ može se konstatovati da je između ostalog u pitanju bilo vođenje hemijskog i radiološkog rata sa pokušajem izazivanja ekološke katastrofe. Ova konstatacija proizlazi iz činjenice da su planski i smišljeno gađanja postrojenja hemijske industrije i skladišni prostori ispunjeni opasnim i štetnim materijama, koje su izazvale ekološku štetu ogromnih razmera.

Pored dosadašnjih posledica koje su u najvećoj meri vezane za izazivanje eksplozija, požara i oslobađanje toksičnih materija u životnu sredinu, od većeg značaja su dugoročne posledice zbog kontaminacije sredine spororazgradljivim hemikalijama i radioaktivnim materijalom sa koncerogenim, mutagenim, teratogenim, embriotoksičnim i drugim svojstvima.

Bombardovani su vojni i civilni aerodromi, skladišta sa MTS, bačve sa gorivom, petrohemijska postrojenja, sistemi za vodosnabdevanje i prečišćavanje vode, toplane, železničke kompozicije, centrale, PTT, radio-relejna čvorišta itd. Bombardovanjem je uništeno ili oštećeno 25.000 stambenih objekata, 78 industrijskih lokacija, 42 energetska objekta (rafinerije, skladišta goriva, trafo-stanice), 64 telekomunikaciona objekta i emisiona sistema, 66 drumskih i železničkih mostova, 32 poljoprivredne kompleksa, 23 železničke pruge i stanice, 8 aerodroma, brojne bolnice, zdravstveni centri, javne zgrade, brojni vojni objekti i skladišta (na sreću RMR bila su pravovremeno raseljena).

Podaci koje iznosite su zastrašujući. Da li nam se može desiti  ono što je poznato kao  “zalivski sindrom”, od koga na zapadu boluje veliki broj ljudi koji su učestvovali u NATO intervencijama u Iraku i Libiji, i koji ima veze sa radiološkom kontaminacijom?

Pa, reći ću vam podatke iz kojih sami možete izvući zaključak. Oko 80.000 vojnika NATO alijanse, koji su učestvovali u Zalivskom ratu imao je kontakte sa municijom od osiromašenog urana i zadobio je tzv. radijacionu bolest. Taj „zalivski sindrom“ izaziva: leukemiju, rak u različitim vidovima, genetske poremećaje koji se prenose na potomke, tako da da se generacijama rađa veliki broj dece sa izraženim deformitetima.

Inače, municija sa osiromašenim uranom je prvi put upotrebljena u Zalivskom ratu (Pustinjskoj oluji), a potom u Bosni, na Haitiju, Somaliji, SRJ… Radi se o municiji kal-30 mm, koja se ispaljuje iz 7-cevnog rotacionog topa aviona A-10 (Tanderbolt). I danas, snage NATO alijanse poseduju preko 50.000.000 ovakvih projektila. Osiromašeni uran je nus-produkt za nuklearne reaktore i nuklearno oružje.

Podaci koji su dostupni široj javnosti govore o ogromnoj količini. U Zalivskom ratu ispaljeno je više od 940.000 metaka od OU kalibra 30 mm, dok je u Bosni (prema prcenama) ispaljeno na desetine hiljada projektila. Što se tiče podataka vezanih za primenu u agresiji na našu zemlju, oni nisu precizni. Podaci koji su prikupljani direktno sa terena (za vreme i neposredno posle agresije 1999. god.) govore da je korišćena isključivo municija kalibra 30 mm (koja ima 298 grama OU) i to oko 3.000 projektila. Od oko 11 t OU bačenog na našu zemlju, jednu do tri tone čini, municija kalibra 30 mm, a 8 t OU potiče od krstarećih raketa.

Šta je zapravo „osiromašeni uran“?

To je vrlo opasan radio-aktivan otpad, koji preostaje nakon proizvodnje fisionog goriva za nuklearne elektrane ili atomsko oružje, hemotoksičan i opasan po zdravlje.  Pomenuta municija ima vrlo veliku gustoću, inicijalno punjenje, pogonsko punjenje i jezgro od osiromašenog urana. Sva tri uranova izotopa su radioaktivna i hemotoksična, kao i njihovi međuprodukti, sa različitim vremenom poluraspada, različite srednje energije po raspadu i aktivnosti prisutnih izotopa. Prilikom dejstva deo urarne igle sa osiromašenim uranom sagori, pri čemu nastaje uran-dioskid i uran-trioksid a u vazduhu se stvaraju grubo i fino-disperzni aerosoli koji nošeni vetrom mogu da pređu daljinu do 40 km i više.

Municija sa osiromašenim uranom je pre svega oklopno-probijajuće sredstvo, čiji projektili sadrže osiromašeni uran, koji poseduje manji udeo izotopa urana 234U i 235U nego prirodni uran. Usled velike gustoće (18,95 g/cm3) i čvrstoće uranovih legura, njegova municija razvijaju veliku probojnost oklopa prilikom pogodka u cilj.

U ratovima u BiH, na Kosovu i Metohiji, Avganistanu, Iraku, Srbiji i Crnoj Gori upotrebljeno je oko 1,4 miliona metaka DU, koje odgovara masi od 400.000 kg.
Uranska municija sastoji se najvećim delom od urana, slitina s drugim kovinama kao titanij ili molibden. Budući je uran korozivan, municija su obložena tankim zaštitnim omotačem od drugih kovina.

