Академик Биочанин интервју – Црне тајне „Милосрдног анђела“ (2)

Пред Вама је други део интервјуа који са нашим гостом, академиком, проф.др Радетом Биочанином водимо на тему последица НАТО бомбардовања Србије по еколошку средину и становништво. 

Професор Биочанин веома је компетентан саговорник за ову област будући да је био питомац Војне академије – смер АБХО, а да је као официр ЈНА, ВЈ и ВСЦГ службовао  у 10 гарнизона. Завршио је Командно-штабну академију у ЦВВШ Београд и бројне друге школе и курсеве, везане за проблематику рода АБХО. У току официрске каријере обављао је бројне командирске, начелничке, командне, наставничке и научно-истраживачке задатке. Од 1998. до 2000-те када је напустио војну службу, био је асистент на Војној академији-смер АБХО у предмету РХБ деконтаминаџија. Током и непосредно након НАТО агресије деловао у оквиру АБХО јединица напе војске. Такође, дуго је обављао дужност Начелника Одсека за експертско оцењивање пројеката и програма развоја у Министарству одбране. Војску напустио у чину пуковника.

Настављамо изузетно занимљив разговор о страхотним последицама уранијумске муниције коју је НАТО бацао на Републику Српску, а касније и на Србију:

Како се повишена радиоактивност којој су грађани Србије били изложени током НАТО агресије и након ње рефлектује на генетику становништва?

Генетски ефекти представљају зрачење индукције мутације у полним ћелијама, које се преносе из генерације у генерацију. Генетске ефекте индукују ниске дозе зрачења.
Соматске ћелије су све ћелије једног организма изузев ћелија репродуктивног система. Њихова оштећења подразумевају органска оштећења, губитак функција ткива или органа и може довести чак и до смрти ћелија. Мутације се такође могу јавити у соматским ћелијама, али не могу бити пренете репродукцијом, тако да се губе кад ћелија изумре.

Човек може бити изложен радиоактивном (јонизујућем) зрачењу на два начина: зрачењем из спољашњег извора које делује на тело и уношењем радиоактивног изотопа у тело, тако да зрачење делује континуирано унутар организма.

По времену појављивања промена након озрачивања разликујемо ране и касне соматске ефекте. Рани ефекти се појављују одмах, за кратко време по озрачивању и везани су за високе апсорбоване дозе. Касни ефекти се могу појавити због високих и нижих доза, али после дужег латентног временског периода који може бити дужи 10 година. Акумулација малих доза кроз дуги низ година изазива дугорочне последице по људе и животиње.

Оштећења која изазивају високе дозе постају у нормалним случајевима очигледна у року од неколико часова или дана. Али, да би се развио карцином, потребно је много година, док се наследне деформације и болести изазване генетичким оштећењима испољавају у наредним генерацијама, а „жртве“ су деца, унуци, па чак и праунуци особа које су биле озрачене на било који начин.

Шта се дешава са људским организмом који је био изложен непосредном или посредном дејству уранијумске муниције?

Када се нађе у организму уран као тешки метал, може да испољи хемотоксичност и радиотоксичност. Уколико је у некој од растворљивих форми (метални урнијум), доминантна би била хемотоксичност, а у случају да се ради о слабо растворљивим аеросолима, радиотоксичност је доминантни ефекат.

Основну опасност представља инхалација аеросола у непосредној близини погођеног објекта. Највећу количину ОУ у организам уносе лица у непосредној близини дејства (до 100 м), када пројектил погађа у тврду мету. Човек се може контаминирати ОУ: инхалацијом (преко органа за дисање), ингестијом (преко хране, воде, тј. преко органа за варење) и преко коже (како здраве тако и оштећене, услед отвореих рана или болести).

Најчешћи и најопаснији пут контаминације ураном је инхалаторни пут. Ако је једињење урана нерастворљиво, остаје на месту уношења (најчешће дуж респираторног тракта) и ту локално испољава своја дејства. Растворљива једињења уранијума путем крви транспортују се до депо органа. Критични орган (депо и главни екскреторни орган) за интоксикацију уранијумом је бубрег. У њему се депонује 0,05–12%, полувременом излучивања 6–1500 дана, тако да се излучује урином више година после уношења. При једнократном уношењу пресудно је хемијско, нефрооксично дејство, док је радијационо веома слабо. Велика количина, чак 2–20% унетог уранијума задржава се у минералном делу кости, трајно везан, тако да пресудни постају радијациони ефекти. У осталим органима (јетра, панкреас и слезина) везује се 0,03–12%, првенствено четворо-валентног урана.

