Главни утисак из америчких председничких избора и догађаја који су обележили прве две недеље Трамповог председниковања – од његових акција до реакција политичких противника – јесте да је Америка уморна. Није тешко закључити због чега, будући да је вишедеценијско понашање САД гарантовано водило у коначно исцрпљивање.

Америчке администрације од Другог светског рата биле су изузетно фокусиране на спољну политику. Ово је далеко од нормалног за било коју земљу и представља фактор који је више од било чега другог обликовао актуелну структуру америчке економије и друштва, будући да је америчко руководство, доминантно фокусирано на спољну политику, све више занемаривало потребе своје домаће базе, где су се проблеми постепено гомилали.

Насупрот сопственој политици из претходног века и половине целокупне државне историје, САД су након Другог светског рата изградиле огромне и прескупе војне снаге, чији добар део је стациониран у великом низу комплексних база у иностранству. Иако су пре Другог светског рата САД биле најцивилније друштво на свету, данас су милиони Американаца прошли кроз искуство служења војске а америчко друштво и политички дискурс су у великој мери милитаризовани.

Поред огромног војног естаблишмента САД су изградиле и огромни обавештајни апарат, који је без премца у историји. Док је 1929. амерички државни секретар Хенри Стимсон затворио Биро за дешифровање уз објашњење да „џентлмени не читају туђа писма“, данас NSA тежи да чита свачије преписке. Штавише, за разлику од обавештајних заједница из других земаља и оних из прошлости, од Другог светског рата амерички обавештајци су на запањујућем нивоу умешани у „директне акције“ (режирање пучева и друге форме мешања) у другим земљама широм света на начин који би био незамислив у било ком другом историјском периоду.

Америчка војска и обавештајна заједница подржане су од огромног комплекса невладних организације, тинк-тенкова, „интелектуалаца“, публициста и новинара, као и од колосалног научног и индустријског система те надуваног дипломатског естаблишмента, чији број је порастао са мање од 2.000 запослених из 1940. на данашњих приближно 16.000.

Финансијски и економски трошкови свега овога су енормни. Само на војну потрошњу одлази 16 одсто укупних трошкова америчког федералног буџета и запањујућих 60 одсто дискреционе потрошње, а несразмерно велики део америчке научне и производне базе усмерен је на војну производњу, што чини да не буду конкурентне на тржишту цивилне робе.

Међутим, војни трошкови само су део шире слике. Да би у комплексној мрежи савезништава друге земље привезала за себе, Америка је након Другог светског рата одустала од своје протекционистичке политике и отворила економију за трговину са другим земљама. Такође се позиционирала као центар светског финансијског система, инсистирајући 1944. да долар постане светска резервна валута у којој ће се одвијати међународна трговина, посебно у енергетском домену.

Од 70-тих систем је додатно еволуирао кад су САД – настојећи да компензују структурни трговински дефицит, произашао из економске политике „отворених врата“ – захтевале да друге земље дерегулишу своје финансијске системе тако што ће одустати од контроле капитала, што је довело до тога да огромна количина компензационог капитала пронађе „сигурно уточиште“ у САД. Резултат је био додатна „финансијализација“ економије, што је подстакло раст дуга и повећање увоза, чиме је охрабрено измештање америчке производње на територије трговинских партнера САД.

У међувремену је, као што се могло предвидети, комбинација огромног војног естаблишмента и политичког руководства фокусираног на спољну политику производила све већи број ратова. Такво расположење савршено дочарава чувена опаска бивше америчке државне секретарке Медлин Олбрајт, која је Колина Пауела, председавајућег Здруженог генералштаба, упитала: „Која је поента супериорне војске о којој стално говориш ако је не можемо користити?“

Резултат је то да САД, које једва да су уопште ратовале у међуратном периоду, након Другог светског рата, нарочито од 90-тих, ратују готово без престанка, при чему је процес кулминирао за време Обамине администрације током којег није прошао ниједан једини дан да америчка војска негде није била у акцији.

Није изненађење што су трошкови свих ових френетичних активности, као и економске и војне политике која их је пратила, све теже падали америчкој популацији, која мора да плаћа порез, сервисира дугове, купује страну робу – која се све више производи на рачун њених радних места – и шаље своје синове у ратове које изазивају политичари.

За то време материјалну и психолошку корист овакве политике убира све мањи део елите из престонице и одређених приобалних градова. Заправо је гвоздено правило свих империја – чак и квазиимперија попут САД – да након одређеног времена корист несразмерно почне да одлази изабраној мањини, док већина мора да сноси стално растуће империјалне трошкове.

То за последицу има пораст друштвене и економске неједнакости, што након одређеног времена доводи до класних тензија. На крају трошкови финансирања империје постану неподношљиви за већину, која се потом побуни са захтевом да се „империја укине“ и држава поново фокусира на њене потребе.

То се догодило у Британији 40-тих, а изборна победа Доналда Трампа показује да данас почиње да се догађа и у САД. Одустајање од империје довело је до великог шока међу британским елитама, са потресима који се још увек могу осетити. Међутим, генерална транзиција добро се одразила на британско друштво, делимично и због тога што је победа у Другом светском рату дала умирујући тон целом процесу. Велики изазов за САД је да своју ликвидацију империје изведу у истом стилу.

Тренутно ствари не изгледају добро, будући да се елитни део америчког друштва отворено побунио против редукционе политике новог председника, чије разумевање ових процеса је такође под знаком питања.

Године 1902, у периоду кад је британска империјална мисија први пут озбиљно доведена у питање, Џозеф Чембрлен, британски колонијални секретар, пожалио се да је Британија „исцрпљени Титан“, који посрће под „сувише великим теретом сопствене судбине“.

Будућност америчког благостања зависи од тога да ли ће америчка елита коначно увидети да су САД постале „исцрпљени Титан“ и да треба да постану „нормалнија“ – а не „изузетна“ – земља, како би коначно дошле до предаха.

Превод – Александар Вујовић


Извор: Спутњик Интернационал

Оставите коментар

Оставите коментар на Америка је уморна

* Обавезна поља