Municija OU najčešće su penetratori, koji kroz čistu kinetičku energiju probijaju oklope. Uran je za ovake vrste namene svojstven zbog gustoće i zbog osobine da se tako preformira prilikom udara, a da šiljak pri tome opstane. Zbog tog razloga uranovo strjeljivo označava se i kao “samooštravajuća”. Dodatni efekt je i u tome što se prilikom zabijanja metka u čvrsti cilj može stvoriti uranova prašina, koja se u kontaktu sa zrakom spontano zapali. Ovaj efekt predstavlja neku vrstu overkilla (višestruko uništenje).

Prema testovima vojske SAD-a oko 18-70% minicije OU DU izgara i oksidira u ektremno male čestice. Oko 120 mm granata stvara 900-3.400 g uranove oksidacijske prašine. Ovi aerosoli sastoje se od 50-96% udišnih čestica, a od kojih opet 52-83% se ne mogu u plućima razgraditi, tj. ostaju u njima duže vreme.

Ta municija ima određen stepen radioaktivnosti i nastavlja da zrači tamo gde je pala. Koje sve posledice izaziva?

Radioaktivnost je proces u kome dolazi do spontane tranformacije jezgra, pri čemu ono menja svoj sastav ili energetsko stanje. Zračenje koje prati transformaciju potiče od teških ili lakih naelektrisanih čestica, koje sa velikom energijom izleću iz jezgra (a, (3- zračenje) ili je elektromagnetne prirode (↑↑y-zračenje).

To, naravno, utiče na ljudsko telo. Neki delovi tela su osetljiviji od drugih, a određena ekvivalentna doza će sa većom verovatnoćom izazvati rak u plućima nego u štitnoj žlezdi. Takođe, reproduktivni organi su naročito ugroženi zbog opasnosti od genetskog oštećenja. Različiti delovi tela su rangirani po osetljivosti, gde ekvivalentna doza postaje efektivna doza koja se izražava u sivertima.

Kada je u pitanju radioaktivno (jonizujuće) zračenje, svakako, najviše su ugroženi oni koji su blizu izvora zračenja tj. u ovom slučaju to su mesta upotrebe “opasne” municije (piloti borbenih aviona, vojnici-poslužioci municije, napadnuta jedinica, stanovnici kontaminirane teritorije itd). Deo kontaminanta padne i nataloži se na zemljište i time dolazi do kontaminacije biljaka, hrane, vode i objekata. Pri tome jako su otežani i složeni uslovi pronalaženja i radiološke detekcije, a merenje traži makismalnu opreznost, mukotrpan rad, savremena sredstva, opremu pre svega sredstva za gama-spektrometriju, kvantometriju, ali i primenu ostalih savremenih elektroanalitičkih metoda.

Treba podsetiti, da radioktivno (jonizujuće) zračenje ima sledeće efekte:

– dovodi do cepanja nukleotidnog lanca DNK i RNK,
– deformiše lanac i inhibira sintezu DNK,
– remeti proces mitoze ćelija,
– dovodi do hromozomskih aberacija i smrti ćelija,
– zaustavlja deobu ćelija,
– izaziva piknozu, kariolizu i nekrobiozu ćelija, itd.

Akutna radijaciona oštećenja nastaju u slučaju kada relativno visoka doza zračenja deluje na živu materiju u kratkom periodu.

Da bi se utvrdio stepen opasnosti neophodno je poznavati intezitet zračenja kojem je izložen organizam, kao i količinu energije koju je organizam apsorbovao. Iza doze od nekoliko stotina greja prestaje bilo kakva metabolička aktivnost, ćelija je momentalno uništena. Za nize doze (nekoliko greja) ćelija prestaje sa deobom posle nekoliko mitoza i potomci se više ne dele.

Jedan od efekata zračenja je i stvaranje džinovskih ćelija. Ovaj tip ćelija stvara se u toku radijacione terapije tumora. Ove ćelije nisu sposobne da se dele, ali su očuvale svoje metaboličke aktivnosti, te zbog toga postaju sve veće i veće i posle izvesnog vremena izumiru. Po redu opadanja radioosetljivosti, ćelije se najčešće grupisu sledećim redom: limfociti, granulociti, epitelne ćelije, endotelne ćelije, vezivno-tkivne ćelije, kostane ćelije, misicne ćelije i nervne ćelije.

Spoljašnji uslovi takođe utiču na radioosetljivost, koja je direktno proporcionalna sadržaju kiseonika, temperaturi i pritisku, pa ukoliko bilo koji od ova tri faktora raste, povećava se i radioosetljivost i obrnuto.

Po pravilu, veća oštećenja trpe tkiva i organi koji se intenzivno umnožavaju, a to su: krv, koštana srž i limfne žlezde. Veću osetljivost na radioaktivno zračenje pokazuju mlađi organizmi, odojčad i mlađa deca u razvoju. Efekti zračenja uočavaju se kod recipicijenata zračenja ili kod njihovih potomaka.

Biološki efekti zračenja ispoljavaju se dvojako: somatski i genetski efekti:
Somatski efekti mogu biti: akutni (molekularna smrt, sindrom CNS-a, gastrointestinalni sindrom, hematopoetski sindrom, radijaciona bolest i akutni radiacioni sindrom), pozni (kancerogeni efekat i skraćivanje životnog veka) i teratogeni efekat – zračenje in utero ne mora da bude vidljivo po rođenju. Dugo poluvreme raspada uranijuma (4,5 milijardi godina) je povoljno za sadašnju i nekoliko narednih generacija. Povećanje broja osoba sa primetnim radioaktivnim oštećenjima, eventualno se mogu ispoljiti posle sedam – osam generacija.

Nastaviće se …

Izvor: CEOPOM-Istina