У клиничкој слици интоксикације ураном доминира акутна или субакутна бубрежна инсуфицијенција, панцитопенија, а у хроничној експозицији неуролошки испади. Касне последице – малигне промене, најчешће карциноми бронха, остеосарком, леукозе и тумори јетре настају после дугог латентног периода, док се генетске промене могу јавити већ у првој генерацији. За постављање дијагнозе потребан је анамнестички податак о експозицији, односно боравку на контаминираном терену, резултати дозиметријске контроле, општи клинички преглед и лабораторијске анализе (хематолошке, биохемијске, цитогенетске).

За спровођење успешне терапије од пресудног значаја је да се процес деконтаминације, нарочито ако постоји интерна контаминација, започне што пре, најбоље у првих 24 сата, када је успех преко 90%. Могуће је блокирати улазак и везивање урана (заштитним средствима и испирањем рана изотоничним раствором На-бикарбоната), и убрзати елиминацију већ унетог спором и.в. инфузијом На-бикарбоната, током неколико дана. Даља терапија је неспецифична – симптоматска.

Да ли су од стране државе предузимане мере за смањење последица злочиначке НАТО агресије?

Наравно. У оквиру мониторинга јединице АБХО Војске СРЈ, СЦГ и сада Србије много је учињено. Организована је контролно-заштитна служба и санирају се последице, које ће дуго трајати. Новонастала ситуација може се декларисати као нуклеарни удес,без обзира што се догодио у необјављеном рату и што ће се „одговор“ одвијати у миру, са одговарајућим обавезама свих субјеката друштва и према важећим међународним препорукама.

Још у току ваздушних напада, а нарочито поз завршетку агресије НАТО-а, детаљним извиђањем су прикупљени докази да је на територији Србије и Црне Горе, јужно од 44. паралеле (ван територије КиМ), муниција са осиромашеним уранијумон (ОУ) употребљавана на пет локација – Пљачковица, Братоселце, Боровац, Рељан и рт Арза на полуострву Qуштица. Приликом ових претрага уклоњени су видљиви остаци муниције са ОУ, што према подацима добијеним на основу радиолошке проспекције терена, као и каснијих података НАТО-а, објављених у извештајима УНЕП-а, представља само мали део муниције са ОУ која се налази на местима дејства.

Након прикупљања свих неопходних сазнања, јединице Војске, у сарадњи са Институ том „ВИНЧА“ отпочеле су реализацију пројеката деконтаминације наведених локација. Почев од 2002. године успешно су реализовани радови на деконтаминацији рта Арза, рејона Братоселце и Пљачковица.

У току 2005. године завршена је и деконтаминација рејона Боровац, а у току је поступак одобравања пројекта за радове на локацији Рељан, чијим завршетком би цео контаминирани простор југа Србије био и практично деконтаминиран. Рад са осиромашеним ураном, као и са свим осталим производима распада уранијумовог ни¬а, захтева изузетне мере опреза. Свака механичка деловања на локацији производе поновну ресуспензију у ваздуху, што захтева заштиту од радиоактивних аеросола. Због тога се радови планирају само у данима без кише и јаког ветра.

Целокупан безбедносни концепт рада на локацијама заснован је, пре свега, на ангажовању професионално обученог људства, кадровски и технички опремљеног за ову врсту посла. Прелазак из безбедне у контролисану зону врши се преко контролног пункта, на коме се врши дозиметријска контрола и, по потреби, радиолошка деконтаминација. Лица која раде у контролисаној зони имају одговарајућу заштитну опрему, а у обавезан део опреме спадају и ли-ни дозиметри (електронски и термолуминисцентни).

За време деконтаминације терена врши се стално узорковање ваздуха, а узорци се анализирају гамаспектрометријски. У току свих радова обезбеђен је стални медицински надзор, а после извршених радова лица која непосредно раде на терену подлежу специфичним лекарским прегледима који се реализују на ВМА. Извођење санације одвија се према утврђеном оперативном плану, који се ажурира свакодневно. Након коначне претраге и ископавања, поново се врши детаљна радиолошка проспекција терена и уносе подаци ради прављења нове радиолошке мапе. Након тога на локацију долази цела експертска група ради коначне детаљне провере обављеног посла. Последњи део завршних радова обухвата сређивање фото и друге документације, анализу извршених радова и израду завршног извештаја.

