TrizubУкрајинска криза је на Западу покренула лавину антируске хистеричне пропаганде, која некад поприма облик гротеске, понајпре због тврдње да се “припајењем Крима Руској Федерацији створио опасан преседан, после кога би могле уследити и друге анексије све до обнове совјетског царства, што ће опасно нарушити светски мир и стабилност”. Наравно, реч је о врло вештој манипулацији, која нема везе са истином.

Сетимо се како је Барак Обама у Бриселу држао лекције из новије европске историје и 26. марта, на 15. годишњицу агресије НАТО на СРЈ, поручио да је “бесмислено да се Русија у случају Крима позива на косовски преседан, будући да је Косово до независности дошло референдумом кога су подржале суседне земље и надгледала међународна заједница”. Саветници америчког председника, или он сам, заборављају да се на Косову никад није одржао никакав референдум осим оног заборављеног из 1991, кога је признала само Албанија. Треба признати и то, да се на Косову и одржао фамозни “Обамин референдум”, о његовом исходу не би требало имати дилеме. Међутим, то америчког председника не амнестира од незнања шта се догодило на подручју на коме је америчка војска изградила највећу базу ван граница САД Бондстил. Без обзира на нетачну тврдњу, западни медији лекцију америчког председника понављају као мантру и са свих страна се чује: “Ово је први пут да у трећем миленијуму једна земља (Русија) у Европи силом мења границе, и скандалозно је да међународна заједница то ћутећи посматра“.

Још од распада СССР траје прикривена агресија на Русију, где је прво кроз пљачкашку приватизацију извршен удар на економију, потом су на ред дошли ресурси, а коначни циљ је био у потпуности геополитички подредити ту земљу интересима Запада. Кад су у Вашингтону сви мислили да је посао готово обављен до краја, на власт у Кремљу долази Владимир Путин, који не пристаје на такав сценарио, а све досадашње одлуке у његовој председничкој каријери би требало да буду поука Вашингтону и Бриселу да не претерују са провокацијама у Украјини. Уколико се на југоистоку Украјине и даље буду догађали напади на цивилно становништво и људе организоване у јединице локалне самообране, за очекивати је да се руски председник неће двоумити о коришћењу овлашћења које му је дала Дума и да ће их заштитити шаљући руску војску. Али, како Путин никад не упућује непосредне претње, нико не зна у коме тренутку би се то могло догодити.

Дакле, како је све почело? Онако како нас недељама уверавају сви западни и домаћи медији, или је ипак истина да је 17. фебруара 2008. парламент Косова једнострано прогласио независност. Због историјске истине треба рећи да је управо Вашингтон упорним инсистирањем на косовској независности узроковао домино-ефект са несагледивим последицама. То је само доказ да Хелсиншка повеља из 1975, којом се у Европи гарантује неповредивост граница осим међусобним договором, америчкој администрацији нешто значи само кад иде њима у прилог. У супротном, нема никакву вредност.

Још пре напада на Ирак, многи светски лидери, без обзира на политичку припадност, тврдили су да “ће преседан Косова имати страшне последице”. Међутим, тадашњи амерички председник Џорџ В. Буш био је равнодушан на упозорења. Многи су коначно почели да разумеју да је Вашингтон на Косову срушио прву домино плочицу и покренуо неповратни историјски процес. Шта је следеће на реду?

kina-senkaku

Иако то не признаје, америчка администрација се помирила са чињеницом да је Крим део Русије и да НАТО флота никад неће као у једну од својих лука упловити у Севастопољ, али тада се окреће Далеком Истоку и Кини, којој поручује “да не користи кримски модел за деловање против суседа у Азији”. Санкције и претње наметнуте Москви из Вашингтона и Брсела би требало да охладе усијане главе у Кини, где би неком могло да падне на памет да се у суседству послужи кримским моделом, а почетком априла то и службено објављује помоћник америчког државног секретара за азијске послове Данијел Расел. “Учинак санкција које Вашингтон намеће Русији су мере које би се, уколико би Пекинг показао жељу за рјешавањем територијалних спорова на неки други начин осим мирним путем, требало сматрати притиском на Кину”, рекао је Расел.

