Aleksandar Vučić i Maršalov plan

Lider SNS, prvi potpredsednik vlade i ministar odbrane javnosti poručuje u svom intervjuu u tabloidu „Kurir“ (a ne recimo u prorežimskoj „Politici“) da se zalaže uz pomoć stranih i domaćih stručnjaka za neku vrstu „maršalovg plana“. Nedavno je premijer Srbije Ivica Dačić rekao da Srbiji treba neka vrsta „perestrojke“. Vučić bi dakle hteo američko-britanski model promena a Ivica Dačić bliže „istoku“ i Rusiji.

Da li je reč o dva koncepta politike, ili dva anahronizma ostaje uskoro da se vidi. Maršalov plan pokrenut 1947. godine od Džordža Maršala i stratega američke real-politike Kenana bio je strateški odgovor na penetraciju SAD prema Evropi, jačanju američke demokratije u Evropi i ravnoteži u konceptu „hladnog rata“. SAD su ulaganjem u maršalov plan forsirale svoje nacioanle interese u Evropi ali i i prema Jugoslaviji i Brozovom režimu nakon sukoba sa Staljinom 1948. godine.

Povezivanje ekonomskih interesa država EU i SAD sa reformama u Srbiji preko neke vrste „Maršalovog plana“ šalje se poruka oko poražene Srbije za koju treba međunarodni posrednik, finansijer ili ekonomsko-politički protektor. Strani stručnjaci su potrebni u Srbiji, ali manje nego aktiviranje unutrašnjih potencijala Srbije pre svega mladih i onih koji imaju snagu za promene i hrabro srce. Maršalov plan je uvoz kapitala, novca, a izvoz znjanja, robe i držanje vlasti-vlade pod kontrolom finansijera.

Maršalov plan je pre svega podizao Nemačku posle II svetskog rata. Gde tu Srbija sebe da prepozna? Kao drugu Nemačku ili poraženu Srbiju! Zato prvi potpredsednik vlade jasno kaže: „u rekonostrukciji vlade Srbije na ministarskim i savetničkim mestima sedeće ljudi iz inostranstva„. Postavlja se pitanje da li je to zahtev stranih faktora, potreba Srbije ili inisistiranje lidera SNS. Parlament o tome treba da odluči. Ako je to volja parlamentarne većine to će biti uz preuzimanje rizika pred biračima i javnosti.

Lider SNS Aleksandar Vučić vodi Rišeljovsku politiku koja je “između vladara iz senke“ i tajnih klubova , i „otvorene“ javnosti koja ima potrebe da se stavi pod kontrolu. Način na koji je Aleksandar Vučić prišao budućem ministru Lazaru Krstiću, kojeg je on sam pronašao i predložio, govori o političkom paternalizmu u duhu „Padre padrone“. Mininstar Vučić kaže u obraćanju „mladom„ Krstiću da mu je rekao: „Sine, imaćeš mnogo problema“. Rekao sam mu da će sve biti mnogo gore nego što misli. Da su trenuci slave kratki, da posle toga dolazi kritika, jer u Srbiji svi pokazuju svoju snagu ako nekoga što jače opsuju. „To, sine, i tebe čeka. Ako si spreman to da prihvatiš, uđi u arenu. Ako nisi, onda nemoj ni ulaziti. Da će te neko čuvati u staklenoj kugli, da ćeš biti zaštićen – nećeš. Ja ću ti pomoći, ja ću te štititi od svih teških poteza, reći ću da je to naša zajednička ideja, pa će to iskoristiti da udare po meni. Ali moraćeš da očvrsneš, da se tučeš, da se boriš, jer sve reforme koje mislimo da sprovedemo bolne su i teške, ali napraviće nam normalnu zemlju“.

Vučić je jasno rekao Krstiću ko je politički “gazda” i kako ga solovljava sa “sine” ima “zaštitnički” ali i mogući “disciplinski” stav. Očevi savetuju svoju decu, upozoravaju ih ,ali i ih i kažnjavaju. Vučić je iskusan političar i sam zna da paternalizam prema svojim saradnicicma u vladi koji su sa njim kao ministri “ravnopravni” zapravo ukazuje da će obrazovani Krstić biti “marioneta” i “poslušan sin” uticajnog “političkog oca”. Dubina paternalizma se može videti u rečima ministra Vučića: “Mali Lazar je dospeo do toga da bude jedan od najboljih operativaca u „Makinsiju“, a to je, za one koji ne znaju, jedna od najpoznatijih konsultantskih kuća u svetu“.

