Александар Вучић као српски Сизиф

Српски мандатар, иначе врло присутан на светској политичкој сцени, последњих месеци посебно је активан и „атрактиван“. Сви знамо колико то годи његовом пренаглашеном егоцентризму због кога често „ритне ногом помужених 15 литара млека“. Зато морамо малчице подробније проанализирати неколико примера који указују на озбиљну конфузност његове спољне политике. Ето примера ради, колико земаља је било у прилици за годину и по угостити кинеског председника Си Ђинпинга и премијера Ли Кећијанга, а посебно из реда држава чија је популациона бројност аналогна појединим пекиншким авенијама? И то нису биле куртоазне посете, него су директно кореспондирале са тренутно највећим кинеским пројектима какви (признао то неко или не) имају глобални значај.

Уз то треба истаћи како је Владимир Путин примио Вучића само месец пре посете кинеског предсеника. Опростио му је Путин ону “трилатералну авантуру” из претпрошле године и поново га привио у братски загрљај. Не смемо при том заборавити ни посету Џона Керија Београду, и то пар месеци након што је Вучића угостио у Вашингтону. У међувремену уследио је и онај изненадни позив госпође Ангеле Меркел… Углавном, ако је судити по интересовању светских моћника за нашег премијера, онда се Србија свакако враћа у сам врх геополитичких дешавања.

Елем, могу се светски моћници око Вучићеве промоције трудити колико им драго кад његов егоизам у коначници мора бити “нахрањен” балканштином типа медијског препуцавања са сребреничким кандидатом за начелника општине Ћамилом Дураковићем. Неспорно је да регионалним и западним медијима одговара слично Вучићево срозавање на ниво локалних маргиналаца, па су о томе извештавали ревносније неголи у односу на предње поменуте састанке са најмоћнијим људима света. По њима Србију треба увек и у свакој прилици унизити, само не би им српски премијер у томе требао „помагати“.

Но, један други међународни гаф је нашег мандатара „Сизифа“ много озбиљније погодио, а рефлектовао се и по српски народ са обе стране Дрине. Писао сам о томе, али неке ствари морам поново проанализирати и на бази новонасталих чињеница.

КАМЕН СЕ СКОТРЉАО НИЗ ЕВРОПСКО БРДО

Како рекох у првом тексту, без икакве ваљане потребе и сврховитости Вучић је пристао на „историјски састанак“ са хрватском председницом Колиндом Грабар Китаровић. Ничег „историјског“ Вучић није нашао у толиким састанцима са најмоћнијим људима данашњице, па је прихватио позив једне очајнице која покушава спасити пропалу странку и политику од какве се иоле нормалне особе дистанцирају. Врхунац његове „повијесне непромишљености“ огледао се и потписивању декларације у којој Србе у Хрватској квалификује као националну мањину. Поједностављено речено овим актом Вучић је верификовао правно насиље којим су, својевремено повампирене неоусташке и неофашистичке снаге, Србима отеле статус конститутивног народа, а потом и незапамћеним злочинаштвом популацију свеле на ниво пројекција Старчевића и Павелића.

Рекао сам да му српски народ за такве поступке није дао мандат. Уз то је потписао како Србија нема територијалних захтева према Хрватској, односно још један политички став за какав му народ није дао мандат. Да би овај проблем разрешили морамо се запитати – да ли је Србија матична држава српског народа? Са обе стране Дрине постоји идентичан став да Србија то јесте (наша матица!). Сад, Срби као народ имају још каквих територијалних захтева према данашњој Хрватској, а најједноставније речено тражимо да нам Хрватска врати све оно шта нам је неправно и монструозно-злочиначки отето. Уколико народ има сличне територијалне захтеве, онда би и његова матица и премијер требало да то поштују.

Но, овде је кључно питање: зашто је Вучић потписао једну тако скаредну декларацију? Нема ту никакве дилеме – понадао се да Хрватска неће кочити предприступне „преговоре“ (ако се под преговарање може подвести безусловно испуњавање туђих захтева) са Европском унијом. И шта је уследило? Првом могућом приликом Хрвати су нашу тешко изгурану камену громаду сурвали у подножје. При том морам подсетити да ту „евро-громаду“ уз стрмо брдо није гурао Вучић сам. Подугачка је колона оних који су, заједно са нашим „радишним“ Сизифом, радили на испуњавању датих услова, уз опаску да је цео народ гутао једну за другом „горке пилуле“ разочарања, понижења и одрицања.

Само, једну чињеницу никако не смемо пренебрегнути – да је воља водећих земаља ЕУ била другачија тешко да би Хрватска или „техничка чланица“ Британија могле утицати на овакво понижавајуће понашање Европске уније. Каже Вучић да ће у Паризу од европских званичника тражити објашњење за овакав однос према Србији, но, ја му овог тренутка поручујем да искрен одговор неће добити. Истина је само једна – институције Европске уније су тек пуке марионете америчке глобалне хегемоније и западних центара моћи. Видимо то по ауто-деструктивном и по европску привреду крајње штетном продужавању санкција Русији, по реакцијама на којекакве „…егзите“, по подржавању сулудих и по човечанство опасних дестабилизација Балкана, Блиског Истока и сличних иначе осетљивих подручја.

Сличне манифестације будалаштина можемо наћи и на плану појединих држава чланица Уније. Пољаци,тако, здушно поздрављају немачке тенкове при проласку кроз њихову територију, Румуни подржавају инсталирање ракетних система против Русије без свести да тиме постају легитимна мета за много моћније системе, балтичке земље увежбавају офанзиву према Русији „заборављајући“ како изгледају руске контраофанзиве… Могуће је овако набрајати у недоглед, али поента је ваљда јасна.

Нико од званичника неће Вучићу признати да Европа грца у мору проблема из каквих нити је вољна, нити способна, наћи излаз. Баш као што му неће признати да је Србија „кажњена“ због одбијања увођења санкција Русији, те да је из истог разлога Македонији ускраћена обећана финансијска помоћ. Са друге стране, црногорска и турска „антируска кооперативност“ је награђена. Нема ту ама баш никаквих дилема или нејасноћа, па тиме Вучић нема ни потребе за каквим пропиткивањем.

Могао је Вучић у контексту Париза на европско понижење адекватно одговорити тако да на самит (лидера) упути нпр. министра Расима Љајића са објашњењем како је „премијер заузет важнијим обавезама“. То би била сасвим јасна „дипломатска пљуска“, а да видимо на који начин Европска унија може решавати проблеме Западног Балкана изолујући Србију из актуелнтих процеса. Но, како да Вучић одоли саопственом егоцентризму и да се не појави на том скупу.

Срећом по српски народ политички лидери Републике Српске су (напокон!) постигли консензус око неког важног питања и одбили „адаптирани ССП“. То је, после Брегзита свакако први „политички шамар“ који је Европска унија (заслужено!) добила. Дакле, има у нама још увијек довољно историјски вишеструко доказаног достојанства да на увреду узвратимо шамаром, ма колико моћан био тај што нас вређа. Требало би и наш Сизиф да научи адекватно одговарати на понижења и увреде, уместо да узалудно поново гура исти камен уз исто брдо „евро-будалаштине“.

Остале текстове аутора можете наћи на његовом блогу!

Извор: ЦЕОПОМ-Истина