Америка и случај Кашоги

Што више времена пролази од нестанка саудијског новинара Џамала Кашогија, који је последњи пут виђен 2. новембра 2018. у конзулату Саудијске Арабије у Истанбулу све се чешће појављују сумње да је његов загонетни нестанак још једна специјална операција у функцији геополитичких циљева Вашингтона, Турске и амбиција њихових саудијских сарадника. Ту су и чисто политички циљеви, од америчког поновног дисциплиновања Турске, амбиција турског лидера Реџепа Ердогана да се наметне као нови лидер суни ислама, преко дестабилизације председника Доналда Трампа, који је за своју прву међународну посету изабрао баш Ријад, па до угрожавања саудијског престолонаследника Мухамеда бин Салмана, познатијег као МБС. Шта се стварно десило у Истанбулу изгледа више није ни важно.

Званични Ријад је признао да је одговоран за убиство Кашогија и да је оно резултат несрећних околности, као и да ће сви одговорни бити приведени правди. Додуше саудијски шеф дипломатије Абдел Џумбеир казао је да не зна како је Кашоги убијен. Саудијци су, међутим, прво тврдили да они нису одговорни, а онда је у Ријад хитно дошао амерички државни секретар, каријерни обавештајац и бивши директор Централне обавештајне агенције (CIA) Мајк Помпео и уследило је признање. У међувремену је, како је објављено, један саудијски безбедњак, поручник Ратног ваздухопловства Сад ал-Бостани, оптужен за убиство, погинуо у саобраћајној несрећи.

Али тело несрећног Кашогија још није пронађено и заправо се готово ништа поуздано и не зна како се све догодило. Уместо чињеница и објашњења – пре свега западни –медији су препуни разних необичних прича чији је – у почетку – главни извор била турска штампа. Приметно је, међутим, да се сваки дан мења прича, па је створена велика конфузија. Ништа од објављеног у ствари није тачно, а извесно је само то да више нико није видео Кашогија. Пада у очи и то што се у западним медијима појављују готово идентични текстови, пре свега у Америци, Британији и Француској, само што се позивају на различите изворе.

Ко познаје технологију специјалних операција тајних служби онда ће му бити све јасно, ко у ствари стоји иза целе афере и са којим циљевима. Али њихова невоља је што се тиме у овом времену баве поприлично неспособни људи, сурови али неталентовани, па толике противречности у медијској кампањи разоткривају праве намере. Зато се, пошто нема стварних чињеница и доказа, аналитичари морају ослањати на такозвани модел доказа околностима.

Дигла се толика бука, створен је на неки начин светски проблем, а сам Кашоги није био баш важна личност, он је само инструмент једне игре. Био је новинар који је прво величао Осаму бин Ладена, нашироко је писао хвалоспеве о њему, путовао је са њим у Авганистан и на неки начин био његов медијски промотер. После се окренуо Муслиманском братству преко којег је успоставио и пријатељске везе са турским председником Ердоганом. Али онда је дошла смена у врху саудијске династије. Прво је смењен престолонаследник Најеф, дошао је МБС, а потом је уклоњен и део самог врха саудијске елите која је била стожер америчке политике и операција CIA у Саудијској Арабији. Кашоги је до тада био велики бранилац саудијског режима, а онда у западним интерпретацијама постаје либерални критичар, одлази у Америку и добија простор у Вашингтон посту као водећи критичар Ријада и посебно новог престолонаследника МБС.

Протест испред америчке амбасаде у Вашингтону

Посебно је нејасно зашто је Кашоги заиста ишао у саудијски конзулат у Истанбулу. Званично је саопштено да је ишао да подигне документ из Саудијске Арабије како би могао да се по други пут ожени. А наводна невеста, Туркиња Хатиџе Џенгиз га је чекала пред конзулатом. То је, међутим, оно што буди сумње. Прво, Кашоги је припадао саудијском високом друштву, угледној породици (његов стриц је покојни Аднан Кашоги, најпознатији светски тргвац оружјем) и људи тог класног нивоа у саудијској култури не иду по такве документе. У тој култури постоји занимљива институција „муакиб“ (mu’aqeb), нешто као отомански сеиз, и они обављају те административне послове а не „хаџије“.

Уз то, као муслиман он је папир за женидбу могао да добије у било којој муслиманској земљи. Он је био и искусан човек и знао је шта значи отићи у конзулат. То значи да је Кашоги ишао у конзулат неким другим послом. Којим? Можда је била реч о важном разговору, можда о амнестији у којој би он заузврат Саудијцима предао неке важне документе? Друго, главни извор почетних прича је Хатиџе Џенгиз, његова наводна вереница. Зашто је она, међутим, његов нестанак пријавила тек након 24 сата, шта се чекало? Истовремено, она уопште није била његова вереница. То су открили арапски медији којима би у овом случају требало веровати јер се позивају на разговоре са члановима Кашогијеве породице. Она је раније била чланица уског круга имама Гулена, који је у избеглиштву у Америци и којег Ердоган сматра својим непријатељем. Због тога је била хапшена и онда наједном пуштена из притвора, што се тумачи као знак да је направила неки споразум са службама безбедности.

