Амерички пут у Европу

Када се, пре неки дан, крајње неодмерено и непримерено дипломатском речнику, Дачић обрецнуо на бриселску администрацију поручивши им да ми нисмо саобраћајци који гледају зелено светло и да ће се, ако не буде датума, Србија осећати превареном, прво што сам помислио било је како му је техника коришћења „дечијег језика“ коју тако често употребљава у комуникацији, помутила осећај за политичку реалност.

За оне који то не знају „техника дечијег језика“ је манипулативни начин обраћања политичкој циљној групи у коме се приликом објашњавања користе тако једноставни изрази и примери да би их разумело и дете школског узраста. Иако у првом тренутку чуди или иритира слушаоца који од политичара обично очекује „виши ниво“, релативно брзо његова критичка свест пада и ове поруке налазе свој ефекат у његовој личности, односно свест слушаоца почиње прихватање политичких идеја које му се тако сервирају. Дачић ову технику политичке манипулације користи годинама у зависности од потреба, а нарочито ју је експлоатисао током тзв. бриселског процеса, па изразе попут „Ако је Косово наше зашто не држимо седницу Владе у Приштини“, „Нека судије уставног суда Албанцима објасне да крше српски устав“, „То зна и моја баба“ и многе друге треба посматрати искључиво у том светлу. Али, да се вратимо Дачићевој поруци Бриселу

Обраћати се тако, јачем од себе, није мудро ни на улици, а камоли у политици па се некако наметало да је такав тон уствари јаук очајника који је играо на пикову даму а одиграо каро ас. Још када му је Дежер одмах одговорио „Разумем Дачића, али …“, понадао сам се, на тренутак, да нам национални празник Видовдан неће бити упрљан глобалистичким обредом додељивања Датума.

Али, онда се огласио и Александар Вучић. Истина, уљуднијим тоном, али можда са више дипломатске дрскости, поручио је Европи да ако, након свега што смо урадили, не добијемо датум, неко ће из Брисела морати да објасни грађанима Србије зашто је то тако

Мож’ мислити. Замислите само Ван Ромпеја, или Ештонову како потежу у Београд да нам положе рачуне и објасне зашто су нас „преварили“?!

При томе су обојица, и Дачић и Вучић, отворено дали до знања да би изостанак датума могао угрозити примену бриселског споразума.

Не, ту нешто није било како треба. Они који су до јуче дрхтали од Кацина сада прете моћнима. Не само да није мудро, већ није ни логично. Јер, зна се ко неће Србију у Унији.

Већ тада, било је јасно, да постоји нешто „иза“. А то „иза“, велико и моћно, помолило се одједном из пучина евро-атлантизма и стало „испред“. Америка!

„Сједињене Државе активно раде да Србија добије датум за почетак преговора са ЕУ“ – речено је, изнебуха, Танјугу у Стејт Департменту и управо та вест била је карика која недостаје и додир просветљења.

Тешко да се може дати сажетије, а јасније, објашњење понашања челника наше владе и њиховог „датум или ништа“ приступа. Немцима ће се позабавити Американци који и не крију да им је главни циљ имплементација бриселског споразума и да ће се потрудити да немачка предизборна кампања или враћени осећај величине не угрозе њихове интересе. Ако треба, сазнало се, и Рикер ће преко океана да поприча са Меркеловом. А тај никад не потеже џабе.

Моје наде да нам неће оскрнавити Видовдан нагло су спласле. Најгора могућа опција је да добијемо датум тако што ће нам га утерати Америка. Ништа што су нам они давали никада нам добра није донело. Ни „демократија“, ни бомбе, а ни оно између.

Датум, који ће они који га формално дају доживети као принуду, никако није добра препорука за брзо и сигурно кретање европским путевима. Он, сам по себи, не значи много и веома је растегљива форма која ничим не утиче на суштину и трајање преговора око чланства.
Зато, чак и да сада објаве неки датум за отпочињање приступних преговора (рецимо, јануар 2015) до тог времена свашта се може пронаћи што није било урађено или уређено по мери, па да се то још мало помери, за наше добро. А чак и да се не помери и да преговори започну када је првобитно предвиђено, они могу трајати колико год се њима прохте, а да све буде у оквиру процедуре пријема. Није тешко претпоставити како ће то користити педантни а љутити Немци, бесни што су морали да сада попусте.

Не, како год да испадне, није добро да се Америка препуцава са Немачком преко наших леђа, чак и да тај датум заиста нешто доноси. Рецимо, дупло веће учешће у приступним фондовима. А не доноси. Не доноси ништа, осим ветра у леђа овој несрећној политичкој коалицији која наставља свој политички авантуризам коме се јасно види несрећни завршетак. Диктатура или улица. Шта год од овога да се деси, а треће не може, биће нова несрећа на телу нашег националног бића. Баш по мери наших „пријатеља“ Американаца.

На страну сада то што љутите изјаве првих људи наше Владе значе и јасно признање нама, грађанима, да су они свесно трговали територијом зарад добијања датума. Илегално, неовлашћено, против-уставно! Па, шта?! Може им се. Зашто? Зато!

И ко смо па ми, па да нешто питамо њих, када они већ ништа не питају нас?!

Али, упркос свему, тешко је избећи питање колико ће коштати ангажман Америке на асфалтарињу нашег европског пута? И у каквој ће валути, сем Косметом, бити плаћен?

Југом Србије, Рашком, Војводином?!

Можда прихватањем ГМО фирми Клинтонових?!

Или, нечим што нам, сада, ни на памет не може пасти?!

Сигурно је само да цена неће бити мала. Превише је то гломазна и скупа машинерија, да би била јефтина. Још је сигурније да ћемо је плаћати ми, обични људи, а не они који су свој политички концепт дијаметрално променили буквално дан после избора и сада нам се ругају да су то учинили за добро наше деце.

А најсигурније је да Датум, добили га или не, представља само још једну од илузија која треба да нам одвуче пажњу од пута у корпоративно ропство, национално поништење и физичко нестајање. Корупција се већ потрошила.

Извор: Видовдан

Коментари

1 Коментара на Амерички пут у Европу