У Сједињеним Државама је данас изгледа довољно да било ко напише било шта против Кине па да то добије простор чак и у угледном америчком часопису какав је Национални интерес.

Док се водећи амерички научници (пок. Бжежински, Кисинџер, Нај и др.) одавно баве опадањем моћи „једине суперсиле“ у сени спектакуларног глобалног, не само економског, успона Кине, почетници у струци се политички пожељним текстовима на мала врата пробијају на странице великих периодика.

Ради се о тексту Балкан ће платити цену кинеског мешања, који потписују Карин Барбесино, истраживачка приправница и Кристин Ли, научна сарадница у Центру за нову америчку безбедност (Национални интерес, 27. август 2019). Пренели су га српски портали, најпре Нови Стандард, затим Све о Српској, а онда и други, без коментара, рачунајући с правом да довољно казује сам о себи и о двема ауторкама. Ипак, неколико истраживачких бисера приправнице Бaрбесино и сараднице Ли напросто вуку за језик…

„Кинеске дипломатске и економске активности на Балкану лишене су разумевања сложеног мозаика етничких, политичких и историјских наслеђа која дефинишу регион – у толикој мери да ће то вероватно изазвати нестабилност у ионако већ узбурканом региону.“

– Приправница и сарадница сметнуле су с ума да је тај регион био ионако већ узбуркан и дестабилизован управо дугогодишњим ексклузивним утицајем западних сила и пре него што је Кина изашла у свет. Захваљујући, биће, „добром“ познавању балканског „мозаика“, САД и ЕУ током безмало две деценије узалуд покушавају да од БиХ и од КиМ направе државе.

„ …инвестицијама у енергетску инфраструктуру БиХ (…) и у Србији, Пекинг је претворио Балкан у критични транзитни пут у настојању да повећа извоз своје робе у Европу (…) Пекинг напредује у својим уским економским интересима науштрб регионалне стабилности…“

– Барбесино и Ли нам откривају подмукли кинески план. Градећи путеве на Балкану Кина хоће да повећа извоз у Европу, уместо да развија локалну путну мрежу између села по Србији и Српској по којој би се једино Срби возикали. Руководе се својим економским интересима, уместо да брину о регионалној стабилности. А ту су још и транзитни путеви, који су, ко зна зашто, и „критични“. Срам их било! Зашто се не угледају на Американце?! Они и када су бомбама рушили мостове и телекомуникације по Србији и Српској, чинили су то искључиво у интересу српског народа и регионалне стабилности. Успут су срушили и кинеску амбасаду у Београду, вероватно зато што им је Тони Блер дојавио да је тамо скривено Садамово хемијско оружје за масовно уништавање.

„Када је председник Си посетио Београд 2016. године, он је Србе покушао да очара обећањем о новим радним местима и вишем животном стандарду који ће са собом донети кинеске инвестиције. Али, Светска банка је 2019. године известила да је у већини земаља Западног Балкана незапосленост достигла нове историјске максимуме …Чак и у пројектима попут оног у Железари Смедерево, коју је кинеска државна компанија ХБИС купила с циљем да се наводно сачувају хиљаде радних места, радни стандарди су претрпели ударац.“

Испада, ето, да је Си обмануо Србе лажним обећањима о запошљавању. Младе америчке научнице су овладале ситним статистичким марифетлуцима: Светска банка 2019. извештава о максимуму незапослености у „већини земаља“ Западног Балкана, а не у свим, па би Србија могла да буде у мањини земаља које поправљају регионални просек. Затим, у првој реченици приправница и сарадница оперишу „новим радним местима“, а у последњој о „очувању постојећих радних места“, што наравно није исто.

Узгред, Смедеревска железара, из које је пре доласка кинеске државне компаније, изашла једна приватна америчка, сада послује успешно упркос томе што ЕУ непрестано смањује квоте за увоз челика како би заштитила своју мање конкурентну производњу. Зато су се Си и Вучић брзо спроразумели да Кина уђе и у Комбинат у Бору, уз сав ризик нових западних рестрикција.

Александар Вучић и Си Ђипинг – Фото: Влада Србије

„Данас се присуство Кине на Западном Балкану најснажније осећа у Србији, где је Пекинг успоставио стратешко упориште (… ) Док се Србија и политичко руководство босанских Срба све више зближавају са Кином, овај ионако нестабилни регион постао је талац амбиција Пекинга који у њему оснажује најнелибералније елементе…“

– Ето ти га сад! Срби се све наивно радовали што су постали кинески регионални фаворити на Путу свиле, а младе америчке научнице нам отварају очи да су Србија и Српска тиме постале таоци кинеског плана да нас инфицирају најнелибералнијим елементима. Знамо да је Кина једна земља са два система, али нисмо знали да онај стари комунистички извозе, а нови либерални љубоморно чувају за себе.

„Блиске везе Кине са Србијом, заједно са њеним скандалозним кршњем људских права муслиманске мањинске популације у Синкјангу, може погоршати регионалну нестабилност услед растућег ривалства између Србије и БиХ. Посебно зато што ентитет са већинским српским становништвом у БиХ – Република Српска, од доласка Милорада Додика на чело заједничког Председништва крајем 2018. поново оснажује сецесионистички покрет босанских Срба. (…) Кина је углавном остала неутрална у низу етничких сукоба почетком 90-их – укључујући етничко чишћење босанских муслимана …“

– Није баш јасан овај фрагмент „женског писма“, али порука отприлике гласи … Си Ђинпинг је ефикасно угушио побуну ујгурске мањине у провинцији Синкјанг, а Додик има проблема са бошњачком већином у БиХ. Ујгури су, као и Бошњаци – муслимани, а Си и Додик су се зближили, па би босански муслимани могли да се осете угрожени том опасном везом. И, ето ти нестабилности у иначе, шућур Алаху, мирној Босни.

