Aleksandar Vulin i bela lađa

Od svih političkih dešavanja u poslednje vreme najintrigantnija je ujdurma oko ostavke Aleksandra Vulina. Mladi Če Gevara srpske političke scene, protivnik iskorišćavanja prava radnika i seljaka, protivnik izdaje nacionalnih interesa, mladi ubeđeni levičar uspeo je da na čelu Kancelarije za Kosovo i Metohiju nadmaši sebe i postizanjem sporazuma sa Prištinom, čime je priznata kontrola Prištine nad severom Kosmeta, sam svoju kancelariju obesmisli, s obzirom da njene nadležnosti u najkraćem roku neće više postojati. Međutim, ne samo to već je i kao visoko moralna osoba prihvatio političku odgovornost parafiranja sporazuma u Briselu, sa kojim se, navodno, nije slagao i podneo ostavku. Potez vredan divljenja. Nesreća je u tome što je i ostavka i protivljenje sporazumu i moralno prihvatanje odgovornosti jednako istina kao što je istina da ćemo ući u EU za pet godina a tamo će nam poteći med i mleko.U svom emotivnom obraćanju na RTS, koje je kiptelo od Vulinovog divljenja Aleksandru Vučiću, čuli smo da je Vulin dao reč Srbima sa Kosova. On sada, kako kaže, tu reč njima vraća a želi od njih da oni njemu vrate njegovu čast. Ni Siniša Pavić ovu dramu ne bi mogao da dočara jednako ubedljivo u svom liku Srećka Šojića. Čak ni Šojića ne mogu da zamislim u ovakvoj ujdurmi. Tragedija je što će nas montipajtonovci verovatno tužiti za krađu intelektualne svojine – cela srpska politička scena liči na jedan dobar montipajtonovski šou.

Međutim, hajde ipak da podstaknuti ovom situacijom, pokušamo zajedno da dočaramo jednu od mogućih budućih epizoda Bele lađe ukoliko se ikada nastavi sa emitovanjem iste. Naravno, potpuno proizvoljno, ne držeći se striktno realnosti, već onako, pokušavajući da zabavimo narod jednim dobrim scenariom i pričom. Kako bi to izgledalo u Šojićevom slučaju? Verovatno bi političar, recimo, iz stranke „Evropa ili smrt“, potpredsednik fiktivne vlade Srbije, tražio od debelo ucenjenog Šojića da podnese ostavku na mesto šefa neke od vladinih kancelarija, pre svega zbog predostrožnosti. Situacija u narodu je napeta, objasnio bi mu sagovornik, i nikome nije u interesu da se narod pobuni te je stoga najcelishodnije da Šojić malo pređe na „onu drugu stranu“ čisto dok se situacija malo ne smiri. Po principu „ja tebi vojvodo, ti meni serdare“, Šojić podnosi ostavku u udarnom terminu RTS i sa suzama u očima izražava divljenje prema gorostasu od potpredsednika vlade, koji se bori za interese Srbije, ali avaj, Šojić kao duboko moralna osoba, zabrinuta za narod, ne bi mogla mirno da spava ako bi izneverila taj isti narod.

Zatim Šojić podnosi ostavku uz patetične izjave o važnosti reči, obraza, morala, oproštaja i napušta studio, još jednom pohvalivši potpredsednika vlade, izražavajući duboko razumevanje za njegov čin, ali ističući da se ipak po ovom pitanju nepremostivo razlikuju. Sa izrazima neizmerne tuge i bola, Šojić traži oproštaj i svoju čast natrag. I tako, u ovoj izmišljenoj slici realnosti, u nekoj Srbiji i Beogradu, koji nikako ne podseća na onaj koji znamo, neki Srbi sporazum ispraćaju povicima „Kosovo je Srbija“ a neki „Maraton, maraton“. U tom i takvom Beogradu se dogodi par relativno malih protesta protiv nezavisnosti Kosmeta, a zatim potpredsednik (u pitanju je čovek bez imena, mitsko biće) ponovo poziva našeg junaka Šojića, odajući mu priznanje na odlično odigranoj predstavi. Narod se umirio, politiku vladajućih struktura svi podržavaju i sada ništa ne sprečava Šojića da se vrati na upražnjeni položaj šefa neke od vladinih kancelarija i nastavi da sprovodi vladinu politiku. Ne samo to, već dobija i novu funkciju – on će biti šef tima za implementaciju postignutih dogovora na terenu. Tako će baš on biti onaj koji će Srbima kojima je vratio reč, a tražio obraz natrag, nametnuti sporazum.

Time je krug zatvoren, a Šojić konačno dobija reč nazad. Za obraz i čast ga ionako nikada nije ni bilo briga. Epizoda se završava odjavnom špicom i rečima „plovi, lađo, plovi, Bela Lađo, svet je džungla ja se ipak snađo’“! Mada bi u ovoj epizodi uloge mogle biti i izmenjene, pa da Šojić glumi potpredsednika vlade a ovog nesrećnog direktora kancelarije može da odglumi i Ćirko. Uklopilo bi se jer, kako jednom Pavić reče kroz Šojićeva usta: „Svaka bolja kuća u Beogradu ima svoga Ćirka!“ A kamoli neka fiktivna vlada.

Naravno, svaka vrsta korelacije između ove potpuno izmišljene scene i srpske političke realnosti je potpuno slučajna. Hvala Bogu te je ovo bila samo izmišljena epizoda u jednoj izmišljenoj slici realnosti o izmišljenom čoveku koji nema ni morala, ni principa, niti obraza. Dobro je da naši političari odudaraju od ove izmišljene slike, jer bih se u suprotnom zaista zabrinuo za sudbinu zemlje. Ovako shvatam da je kormilo u rukama pouzdanih i moralnih ličnosti duboko zabrinutih za sudbinu zemlje i naroda, a ne za svoje pozicije i rejting i mogu sa ushićenjem da se nadam boljoj i srećnijoj budućnosti.