Александра велика и „реалност“ малих

И онима који прате спорт и онима који прате вести уопште сигурно није промакао велики успех „мале“ Александре Крунић, која је на Отвореном првенству САД у тенису догурала до четвртог кола, победивиши успут знатно више рангиране тенисерке (Александра је почела турнир као 145. на светској ранг листи Женске тениске асоцијације), укључујући 27. и 4. на светској листи, да би на крају, у ноћи између 1. и 2. септембра, врло тесно изгубила од једне од водећих светских тенисерки у последњих неколико година, Белорускиње Викторије Азаренке. Посебну сензацију је Александра направила 30. августа, победивши двоструку вимблдонску шампионку Петру Квитову.

Није само Александрино релативно ниско место на светској ранг листи разлог зашто су њене победе добиле епитет „сензације“. А ни њена младост. Она јесте млада – 21 годину – али било је и млађих тенисерки које су у прошлости остваривале и веће успехе. Александра је изненадила јавност највише тиме што се више него равноправно носила са тенисеркама знатно крупнијим од ње. Наспрам њених 163 или 167 сантиметара висине (зависно од извора) и 50-ак килограма тежине стајале су играчице високе између 178 и 183 сантиметара и тешке између 66 и 70 килограма.

Али Александра очигледно није о томе размишљала, већ само о победи. Стручни коментари из свих делова света истичу њену технику, разноврсност удараца, хладнокрвност, храброст да удара снажно у битним тренуцима без страха од грешке, коришћење мозга у свим ситуацијама. Другим речима, Александра се очигледно прилагодила „реалности“, али не тако што се помирила с њеном опојном сугестивошћу, или привидном „ограничењима“, већ тако што је нашла друге начине који су јој били на располагању – да ту „реалност“ превазиђе и иде на победу. А, да, да не заборавимо – уз све то, испоставило се да је снага, односно измерена брзина њених удараца, поготово почетног, сервиса, била једнака или чак већа од снаге којом су малу жуту лоптицу ударале њене много крупније противнице.

Е, сад, поставља се питање шта би све од овога – или било шта – Александра Крунић постигла да се приклонила чувеној школи новог српског „реализма“, какав се проповеда са надмоћне већине меродавних места у држави, медијима и „култури“ од 5. октобра 2000, а поготово од учвршћивања власти про-ЕУропских снага после избора 2008, и доласка бивших „великосрба“ а данашњих „малосрба“ 2012.Да је, рецимо, примила к срцу мудрозборење Ивице Дачића у недавном „ауторском чланку“ за часопис „Недељник“, по којем „треба да схватимо где нам је место у том и таквом свету“ – свету у ком „за велике противнике не важе иста правила као за остале обичне смртнике“, у ком „велики“ не одговарају ни за шта, а „мали“ за све живо, у ком „о најважнијим питањима не одлучујемо“, у ком „други, велики и моћни, могу да санкционишу нас“ а ми само треба да се „трудимо да не дођемо у позицију у којој то нећемо моћи да избегнемо“.[1]Односно, да прихватимо закон најсировије џунгле, у којој један закон важи за вола а други за лава, и то још назовемо „цивилизацијом“ којој треба наводно да тежимо. Да ли би се, да је усвојила овакав став, Александра Крунић уопште одважила на каријеру у професионалном тенису, или би се окренула нечему „реалнијем“, нпр. да буде тениски судија или, ако стварно запне и посрећи јој се, чак можда и тренер?

Међутим, није Александра морала да своју пажњу усмерава на каљугу онога што се тренутно назива српском политиком да би покупила прописану дневну дозу негативе и убијања у појам. Могла је и да се задржи само на спортским рубрикама и чита неке од коментара. Могла је, на пример, да прочита и следећи „добронамерни савет“ пред свој меч са вимблдонском шампионком Квитовом, у коментарима који су пропратили њену победу у претходном колу, над Американком Медисон Киз:

„Zaista steta sto za ovu pobedu nije nagradjena nekom laksom protivnicom. Ni manje ni vise nego pravo na Kvitovu.Voleo bih da Aleksandra preda taj mec bez borbe i da ne dozvoli Kvitovoj da se izivljava nad njom. Prosto ne vidim nacin da Aleksandra osvoji ijedan gem u tom mecu. (realno, 28. avgust2014 23:55)“[2]

Овакав коментар, иначе, не представља аномалију у коментарисању на српском вебу, ни у спортским ни у другим рубрикама. Има их доста сличних, који треба да нас „поставе на место“, које нам говоре нпр. да не можемо више никад да се надамо ничем великом ван „велике“ СФРЈ, да ми чинимо само промил овога или онога у светским размерама, да смо лењи, сиромашни, никакви и да треба да смо срећни да уопште у нечему и учествујемо. И, по правилу, такви коментатори се позивају на „реалност“ или се с њом, као наведени, у својим „никовима“ чак и идентификују.

Наравно – и срећом, нису такви коментари једини (да не улазимо сад у то да ли су то искрени коментари или, како многи с правом сумњају, само још једно средство масовног PSYOP-а који се води против Србије). Има их и другачијих, супротних. И то, чини се, све више у последње време, док у исто време овакви и слични „реалистични“ коментари привлаче све више негативних реакција од других коментатора. Изгледа да се многима „реалност“ у којој су, као појединци или припадници народа, осуђени на вечно губитништво или магарећу клупу, већ озбиљно смучила. Неки коментатори су се, нпр. после Александрине победе над Квитовом, сетили горе-цитираног „реалисте“ и искористили прилику да му се, ликујући, наругају, или га бар подсете на оно што је пар дана раније одвалио. Овај коментар је номинован за најбољу реплику „реалисти“:

„Priznaj, alidasirealnomnoooooogoglup. Ali realno. Svaka čast na borbenosti „maloj“ Aleksandri i sve čestitke. (Al Kos, 30. avgust 2014 18:59) epa ovo je najbolji komentar komentara (montoya zajecar, 30. avgust 2014 19:11).“[3]

Ето колико је мало требало да „мала“ Александра, игноришући „реалност“, подигне духове многих. Па чак и понеког „реалисте“. Можда је Александра Крунић, пре ступања на терен, била оличење „реалне“ слике која се систематски пропагира о данашњој Србији на глобалном отвореном првенству: „малој“, „немоћној“, „без шанси“, са већ спремном белом заставицом. Али сигурно је да је, после лавовске борбе, многе подсетила на једну много старију реалност коју су раније генерације сисале с мајчиним млеком: да бој не бије свијетло оружје, већ срце у јунака. Срце које зна да је сваки дан добар дан за борбу. А и да је срамота ту борбу препустити „неким бољим генерацијама“, што је такође постала помодна мисао међу онима који би да своју малодушност камуфлирају. Срећом, Александра Крунић није изабрала ни да се „повинује реалности“ и ту нађе своје оправдање, ни да поверује шта јој други говоре да може или не може, нити да сања о ћерци или унуци која ће „бити боља од ње“, једног лепог дана. Изашла је на мегдан, и дала све од себе. Овде и сад.

____________________________________

[1] http://www.b92.net/info/vesti/pregled_stampe.php?yyyy=2014&mm=08&dd=08&nav_id=886049

[2] http://ad.b92.net/sport/tenis/masters/komentari.php?nav_id=893330

[3] http://www.b92.net/sport/tenis/masters/komentari.php?nav_id=893987

Извор: Фонд Стратешке Културе