У анализи коју је објавио Њујорк Тајмс види се да су догађаји на Криму изазвали праву пометњу не само у Вашингтону него и у Токију. “Крим је променио правила, и ово се не догађа негде на другој обали далеко од нас. Ово је покушај да растуће силе у свету промене status quo”, рекао је Кунихико Миyаке, бивши саветник јапанског премијера Шинзо Абеа. После те изјаве јапански медији су се увелико расписали о могућностима да се Кина послужи примером Москве у заузимању спорног архипелага Сенкаку/Диаоу.

Антикинеска хистерија на Далеком Истоку, пандан овој коју на Западу пратимо против Русије, попримила је такве размере да је на крају морао да реагује службени Пекинг, који је упозорио јапанског премијера да прекине са провокацијама. Овде треба поменути три чињенице. Прво, немогуће је повући паралелу између Крима и ненасељеног архипелага Сенкаку. На спорном оточју не постоји никакав парламент, нема “сепаратиста”, “терориста”, етничких мањина, хомосексуалаца, америчке или неке друге западне амбасаде, невладиних организација и свега што је Вашингтону потребно да се у одређеном делу света распали сукоб да би Кина морала да интервенише. Због чега су се онда у Токију толико узнемирили да су хунти у Кијеву чак обећали финансијску помоћ од преко милијарду долара?

Петог априла у Токијо је стигао амерички министар обране Чак Хејгел и уверавао савезнике да ће “САД без оклевања испунити све обвезе из Уговора о међусобној безбедности између САД и Јапана из 1952. године”, преноси Гардијан. Овде се једно питање отвара за другим. Шта се то догодило да је Токијо затражио службену потврду Вашингтона да ће испунити своје обавезе као савезник? Одговор је да је јапанским високим функционерима добро познато да су Стејт департмент и обавештајне службе били главни архитекти фашистичког пуча у Кјеву. Они су били ти који су лидере Евромајдана обасипали великодушним обећањима и гаранцијама, а касније су присталице Степана Бандере и театрална Јулија Тимошенко узалуд позивали Америку и свет да им “помогну у одбрани демократских вредности и територијалног интегритета”. Крим је постао део Руске Федерације, а САД и ЕУ су се ограничили на изјаве да ће “Владимир Путин кад-тад одговарати за оно што је учинио”.

Након тога следи Хејгелова посета Кини, где је у маниру “америчке изузетности” мислио да им одржи лекцију, да би после за њега вероватно неочекиване) кинеске реакције испао апсолутни губитник и као такав врло непоуздан партнер Јапанцима, који су све то итекако пажљиво посматрали. Пошто је Хејгел напустио Азију, Модерн Токијо Тајмс пише да би “Јапан требало да се фокусира на добре односе са Русијом и да заборави америчке хирове у Украјини”.

bajden rada

Свима je јасно да се тек сад могу разумети праве размере преседана на коме је од 1999. у косовком случају инсистирала америчка администрација, за који су чврсто веровали да је ad hoc решење само за тај случај. Познато је да данас постоји много више земаља у свету од оних признатих, које имају своје мјесто у УН, и да се ова прича неће завршити у Украјини. Има земаља које су признате само од неколико других, тако да немају место у УН: Северни Кипар, Абхазија, Нагорно-Карабах, Тибет итд. Ту су и оне које су прогласиле независност и имају неку врсту државне структуре, али нису признате ни од кога. То су, на пример, Цабинда, Форвик и Краљевина Тринидад (није реч о Тринидаду и Тобагу, него стени око које се споре Велика Британија и Бразил). Ту је и неколико стотина микронација, које изгледају као исторојска шала, али и de iure ентитети, попут Кнежевине Хут Ривер, која се обично сматра делом Аустралије. Узмимо и пример Белгије, коју је институционална криза скоро довела до распада.

Свака од ових држава се другачије унутар међународне заједнице. Треба ли неки политички ентитет посматрати као државу или не, регулисано је Конвенцијом о правима и дужностима држава из Монтевидеа, која датира још из 1933. Ова су начела усвојили су и ЕУ и друга међународна тела, која у међународном праву дефинишу што је то држава.

Америчка администрација је увек самовољно доносила одлуке о признању неких држава или поклањању територија које се имају право звати државом, без обзира на последице. Али сада је рачун дошао на наплату, што би на крају многим светским народима могло да обезбеди будућност у стварном суверенитету, а који ће бити сушта супротност оном провизорном под кишобраном НАТО.


Извор: Advance

Оставите коментар

Оставите коментар на Америчка краковидост и домино ефекат

* Обавезна поља