Amerika je umorna

Glavni utisak iz američkih predsedničkih izbora i događaja koji su obeležili prve dve nedelje Trampovog predsednikovanja – od njegovih akcija do reakcija političkih protivnika – jeste da je Amerika umorna. Nije teško zaključiti zbog čega, budući da je višedecenijsko ponašanje SAD garantovano vodilo u konačno iscrpljivanje.

Američke administracije od Drugog svetskog rata bile su izuzetno fokusirane na spoljnu politiku. Ovo je daleko od normalnog za bilo koju zemlju i predstavlja faktor koji je više od bilo čega drugog oblikovao aktuelnu strukturu američke ekonomije i društva, budući da je američko rukovodstvo, dominantno fokusirano na spoljnu politiku, sve više zanemarivalo potrebe svoje domaće baze, gde su se problemi postepeno gomilali.

Nasuprot sopstvenoj politici iz prethodnog veka i polovine celokupne državne istorije, SAD su nakon Drugog svetskog rata izgradile ogromne i preskupe vojne snage, čiji dobar deo je stacioniran u velikom nizu kompleksnih baza u inostranstvu. Iako su pre Drugog svetskog rata SAD bile najcivilnije društvo na svetu, danas su milioni Amerikanaca prošli kroz iskustvo služenja vojske a američko društvo i politički diskurs su u velikoj meri militarizovani.

Pored ogromnog vojnog establišmenta SAD su izgradile i ogromni obaveštajni aparat, koji je bez premca u istoriji. Dok je 1929. američki državni sekretar Henri Stimson zatvorio Biro za dešifrovanje uz objašnjenje da „džentlmeni ne čitaju tuđa pisma“, danas NSA teži da čita svačije prepiske. Štaviše, za razliku od obaveštajnih zajednica iz drugih zemalja i onih iz prošlosti, od Drugog svetskog rata američki obaveštajci su na zapanjujućem nivou umešani u „direktne akcije“ (režiranje pučeva i druge forme mešanja) u drugim zemljama širom sveta na način koji bi bio nezamisliv u bilo kom drugom istorijskom periodu.

Američka vojska i obaveštajna zajednica podržane su od ogromnog kompleksa nevladnih organizacije, tink-tenkova, „intelektualaca“, publicista i novinara, kao i od kolosalnog naučnog i industrijskog sistema te naduvanog diplomatskog establišmenta, čiji broj je porastao sa manje od 2.000 zaposlenih iz 1940. na današnjih približno 16.000.

Finansijski i ekonomski troškovi svega ovoga su enormni. Samo na vojnu potrošnju odlazi 16 odsto ukupnih troškova američkog federalnog budžeta i zapanjujućih 60 odsto diskrecione potrošnje, a nesrazmerno veliki deo američke naučne i proizvodne baze usmeren je na vojnu proizvodnju, što čini da ne budu konkurentne na tržištu civilne robe.

Međutim, vojni troškovi samo su deo šire slike. Da bi u kompleksnoj mreži savezništava druge zemlje privezala za sebe, Amerika je nakon Drugog svetskog rata odustala od svoje protekcionističke politike i otvorila ekonomiju za trgovinu sa drugim zemljama. Takođe se pozicionirala kao centar svetskog finansijskog sistema, insistirajući 1944. da dolar postane svetska rezervna valuta u kojoj će se odvijati međunarodna trgovina, posebno u energetskom domenu.

Od 70-tih sistem je dodatno evoluirao kad su SAD – nastojeći da kompenzuju strukturni trgovinski deficit, proizašao iz ekonomske politike „otvorenih vrata“ – zahtevale da druge zemlje deregulišu svoje finansijske sisteme tako što će odustati od kontrole kapitala, što je dovelo do toga da ogromna količina kompenzacionog kapitala pronađe „sigurno utočište“ u SAD. Rezultat je bio dodatna „finansijalizacija“ ekonomije, što je podstaklo rast duga i povećanje uvoza, čime je ohrabreno izmeštanje američke proizvodnje na teritorije trgovinskih partnera SAD.

U međuvremenu je, kao što se moglo predvideti, kombinacija ogromnog vojnog establišmenta i političkog rukovodstva fokusiranog na spoljnu politiku proizvodila sve veći broj ratova. Takvo raspoloženje savršeno dočarava čuvena opaska bivše američke državne sekretarke Medlin Olbrajt, koja je Kolina Pauela, predsedavajućeg Združenog generalštaba, upitala: „Koja je poenta superiorne vojske o kojoj stalno govoriš ako je ne možemo koristiti?“

Rezultat je to da SAD, koje jedva da su uopšte ratovale u međuratnom periodu, nakon Drugog svetskog rata, naročito od 90-tih, ratuju gotovo bez prestanka, pri čemu je proces kulminirao za vreme Obamine administracije tokom kojeg nije prošao nijedan jedini dan da američka vojska negde nije bila u akciji.

Nije iznenađenje što su troškovi svih ovih frenetičnih aktivnosti, kao i ekonomske i vojne politike koja ih je pratila, sve teže padali američkoj populaciji, koja mora da plaća porez, servisira dugove, kupuje stranu robu – koja se sve više proizvodi na račun njenih radnih mesta – i šalje svoje sinove u ratove koje izazivaju političari.

Za to vreme materijalnu i psihološku korist ovakve politike ubira sve manji deo elite iz prestonice i određenih priobalnih gradova. Zapravo je gvozdeno pravilo svih imperija – čak i kvaziimperija poput SAD – da nakon određenog vremena korist nesrazmerno počne da odlazi izabranoj manjini, dok većina mora da snosi stalno rastuće imperijalne troškove.

To za posledicu ima porast društvene i ekonomske nejednakosti, što nakon određenog vremena dovodi do klasnih tenzija. Na kraju troškovi finansiranja imperije postanu nepodnošljivi za većinu, koja se potom pobuni sa zahtevom da se „imperija ukine“ i država ponovo fokusira na njene potrebe.

To se dogodilo u Britaniji 40-tih, a izborna pobeda Donalda Trampa pokazuje da danas počinje da se događa i u SAD. Odustajanje od imperije dovelo je do velikog šoka među britanskim elitama, sa potresima koji se još uvek mogu osetiti. Međutim, generalna tranzicija dobro se odrazila na britansko društvo, delimično i zbog toga što je pobeda u Drugom svetskom ratu dala umirujući ton celom procesu. Veliki izazov za SAD je da svoju likvidaciju imperije izvedu u istom stilu.

Trenutno stvari ne izgledaju dobro, budući da se elitni deo američkog društva otvoreno pobunio protiv redukcione politike novog predsednika, čije razumevanje ovih procesa je takođe pod znakom pitanja.

Godine 1902, u periodu kad je britanska imperijalna misija prvi put ozbiljno dovedena u pitanje, Džozef Čembrlen, britanski kolonijalni sekretar, požalio se da je Britanija „iscrpljeni Titan“, koji posrće pod „suviše velikim teretom sopstvene sudbine“.

Budućnost američkog blagostanja zavisi od toga da li će američka elita konačno uvideti da su SAD postale „iscrpljeni Titan“ i da treba da postanu „normalnija“ – a ne „izuzetna“ – zemlja, kako bi konačno došle do predaha.

Prevod – Aleksandar Vujović

Izvor: Sputnjik Internacional