Na pitanje novinara tabloida “Kurir“: „Možete li sebe da zamislite u budućnosti u vladi s Đilasom”, čijeg je nekadašnjeg vlasnika  Raje Rodića nekadašnji ministar informacija u Marijanovićevoj vladi, Vučić gonio kao vlasnika „Glas javnosti“, prvi potpredsendik vlade Srbije taktički, diplomatski i racionalno kaže: „Niti sam o tome razmišljao, niti smo o tome govorili. Pričali smo samo o ovom projektu i ni o čemu više. Mi imamo partnere na republičkom nivou, on ima svoje partnere, i to je to. Naš sastanak je potpuno normalan događaj, a ispala je neka svetska fama oko svega. Nije nama ovo prvi put da se vidimo. Sto puta smo se videli, mi razgovaramo, nismo mi iz ne znam kog perioda da ne možemo da razgovaramo ili da nemamo telefon jedan drugog. Imamo različite ideje, različite poglede na svet, i to je u redu. Kakve to veze ima s poslom na kojem zajedno moraju da rade i republika i grad? To je u interesu i Beograda i Srbije, a tako misli i gospodin Đilas“. Vučić daje jedan pragmatičan politički odgovor koji ukazuje na buduće moguće političke saveze. Novinar “Kurira” pita Kako je protekao razgovor s Đilasom? Interesantno je da se srećete s njim dok vaši odbornici u Skupštini grada Đilasu najavljuju „vruću jesen“?                                                                                                                                                                           

„Ja sam danas počeo naše razgovore rekavši: „Ko zna šta će da bude“. Možda će Demokratska stranka pobediti na izborima, kao što kaže Đilas, a možda će i SNS pobediti na nekim izborima u Beogradu. Ali nevezano za to, važno je da što pre uđemo u projekat „Beograd na vodi“, da se svi ljudi saglase o nečemu što je normalno. Zar treba da budemo potpuno nenormalni pa da ne možemo da razgovaramo o nečemu što je do sada obično bio plod marketinških trikova za vreme kampanje. Pa daj da probamo da ostvarimo taj projekat. Nećemo ga mi brzo završiti, ali daj da konačno krenemo, jer ako ne krenemo, nikad ga nećemo završiti“. Ako se pažljivo analizira blagi stav Vučića sa liderom DS Draganom Đilasom ili umerena kritika prema Mlađenu Dinkiću može da se zaključi da će možda u bliskoj budućnosti biti trojni savez po predlogu Brisela i Vašingtona i Berlina SNS-DS-URS. Jer ako se obračunaju procenti i prognoze SNS-DS-URS bi mogao da ima oko 55-60 odsto parlamentarne većine na nekim novima izborima. Ko zna!

Lider SNS Aleksandar Vučić u stilu Sartra i drame “Prljave ruke” igrajuću ulogu idealiste Oderera kaže: “Nemam šta da krijem. Moje ruke su čiste i ne stidim se da ih pokažem”. Niko ne spočitava Aleksandru Vučiću krađe, afere, kofere, korupciju i njegova borba protiv korupcije je priznata među biračima i u zapadnim krugovima kako pišu britanske novine. Međutim političko i lično “sagorevanje” i burna dinamika političkih procesa unosi dozu visokog adrenalina koji može biti i zbir velikih iluzija, očekivanja po stilu “Velika ambicija, mala municija”.

Sam lider SNS kaže da usvojoj stranci nema baš najbolje kadrove za sadašnji izazov i to može biti velika zamka da se krene neselektivno ili prenaglašeno u uzimanje stranaca za vladanje i upravljanje državnim poslovima u Srbiji. Aleksandar Vučić je potreban Srbiji za duži period, ali brzo trošenje ugrožava vitalnu snagu i smanjuje efikasnost u odlučivanju i donošenju odluka. Sam Aleksandar Vučić koji je samo godinu dana na vlasti kaže: “Kao što možete da vidite, primio sam pet infuzija u poslednja tri dana, što mi se vidi po rukama”.

Strani politički, diplomatski, medijski i pre svega obaveštajni faktori posebnu pažnju posvećuju zdravlju ključnih političara na koje računaju. Ako je političar vitalan u zdravlju na njega računaju fazno u dužem periodu. Ako je slabog zdravlja sa vidnim smetnjama onda ga tipuju na period od dve do tri godine najviše. Za to vreme planiraju da obave sve što je negde potrebno za 10-tak godina. Lider SNS Aleksandar Vučić se mnogo troši i to je štetno za konačni cilj njegove politike, a korisno za njegove političke protivnike ili strane partnere koji žele da vide bržu realizaciju svojih interesa u Srbiji.

Vučiću treba pomoći ali da bi mu se pomoglo, sam mora da pomogne sebi i da prihvati politiku ne kao “strast” već kao jedan težak i neizvestan posao poput “Sizifog kretanja”. Ako uzmemo za primer Slobodana Miloševića koji je bio političar i državnik “svetskog “ uticaja i pažnje može se videti da je prikrivao stanje svog zdravlja, da je retko išao, dok je bio na vlasti, na odmore, da je vodio stalne političke i druge borbe i da se pravo stanje njegovog zdravlja tek videlo u haškom ribunalu gde je i skončao bez sudske presude. Svi političari u Srbiji na iskustvu Slobodana Miloševića ali i tragičnoj sudbini premijera Zorana Đinđića treba nešto da izvuku kao poruku. Vlast nesme da bude “droga” već štangla čokolade koja će se pojesti kao dezert, a ne cela čokolada.

Izvor: Vidovdan