У првим данима је медијску иницијативу преузела Турска. Чинило се да је несрећни Кашогијев случај на неки начин поклон за остварење политичких циљева и реафирмацију пољуљаних односа са Америком. Све приче су долазиле преко турских медија који су пласирали невероватне приче наводно базиране на тврдњи да је сам Кашоги својим часовником марке Епл све снимио и пренео на компјутер своје наводне веренице. То је, додуше, технички могуће, али у овом случају је мало вероватно, јер ни они који су били у конзулату нису наивни. Тако је дошло до кључне приче да постоји снимак шта се дешавало. Такав снимак вероватно постоји, али не са Кашогијевог ручног сата, него је турска тајна служба одавно озвучила саудијски конзулат.

САУДИЈСКИ ЗАОКРЕТ КА РУСИЈИ И КИНИ?

То је, иначе, пракса која се примењује у целом свету. И  сам председник Ердоган се активно укључује у кампању и на неки начин преузима политичку иницијативу. Ердоган би сада могао да има уцењивачки капацитет према Саудијској Арабији, мада то може да буде и погрешна процена. Могло би се десити да се Ердоган поново преиграо. У ствари, Турска није невина у целом случају и нејасно је каква је њена улога и одакле долази. Председник Ердоган је обећао да ће саопштити много детаља и разоткрити позадину.  Али онда у Анкару долази директорка CIA-е Ђина Хаспел и наредног дана уместо обећаних детаља и разоткривања позадине председник Ердоган је, уз политичке оптужбе Саудијаца, углавном поновио оно што су медији већ писали. После посете директорке CIA-е Турска и турски медији наједном губе инцијативу и она прелази у Америку и америчке медије.

Међу важним околностима случаја Кашоги је и време у којем се одиграо. Тих дана је Саудијска Арабија потписала уговор са Русијом о куповини ракетних система С-400, што је за Американце још једна „црвена марама“. Истовремено, Саудијци су у интензивним преговорима са Кином, која је њихов највећи спољнотрговински партнер и страни инвеститор, о почетку плаћања нафте јуанима са златном подлогом. Америка једноставно то не може да дозволи по било коју цену јер доларско плаћање саудијске нафте је база петродолара.

Треба подсетити да је током лета Иран испоручио прве наруџбе нафте које Кина плаћа златним јуанима и онда је Америка одустала од међународног нуклеарног споразума и обновила санкције Ирану. Саудијци такође преговарају са Русијом и о заједничком улагању у експлоатацију природног гаса на Северном полу, Арктику. Важно је такође подсетити да је поводом целе ситуације саудијски краљ Салман телефоном разговарао са председником Русије Владимиром Путином. После разговора званична Москва је саопштила да Русија верује да саудијска краљевска породица није учествовала у целом случају.

Шта су поруке? Прво, Турска. Случај Кашоги је још једном потврдио да Турска, упркос амбицијама, нема довољно простора за самосталну политику, тај простор постоји само у оној мери у којој то Америка дозволи. Америка је толико дубоко инфилтрирана у турску државну, економску и социјалу инфраструктуру да је свака самосталнија политика ипак велика илузија. Кашогијева судбина и медијска кампања у турској штампи су међу доказима таквог стања. И председник Ердоган је наравно тога свестан, па је у настојању да одобровољи Америку пустио из затвора америчког свештеника Ендрјуа Бронсона, који је био осуђен на тромесечни затвор. Aмерички председник Трамп je потом изјавио да је могуће имати добре односе са Турском, а ослабио је и економски притисак па се турска лира наједном стабилизовала. Али то је само до наредне прилике.

Амерички и западни медији су се, преузимајући иницијативу од Турске, усмерили на саудијског престолонаследника оптужујући га не само за убиство Кашогија него и за сва зла Блиског истока. Доминантна је прича како су његови дани одбројани и како се већ спрема његова смена. То је у великој мери манипулација и непознавање како функционише врх Саудијске Арабије. Чињеница је да је медијски статус МБС-а сада у великој мери нарушен али то не значи да ће бити и смењен. Али МБС је од првог дана када је постао министар одбране и директор нафтне компаније Арамко, а посебно после смакнућа кључних америчких људи у Ријаду и именовања за престолонаследника, био на удару западних медија.

Највећи део онога што пишу западни медији уопште није тачно. Медији од МБС-а настоје да направе новог Садама Хусеина. Још од првог дана његовог политичког ангажмана у дипломатским круговима се говорило да ће CIA бити принуђена да организује државни удар јер принц није по вољи америчке администрације и пословних кругова. Јасно је, наиме, да је амерички циљ рушење МБС-а и власти у Ријаду како би се спречило да Саудијска Арабија успостави везе са другим великим силама и да измени своју економску политику.

И када се случај Кашогија стиша, нестане из јавности, наредна тема ће вероватно бити трагични рат у Јемену. Саудијска Арабија у Јемену у ствари води амерички рат али то неће бити тако представљено, као што није представљано ни до сада. Пошто је то амерички рат, улогу „раскринкавања“ саудијских злочина у Јемену ће добити Европска унија (ЕУ) и амерички савезници у тој интеграцији. Нема, дакле, краја гушењу Саудијске Арабије и поистовећивању те земље за престолонаследником МБС. Отежавајућа околност за МБС је – што је показао и случај Кашоги – да америчке тајне службе још увек имају веома јака упоришта у саудијској инфраструктури.

Све је то део геополитичког престројавања на Блиском истоку и покушаја Америке да спречи ерозију свог утицаја. После година неуспеха у том делу света Саудијска Арабија се види као једно од последњих упоришта и Америка неће дозволити да то упориште изгуби, ма каква била ценаа. Џамал Кашоги је само једна епизода те нове игре.

Извор: Нови Стандард