Аналогија Кина-БиХ јесте „мало“ натегнута јер су муслимани у Кини мањина, а у Босни већина, али шта има везе. Важна је поента! Треба пресећи кинески Појас и пут на Балкану! Осим тога, Кина „скандалозно крши људска права“ када прогања исламске терористе, уместо да као САД то раде ван своје државне територије, у Гвантанаму, у тајним затворима по европским земљама, у специјалним авионима у међународном ваздушном простору. Јесте да Кинези вешто преузимају западне технолошке  иновације, али не и неолибералне мајсторије  САД у заштити људских права.

„Иако растуће присуство Кине у европском „бурету барута“ можда неће директно запалити прву искру, оно може поставити основу за наредну балканску кризу.“

– „Можда неће“, што значи да „можда и хоће“, а тиме прети да по први пут у последњих бар пола века угрози монопол САД да изазивају ратове по свету и воде их истовремено по неколико. Али то није једини грех кинеске конкуренције, она угрожава и Европску унију.

„Коначно, растући дипломатски и економски активизам Пекинга у региону подстакнут је скептицизмом према могућности да ће ЕУ заузети заједнички став у односу на његове стратегије. Заиста, кинески приступ Европи и њеном примарном политичком телу – Европској унији – своди се на фрагментацију. Учинио је Унију неспособном за постизање заједничког становишта о Кини, на тај начин умањивши њену могућност да развије кохерентан одговор на кинеске стратегије.“

– Истина је да је ЕУ, после брегзита, санкција Русији, терета Украјине и превременог пријема Румуније и Бугарске, заиста у кризи, али су тој кризи добрано кумовале САД. За Вашингтон је сада повратно највећи проблем постала подељеност и непослушност  европских савезника.

Моћна Немачка са чела Уније истрајава да са Русима заврши Сјеверни ток 2, Вишеградска четворка неће мигранте, Турска још није комплетирала батерије С-400, а већ уговара и руске Су-35 и Су-57 … После ЕУ и НАТО запада у кризу и више нема капацитет да у западну војну алијансу политичким притисцима утера ни мале и нејаке попут Србије и БиХ.

Свечана церемонија отварања Конфучијевог института при Универзитету у Бањалуци на Факултету политичких наука, Бањалука, 21. јануар 2018. (Фото: AA/radiosarajevo.ba)

„Постоје још штетније форме политичког мешања Кине које се односе на изградњу утицајних мрежа око садашњих и бивших европских политичара и додворавање утицајним политичким странкама у региону.“

– У региону, бар када је реч о српским политичарима и странкама, није било потребе за мрежама и додворавањем. Необично видовито или због ароганције бриселских комесара и „заменика помоћника“ из Стејт департмента, високе кинеске функционере дочекали су раширених руку и тиме заслужили статус њихових балканских фаворита. Али, брзо су и Британци проценили на којој страни света је економска будућност. Након уговора столећа од више десетина милијарди долара, британска краљица је у позлаћеним кочијама пратила комунистичког председника Кине по Лондону.

Приправница Карен и сарадница Кристин нису о томе морале да копају по књигама. Није било тако давно и могле су то да виде на ТВ.

Откако је америчка администрација проценила да главни глобални проблем „једине суперсиле“ није само раст војно-политичког утицаја Русије него и економски успон Кине, било је само питање времена када ће и тај „други вирус“ бити лоциран и на Западном Балкану, у српским земљама поготово. Руси су Англо-американцима ионако нека врста архинепријатеља, па се утицај Москве било какав и било где  подразумева као малиган, а саморазумљив је велики утицај на русофилне православне Словене – Србе илити „мале Русе“.

Али, шта рећи за Кину која је највећи економски партнер САД и крчи Пут свиле преко Западног Балкана у Европу. Кинези нису ни Словени ни православни, као што ни Срби нису синофилни „мали Кинези“. Ипак Си, лично, стиже да дође у Београд, а Томо, Ацо и Миле мало-мало у Пекингу.

Бивши кинески амбасадор у Србији постао је звезда дипломатског кора, велики србољуб, омиљени медијски лик. Кад се  пензионише, враћа се у Београд. У Српској су већ два Конфучијева института и катедра за синологију. У чему је проблем?

– „Балкан ће платити цену кинеског мешања”, одговарају у један глас Карен и Кристин већ насловом приправничко-сарадничког сочињенија у реномираном  Националном интересу.

Срби су цену америчког мешања платили бомбардовањем осиромашеним уранијомом Србије и Српске. Кинези се такође мешају, али инфраструктурним инвестицијама на Путу свиле. Ово мешање нам некако делује повољније. Или, напросто, лист Национални интерес је амерички, а национални интереси Кине и Србије, односно Српске, су нешто другачији.

Шта ли ће Карин и Кристин да кажу тек када Србија у бескрајном и безнадежном чучању на вратима ЕУ, без икаквих условљавања и чекања ускоро приступи перспективнијој ЕЕУ (Евроазијска економска унија)?


Извор: Све о Српској

Оставите коментар

Оставите коментар на Америка и “малигни” кинески утицај на Балкану

* Обавезна поља