Шта радити даље?

У свакој земљи па и нашој, морбидитет становништва је један од показатеља здравственог стања који говори о обољевању становништва у ратном и мирнодопском времену. Ови подаци углавном се добијају помоћу рутинске здравствене статистике, коју воде институти и заводи за јавно здравље. Рутинска здравствена статистика не евидентира сва одступања од здравља у смислу дефиниције здравља WHО, него она одступања од таквог стања, која су манифестoвана и која су услед субјективних сметњи навела појединце да се јаве здравственој служби.

Превенција радијационих и других обољења обухвата здравствено-васпитне и здравствено-промотивне мере чији је циљ повећање знања, вештина, успостављање и подршку здравим стиловима живота, оне затим обухватају рану дијагностику, лечење, рехабилитацију и посебно примену трошковно ефективних мера као што је скрининг, које такође подразумевају мониторинг и евалуацију.

Након извршених радова на санацији угрожених подручја, потребно је у дужем периоду осигурати праћење релевантних радиолошких параметара у ширем рејону локације. Мониторинг садржи стандардне процедуре праћења стања животне средине, са тежиштем на откривању и мерењу садржаја У-238 и његових потомака, и треба да обухвати периодично праћење следећих параметара: узимање и анализу узорака падавина и таложних материја; анализу узорака земље са локације и ближе околине; анализу узорака ваздуха; анализу узорака биолошког материјала, и анализу површинских вода у подручју локалитета и објектима снабдевања.

Пожељна је и одговарајућа епидемиолошка студија и праћење здравственог стања евентуал¬х ризичних група становништва у непосредној близини локације, уколико за то постоје економски услови.

Сва сазнања везана за тренутне, али и трајне ефекте његовог дејства базирају се на теоретским сазнањима и искуствима стеченим за време агресије 1999. и након ње, током санација терена по којима је дејствовано муницијом чији су пројектили од ОУ. На основу свих до сада доступних података и практичних искустава са извиђања и процеса деконтаминације неопходно је израдити процену радијационог ризика за појаву касних ефеката (малигних обољења и генетских оштећења) код становништва у зонама употребе муниције од ОУ, и укупних штетних ефеката на биодиверзитет тог подручја. Здравствени надзор над особљем које је било у зони контаминације по било ком основу мора да буде стална брига медицинских служби и санитетских органа. Далекосежне последице пољуде и животну средину захтевају додатна истраживања, мониторинг и праћење, али, и поред тога, засигурно не могу бити потпуно предвидљиве.

Генерално гледано, дугорочне последице на биљни и животињски свет и екосистеме у целини осећаће се дуги низ година. Услед гранатирања рафинерија, азотара и петрохемије, оштећења трафостаница (које су користиле пираленска уља), као и других индустријских постројења, многа опасна хемијска једињења су доспела у ваздух, воду и земљиште. У процесу кружења материје и кроз ланце исхране, многа од њих ће доспети или су већ доспела у живе организме. Многа од тих једињења имају тератогено, канцерогено и мутагено дејство, па ће се штета по живе организме, биљке и животиње, а наравно и на људе, испољавати на различите начине. При сагледавању утицаја укупних НАТО дејстава на природну баштину односно биодиверзитет Србије као императив се намеће питање разумевања хијерархијске организације живота односно међусобне повезаности биотичких нивоа од молекуларног, преко нивоа ћелије, јединке, популације, заједнице, екосистема, биома до биосфере.

Данас поседујемо значајне количине информација о врсти и количинама убојних средстава од НАТО дејстава, која су изазвала директне непроцењиве штете у животној средини угрожавајући животе и здравље људи, биљни и животињски свет. О дугорочним последицама на КиМ (имајући пре свега на уму кумулативни ефекат читавог низа РХБ полутаната) тек ће се детаљније говорити, након стварања услова на међународном нивоу и након сложених интердисциплинарних и мултидисциплинарних истраживања.

Да ли све ово што наводите значи да ми, што се тиче последица НАТО бомбардовања муницијом са ОУ, имамо неку врсту ванредне ситуације која ће трајати годинама? Да ли треба алармирати јавност, можда прогласити неко ванредно стање?

