Američki san Hilari Klinton

Političku karijeru Hilari Klinton su kvarili različiti skandali. Ali to bivšoj prvoj dami i eks-sekretaru SAD  nije mnogo smetalo. Nju smatraju najiskusnijim kandidatom za predsednika ne samo zbog njene političke prošlosti, već i zbog starih prijateljstava i sa političarima, i sa krupnim kapitalom. Danas ona često mora da se pravda, te je zato za svoju predizbornu kampanju izabrala najbolje stručnjake za marketing. «Nova Hilari» je primetno demokratičnija nego ranije, bliža je narodu, govori o socijalnoj pravdi i ženskim pravima, a u izjavama koje imaju veze sa Rusijom  je obazrivija.  Prema preliminarnim proračunima, cenu njene pobede u predsedničkim izborima već sad procenjuju na 1 – 3 milijarde dolara, a u novembru  ta cifra može da dostigne i svih 10 milijardi. Kako bismo razumeli izvore tih astronomskih cifri treba da se vratimo početku ’90-h godina u Sjedinjenim Američkim Državama i da se prisetimo dva predsednička mandata Bila Klintona i njegove uloge u mnogim političkim i ekonomskim procesima poslednjih 20 godina.

Par Klintonovih je poznat po svojoj sposobnosti da sakuplja novac u različite svrhe. To je biznis, dobro osmišljen i građen godinama. Bil Klinton ne bi mogao da postane 42. predsednik SAD da nije imao višegodišnje veze sa Volstritom. Isto to može da se kaže i za Hilari, koja je prihvatila  njegovo iskustvo. Šest najvećih banaka SAD:  JP Morgan Chase, Citigroup, Bank of America, Wells Fargo, Goldman Sachs i Morgan Stanley pomogle su Klintonu da  umesto mesta u vladi i praktično potpune kontrole nad najjačim bankarskim sistemom na svetu postane  domaćin Bele kuće.

Guverner Arkanzasa koji je počeo sa sakupljanjem priloga za svoju predsedničku kampanju daleke 1992.godine pažljivo je slušao savete bankara kojima je u to vreme zatrebala nova ekonomska politika. Kako bi učvrstio veze sa Volstritom, Klinton je za svog ekonomskog savetnika postavio Roberta Rubina iz Goldman Sachs banke. U januaru 1995.godine on postaje pomoćnik predsednika SAD  za ekonomsku politiku. Docnije, radi što tešnje veze vlasti i banaka, on Rubinu nudi da bude na čelu Nacionalnog ekonomskog saveta.

To, što je Klinton još u prvim mesecima svoje predsedničke karijere  uspostavljao korisne kontakte  brzo je počelo da daje plodove. Gospodin Klinton je imao afiniteta prema komunikacionim, transportnim i energetskim kompanijama. Tako su u toku njegovog mandata Sjedinjene Države postale vodeća zemlja u oblasti informacionih tehnologija, pri čemu je u drugi plan pomeren Japan. Spajanja i gutanja firmi su krajem ’90.godina išla velikom brzinom, banke su u knjigama vrlo umešno krile ne baš sasvim zakonite operacije, ekonomija je bila sve jača. Ali već u početku 2000.godine počela je da se provlači informacija o skandalima i bankrotstvima, što je kao rezultat dovelo do teške recesije.

Agresivna ekonomska politika je istovremeno bila praćena rastom naoružanja i ratnim konfliktima. Ratovi donose neverovatnu  dobit – to je princip koji se nalazi u osnovi spoljne politike SAD. Glavni naručioci za Klintonovu administraciju su uvek bili Pentagon, vojno-industrijski kompleks i finansijska elita zemlje. Oni su u vek dirigovali Belom kućom i nikada se nisu libili da kažu šta i kako da se radi u ovom ili onom regionu u svetu.

Na dužnosti predsednika Klinton je dobio zadatak da „osvoji Balkan“ za koji se Vašington borio još od 1945.godine. Amerikanci su se iz sve snage trudili da maršala Tita prevedu na svoju stranu, a on  se povremeno,  1952.godine, družio sa Dvajtom Ajzenhauerom, 34. predsednikom SAD-a. Ajzenhauer je predložio da se Jugoslavija primi u Severnoatlantsku alijansu. Amerikancima je bilo neophodno da pokriju južno krilo Evrope, te se teritorija FNRJ uvek nalazila u zoni interesa NATO-a. Ali taj prvi pokušaj Amerike da Jugoslaviju „uvuče u svoju orbitu“ nije se završio uspehom. Rasturanjem Jugoslavije su se bavili i Ronald Regan i Džordž Buš – stariji. Ali lovorike „osvajača Balkana“ su pripale Klintonu. Posle Dejtonskog sporazuma krajem 1995.godine on je potčinio Bosnu i Hercegovinu, Sloveniju i Makedoniju.  Beloj kući se to učinilo malo, te je zato odlučila da ide i dalje – u Srbiju. Klintonu je hitno trebao „kolut za spasavanje“ – centar nestabilnosti u Evropi, ali onaj kojim se moglo upravljati. Tim pre, što je na „projektu Kosovo“ CIA radila  već nekoliko godina. U proleće 1999. počelo  je bombardovanje glavnog grada Srbije  – Beograda, kao i velikih i malih gradova Srbije i Crne gore. Ono je završeno pošto se 10. juna 1999. Slobodan Milošević složio da Amerikance i „natovce“ pusti na Kosovo. Formalno je sve rađeno po rezoluciji 1244, a u stvari su SAD i NATO jednostavno okupirali suverenu državu Srbiju i oduzeli joj četvrtinu teritorije.

