Алијин господар Добровољачке

И ове године породице жртава Добровољачке улице одржаће помен у Источном Сарајеву, а само због чињенице да на месту страдања њихових очева, синова и супруга председник удружења „Зелене беретке“ извесни Мухамед Швракић огранизује неку своју „приватну манифестацију“.

Доиста, ко је тај „Господар Добровољачке“ који деценијама уназад спречава представнике Републике Српске и породице жртава да на пригодан начин обележе страдање својих вољених? Ко је тај Мухамед Швракић?

Навешћу неколико детаља из његове „биографије“. У питању је син Емина Швракића, који је у лето 1991. године председавао основачком скупштином „Зелених беретки“. Када иначе говоримо о почетку рата у Босни и Херцеговини ваља напоменути како је већини „Беретки“ признат ратни стаж управо из те 1991. године. У борачким организацијама Федерације БиХ почесто се води полемика о томе, уз увек присутно питање против кога су појединци „ратовали“ месецима пре почетка ратних дејстава.

Но, очигледно да је клан Изетбеговића својим највернијим сарадницима у „ратни стаж“ урачунао и припреме за рат (како Алија некад, тако и Бакир данас). Што се тиче самог Мухамеда Швракића треба знати како је пре рата био лични пратилац Алије Изетбеговића. Међутим, као човек од Алијиног поверења млади Швракић добија нешто сложеније задатке, односно позиционира се на месту заменика командира полицијске станице.

Затим је овај „полицијски кадар“ (са)учествовао у убиству српског свата Николе Гардовића. Подсетићу шта сам о овоме написао прошле године: „Како су ‘Вечерње новости’ објавиле 2005. године Ћело Делалић је својевремено признао убиство које није починио. По овом медију: Делалић је ‘преузео’ убиство које је починио Мухамед Швракић и то за новчану награду добијену од његовог оца – Емина Швракића… Мухамед се, бар по медијским наводима, хвалио убиством Гардовића и сам себе прозвао ‘муслиманским Гаврилом Принципом.’“.

Према сведочењу Јована Гардовића, сина убијеног Николе, Мухамед Швракић је непосредно након убиства (пред полицијом!) на њега потегао аутоматску пушку, претио му и псовао српску мајку. И то зато што га је упозорио да не уклања чауре и друге трагове са лица места злочина. По овоме се види какве „полицијске кадрове“ је преферирао Алија Изетбеговић.

Елем, полако долазимо и до дешавања у Добровољашкој улици. Према сведочењу (у књизи) генерала Јована Дивјака „јунак“ (Швракић) ове приче налазио се на месту где је војна колона заустављена, односно на самом месту злочина. Занимљиво је сведочење Дивјака о томе како је Алија Изетбеговић од својих најближих пратилаца и сарадника упорно тражио да пропусте колону, да испоштују договорено.

Међутим, показало се да ни Алијин утицај овде није био довољан (или је био лажан – прим ЦЕОПОМ). Убрзо је уследио масакар, злочин или како већ да назовем овај напад екстремиста на незаштићене припаднике регуларне војске. Ма шта мислили о овом догађају суштина се увек своди на чињеницу да су паравојне јединице „Зелених беретки“ и Патриотске лиге“ мучки напале регуларне снаге.

Значи, данашњи председник удружења „Зелене беретке“ Мухамед Швракић, некадашњи припадник ове паравојне формације и саучесник у убиству Николе Гардовића, био је на лицу места. Сад, колико доиста морамо бити наивни и поверовати да Швракић није учествовао и у овом злочину?

Међутим, деценије пролазе, а кривични предмет „Добровољачка“ скупља прашину у Тужилаштву БиХ-е. Да је другачије, односно да поменуто тужилаштво ради свој посао, Мухамед Швракић алијас „Муслимански Гаврило Принцип“ би одавно био под истрагом за овај и друге тешке злочине. У том случају тешко да би на месту страдања невиних војника сваке године окупљао своје следбенике и обележавао злочин као „јуначки чин“.

Елем, Швракић је са својим саборцима и ове године „заузео позицију“, а већина присутних је одевена у војне униформе и носи ратна обележја. Какву поруку одашиљају представницима Српске и породицама страдалника? Порука је: овде вам није место!

Да у овој држави постоје институције, или бар да надлежни раде оно за шта су плаћени, па зар би бивши припадници паравојно-криминалних група деценијама вршили „окупацију“ места злочина. И притом се „шепурили“ униформама и ратним знамењем? Односно, страшили породице страдалника и спречавали их у оној минималној хуманој реакцији на страдање невиних жртава – паљењу свећа или остављању цвећа?

И, доиста, до кад ћемо у овој земљи гледати битанге попут Мухамеда Швракића како „господаре“ јавним простором, како Добровољачку улицу дефинишу позитивни прописи? Уосталом, где то још има да злочинци деценијама обележавају покољ какав су недвосмислено противправно починили?

Извор: Блог Борислава Радовановића