Мислим да употребљавате можда неадекватне термине. Јавност не треба алармирати али је треба обавештавати потпуније него до сада. такође, ситуација се више не може називати ванредном, већ би адекватније било називати је кризном. И сходно томе примењивати одређене мере које се предвиђају у таквим ситуацијама без обзира да ли су оне природног или антропогеног карактера. Пре тога, стручњаци различитих профила требало би да разраде неопходне активности које би заједно чиниле СИСТЕМ за управљање конкретном кризном ситуацијом, и који би постао део редовних активности одређених служби (здравствене, радиолошке, еколошке итд) које се прате од тела за то одређеног. Ту треба обухватити следеће:

• анализу опасности (угроженост),
• озваничење (доношење одговарајућих прописа),
• дефинисање организације свих учесника у заштити и спашавању,
• разрађивање систем комуницирања,
• утврђивање свих ресурса за деловање у ванредним ситуацијама,
• сачињавање целокупног плана за деловање у случају кризних стања,
• информисање јавности правовремено и тачно.

Цењени професоре Биочанин, мислим да сте читаоцима ЦЕОПОМ-а изнели много нових и занимљивих података, које јасно указују да последице злочиначког НАТО бомбардовања нису епизода како нам покушавају предочити неки наши политичари, већ трајни проблем са којим ће се суочавати и следеће генерације. како бисте закључили овај интервју?

Као што сам рекао, морбидитет, као негативни индикатор здравственог стања становништва, објективни је показатељ здравља становништва и најчешће се користи у анализи здравственог стања популације једне државе или региона. Заснива се на регистрованом морбидитету (болнички и ванболнички, тј. амбулантно-поликлинички). Довољно је ставити у однос морбидитет нашег становништва пре и после бомбардовања и извући закључке саме по себи. Такође, ставити у однос морбидитет у подручјима где су НАТО удари ОУ били интензивнији са оним где их није било.

Од 1999. године, услед НАТО бомбардовања СРЈ, али и других драстичних загађења, број оболелих од хроничних незаразних болести је у сталном порасту, заступљеност генетских фактора је око 30%, а остало представља утицај ризико-фактора. Разлог томе је и неправилна исхрана, односно конзумирање хране са еколошки угрожених подручја. Зато, еко-последице НАТО агресије треба посматрати синергијски са укупном деградацијом и загађењем наше животне средине у ратним и мирнодопским условима, уз континуирано праћење и анализу еко-ризика, морбидитета, безбедности и здравља на раду и квалитета живота.

Бројне еколошке дебате показују да се проблем деградације животне средине мора посматрати кроз целовит третман моралне, правне, економско-политичке и техничко-технолошке равни. Након више од једне деценије након НАТО бомбадовања СРЈ, нагли пораст еколошких проблема и њихова реална претња егзистенцијалном опстанку биљног и животињског света и људске популације наметнуло је потребу да се ова изузетно значајна област правно уреди и осанкционише, не само локалним, већ и регионалним и међународним нормама, уз максималну материјалну подршку у ремедијацији животне средине.

У општем смислу, неопходно је имати ваљан Информациони здравствени систем, који треба да представља скуп људи, материјалних средстава и поступака који служи за производњу и комуницирање информација у систему еко-безбедности. У овом случају, здравствена информатика као научна дисциплина треба да се бави теоријом и праксом информационих процеса у еко-заштити, питањима обраде података и информација последица девастације животне средине и свим импликацијама које ти процеси имају са теоријског, технолошког и апликативног аспекта на здравствену проблематику.

После 17 година од НАТО бомбардовања, чини се да је поодавно дошло време да се запитамо до када ћемо имати право да, поред осталог и ћутањем, уништавамо генерације које долазе и до када ћемо моћи да се неодговорно понашамо према њима али и природи која нас окружује? Годинама већ говорим и доказујем да санација последица НАТО дејстава уранијумском муницијом и другим средствима која су уништавала животну средину (графитне бомбе и сл.) не може бити успешна ако се посматрају само болести људи, већ се морају пратити и сви проблеми животне средине.

Уосталом, сви ми, и власт и народ морамо се запитати имамо ли право бити неодговорни према себи и другима и ћутањем помагати да све прође без санкција криваца, барем моралних?

Професоре Биочанин захваљујем на посвећеном времену и стрпљењу, а посебно на мноштву информација које сте нам пружили. Живели!

Хвала и вама. Поздрав читаоцима вашег портала.

Извор: ЦЕОПОМ-Истина