Pošto je počeo rat protiv Srbije Klinton je zamrzao razvoj Evrope. On je spasavao dolar i samo ga je to interesovalo. Evro, koji tek što je bio ušao u opticaj, jako je smetao njegovom veličanstvu američkom dolaru. Od 1999.godine Bil i Hilari Klinton su bankarima sa Volstrita dokazali da imaju snage da ratuju po čitavom svetu. Evropljani su shvatili da će morati da prihvate američki  diktat još neograničeni period. Kovnica Federalnih rezervi SAD danas predstavlja najsnažnije oružje Vašingtona.

Otkako su postali politički par Klintonovi  nisu zaboravili ni modernu dobrotvornu delatnost. U fond koji su osnovali Bil, Hilari i Čelsi Klinton svake godine se uplati najmanje 10 miliona dolara iz različitih izvora, na ime pomoći zemljama trećeg sveta. Ta dobrotvorna organizacija, prema mišljenju analitičara i investitora sa Volstrita Čarlsa Ortela, u stvari služi za lično bogaćenje. Kroz taj fond  prolazi novac od finansijskih operacija 42. predsednika i bivšeg državnog sekretara SAD-a. I za svoju predsedničku kampanju 2008.godine Hilari je sakupljala novac preko njega. Među ulagačima je bio i američko-iranski fond Alavi, a predsednik tog fonda je multimilioner iranskog porekla Hasan Nemazi koji je postao finansijski direktor predizborne kampanje gospođe Klinton. Ali, 2010.godine je zbog finansijskih mahinacija sa kreditima on osuđen na 12 godina zatvora. Među dobrotvorima su i ukrajinski oligarh Viktor Pinču, članovi kraljevske porodice Saudijske Arabije, kineski biznismeni i mnogi drugi. Samo 2009.godine, prve godine predsedničkog mandata Obame, u Fond je pristiglo 17 miliona dolara.

Predizborna kampanja u SAD – to je uvek dobro režirani spektakl, u kome su birači – gledaoci, i oni aktivno učestvuju u svakoj etapi te privlačne predstave. Američki birač pažljivo prati koliko kandidati dobro izgledaju i kakvo im je raspoloženje. U izbornoj kampanji 2016. po godinama lideri među kandidatima su  uvaženi penzioneri. Prema Hilari birači su posebno sitničavi, zato što je ona prvi ženski kandidat u istoriji SAD-a. Nedavno je isplivala priča da je u prvih nekoliko meseci kao državni sekretar SAD ona koristila službenu poštansku adresu za ličnu prepisku. To za gospođu Klinton može da znači  pokretanje tužbe protiv nje. Ima analitičara koji čak prognoziraju da iz istog razloga nju mogu da skinu sa kandidatske pozicije. Pretnja nacionalnoj bezbednosti predstavlja ozbiljnu optužbu. Kandidat za predsedničko mesto protiv koga je pokrenuta tužba je obavezan da se lično odrekne svoje kandidature.

Ali bez obzira na mnogo neprijatnih detalja Hilari za sada ostaje lider predizborne trke. Da li će imati snage da izdrži do kraja zavisi od mnogo faktora. U odnosu na svog najbližeg konkurenta Trampa ona izgleda iskusnije i mudrije, ali i milijarder koji se pojavio „niko ne zna odakle“ ima dosta aduta. On je „ličnost iznenađenja“, ali za neprofesionalnog političara izgleda sasvim dobro. Savezna izborna komisija SAD je njegove aktive opisala na 92 stranice. Za razliku od Hilari on nema nikakve veze sa administracijom Obame koji poslednjih godina pokazuje nesposobnost da upravlja zemljom. Ukoliko gospođa Klinton ipak pobedi, to će za Obamu da znači potvrdu nesposobnosti za dužnost predsednika. Ni za koga nije tajna da elektorat nije zadovoljan stanjem u zemlji. I to koriste svi kandidati, pa čak i demokrate. U odnosu na Trampa koji se izjašnjava protiv meksičkih migranata, Hilari podržavaju upravo izbeglice iz Južne Amerike i žene iz radničke klase.

Lideri predsedničke kampanje 2016.godine imaju dovoljno sredstava i znaju kako da ih pravilno troše. Za Hilari rade profesionalci za politički pi-ar, a Trampa smatraju za genija samoreklamiranja. Ali, bivša sekretarka je potpuno predvidiva, a od Donalda Trampa ne znaju šta da očekuju čak ni njegove kolege iz partije. On ne zavisi od lobiranja, od fondova i bori se za predsedničko mesto isključivo iz lične koristi. Njegove predstave o spoljnoj i unutrašnjoj politici  ostaju tajna, ali on je neosporno lider  iz republikanske partije. U svojoj kampanji Hilari se o njemu izjašnjava otrovno, a to može da podigne njegov rejting.

Da li će Hilari Klinton postati prva gospođa – premijer posle prvog crnokožog predsednika SAD,   zavisiće od mnogo faktora. Ali se sa sigurnošću može tvrditi da ona neće sebe izdati. Bivši državni sekretar svoje bogate pokrovitelje sa Volstrita neće ostaviti besposlene, a geografija političkih konflikta može da se prebaci i u druge regione.

Izvor: Fond Strateške Kulture