Амерички емисари и балканска криза

Ово је време државника негативаца. Првак реформи у региону, девет година успешни и хваљени Никола Груевски постао је за кратко време непожељни, ауторитарни диктатор. То се најбоље види из деловања најамничких невладиних организација и НАТО-интелектуалаца у Београду.

До пре неколико месеци нису знали ко је Никола Груевски, смeјали су се неокласицистичком и новоромантичарском Скопљу, али су се са страхопоштовањем сећали британског премијера како плови Охридским језером у рибарском чамцу и грди „безобразне Грке“.

Сада је Груевски постао ауторитарац. Те не мари за опозицију (која никако да победи на изборима) – која је због нечега напустила парламент. Те не поштује Албанце, чија је највећа партија с њим у влади.

Требало је да никако не нападне терористе у Куманову. Боље би било да их је опколио и с њима једно два месеца преговарао продубљујући кризу у земљи и уверавајући све да је за Македонију најбоље да владе мијења без избора када затреба амбасадорима.

Најбоље би било, у ствари, да их је пустио. Као што је ЈНА пустила хрватске товаре са оружјем. Да је снимцима америчке службе којима га компромитују супротставио своје како агресорске трупе са Косова, из зоне коју контролише америчка војска, нападају једну суверену и међународно признату државу.

И само спокојно да сачека да сучесници, пословни ортаци и фисовски рођаци отаца косовске злочиначке државе, са солитера око трга на коме се окупи педесетак хиљада незадовољних опозиционара запуцају из снајпера…

Онда би ови што га данас саветују да с губитницима избора, македонским социјалдемократским шовинистима чија је потпредседница позвала посланика Србина да напусти Македонију, који су гонили српске свештенике, а архиепископа Јована Шестог послали у затвор, направи заједничку владу, дошли са две фотографије.

Донели би му портрете Јануковича и Милошевића. Може да бежи одмах, као први, па му неће бити ништа, а може да заврши и као други. Узгред, када је Милошевић 1996. фалсификовао општинске изборе, дипломатије истих држава су биле много болећивије није било руског гасовода, а и требао им је спаринг партнер за косовски рат кога су већ довољно облатили.

Насмeјао ме је пре неки дан један борац за права српског народа на програму телевизије која промовише владајућу СНС. Док су НАТО-интелектуалци набрајали грехе Груевског: 1. Влада предуго 2. Ауторитаран 3. Националиста 4. Популиста 5. Снимци о злоупотребама… Он наведе слична, много гора дела, трипут дужу владавину и потпише Мила Ђукановића… Натовци се мрште… Нису тако мислили. Прво што Срби у Црној Гори нису нација, већ „остатак мрачног светосавља, окупације совјетско-бриселске земљице Дукље, НАТО државе Правалитане, а друго, како може неко да мисли лоше о Ђукановићу када Ван Ромпеј каже другачије?!

Срећом, негативци су у региону, а у Србији је све потаман. Што каже народна пословица: „где амерички амбасадор оком, Вучић скоком“. На „европском путу“ наш је жирант албанска „Репубљик Косова“. Спрема се промена Устава, а Дорис Пак нам је већ поручила да је преамбула садашњег највишег државног акта (који је Брисел пре девет година подржао) противна нашем настојању да будемо чланови ЕУ.

И док Вучићева влада настоји да повећањем најмањих плата и пензија и, десетоструко мањим од предвиђеног, улагањем у „Београд на води“ припреми народ за изборе, председник Николић покушава да придобије родољубиве гласове.

Данима траје дебата о „Платформи“ коју је наводно написао, а још увек није објављена. Колико је та „Платформа“ важна сведочи чињеница да ју је коментарисао премијер Вучић. Каже не дозвољава да га свађају са Николићем, мада њему ништа (читај породица, новац, амбиција, новац… Косово и Метохија“) није важно, осим, наравно, доброг живота грађана.

Шта да напишем о „Платформи“ чији садржај нико у јавности не зна? Можда садржај више и није важан.

Сетимо се, Николић је био на власти и 1998. године. Тада је влада, којој је припадао, прекршила одлуку народа са референдума, па затим и погазила Устав предајући Косово и Метохију НАТО-у. Касније, власти су прихватиле насилно стварање албанске државе и интеграцију Срба са централног и северног Косова у њен састав. Пре две године Николић је такође написао једну „Платформу“, њоме је предвиђено стварање српске аутономије и политичко повезивање Косова и Метохије са Србијом.

Ту платформу подржале су друге установе наше државе. Ипак, само три месеца касније Николић и Вучић стали су иза сасвим другачијег садржаја Бриселског споразума. Николић је изгледа заборавио на тај документ. Сада се поново игра Србина и даје повода да га неко време у Вашингтону и Бриселу гледају као „негативца„.

Тако пружа привид родољубивости власти, плурализма у нашој држави, утемељује своју следећу кандидатуру, потврђује свој утицај у СНС-у. Једино о чему, чини се, не мисли то је да поново, по ко зна који пут, нарушава кредибилитет српске државе.

Извор: ИН4С