Amerika i manipulacija Kurdima?

Poslednji događaji govore da u Siriji može doći do rata svih protiv svih, što može odložiti rešavanje sirijske krize. Kurdi su pokazali da ništa nisu naučili iz svoje prošlosti. U trenutku kad Asadove snage biju odsudnu bitku za Alep i budućnost Sirije i kad je tamo koncentrisan glavni deo njegove vojske, napad Kurda na grad Hasaka, na severoistoku Sirije, izgledao je kao zabadanje noža u leđa Asadu. To su najžešći okršaji vladinih snaga i Kurda od početka građanskog rata u toj zemlji.

Oko 35 miliona Kurda živi u svetu i smatra se da je to najveći narod bez države. Kurdska politika je komplikovana i neusaglašena. Posle prvog Zalivskog rata 1991. godine nastala je kurdska autonomna zona u severnom Iraku. Od 2003. godine i američke invazije, ova zona je postala kvazisuveren entitet sa svojim oružanim snagama, političkim sistemom i ekonomskim interesima. S početkom Arapskog proleća i građanskih ratova u Siriji i Iraku, kurdsko pitanje je ponovo izašlo na svetlo dana. Ironično zvuči da je u žižu svetskih zbivanja pitanje nezavisnog Kurdistana lansirala upravo Turska, kao jedan od glavnih pokretača rata u Siriji a koja je vekovima glavni neprijatelj kurdskog naroda. Broj Kurda stalno raste i sada nezvanično iznosi oko 30 odsto stanovništva Turske. Razrešenje Kurdskog pitanja je poslednjih sto godina od životne važnosti za očuvanje turske državnosti.

U međuvremenu, građanski rat na teritoriji u Siriji doveo je do pojave kurdskih enklava na severoistoku zemlje. Ova oblast je pod kontrolom kurdske Demokratske stranke (PID), izdanka PKK, koju Turska smatra za terorističku organizaciju. Za razliku od zone u Iraku, ova embrionalna autonomna zona je siromašna i nestabilna. Ipak radovalo je obećanje sirijskog lidera Bašara al Asada da će Kurdi po završetku sukoba dobiti svoju istinsku autonomiju.

Ne bi trebalo biti previše pametan da se pogodi kako je turski predsednik Erdogan najžešći protivnik takvog razvoja događaja. Zato i čude najnovija dešavanja na ratištima u Siriji, pre svega kurdski napad na zvaničnu sirijsku vojsku i predsednika Asada lično u Hasaki, ali i okretanje leđa na ključnom ratištu u Alepu. Da li je moguće da će Kurdi propustiti svoju istorijsku šansu posle samo jedne posete američkog potpredsednika Bajdena. Izgleda da hoće. Na Bliskom istoku je sve moguće, tako da ovo nije prvi put da neko od gotovog pravi veresiju. Turski predsednik Erdogan je izdaju Kurda skupo naplatio i zvanično ušao u Siriju.

Izbeglička kriza koja je pogodila Evropu, a koja je direktna posledica rata u Siriji, došla je Putinu kao dar sa neba. U skladu sa svojim stilom, Putin je izabrao da pokaže zube na Bliskom istoku. Pritisnuta krizom, pre svega ekonomskom zbog antiruskih sankcija uvedenih zbog Ukrajine, kao i novonastalim događajima sa izbeglicama, Evropa je ublažila svoj stav prema predsedniku Asadu, te je Amerika ostala usamljena. Raniji stav da ostanak Asada na vlasti predstavlja prepreku za bilo kakvu saradnju između Rusije, njene koalicije (Iran, Irak i Sirija) i Amerike, ipak je omekšao. Sa najmodernijim sistemima protivvazdušne odbrane (S-300 je već u fazi borbene gotovosti na terenu), Kremlj može da nametne zone zabrane letova za NATO, ranije ekskluzivno pravo Amerike. Suočen sa sa izdajom Kurda, Putin je samo mogao da posmatra Erdogana kako ulazi u Siriju. Naravno da turski proklamovani cilj nije borba protiv Kurda, već protiv ISIS, ali činjenično stanje je drugačije. U trenutku kad je Alep bio pred potpunim oslobađanjem, Kurdi, ničim izazvani, napadaju Asadovu vojsku, koja pod pritiskom Rusije napušta veliki grad Hasaku.

Odnosi između Moskve i Ankare ponovo su pod znakom pitanja. Turska armija je 24. avgusta ušla na teritoriju Sirije uz podršku iz vazduha koju joj pruža koalicija na čelu sa Amerikom i otpočela antiterorističku operaciju Štit Eufrata, koju nije usaglasila sa vladom u Damasku. Uveče istog dana Turci su zauzeli pogranični grad Džarablus, koji su pre toga kontrolisale snage Islamske države. Operaciju je odobrio potpredsednik SAD Džo Bajden tokom svoje posete Ankari.

Trebalo bi istaći da je upravo iz tog grada u poslednje vreme redovno otvarana artiljerijska paljba na teritoriju Turske, te da Turcima niko nije pružio veći otpor, jer su pripadnici ISIS počeli da napuštaju grad još uoči operacije, a u njenoj najaktivnijoj fazi su se praktično potpuno povukli.

Zvanične sirijske vlasti ocenile su dejstva turskih snaga kao „agresiju”. Slične osude došle su i sa kurdske strane. Potpredsednik SAD Džozef Bajden tokom poseti Ankari odbacio je te optužbe i svesrdno podržao poteze Turske, ocenivši ih kao važan korak u borbi protiv ISIS. Bajden je uz to i dodao da će snage sirijskih Kurda izgubiti američku podršku ako se ne povuku istočno od Eufrata. Ne treba smetnuti sa uma da je na istoj konferenciji za štampu pozvao Evropu da se suprotstavi projektu Severni tok-2. Rusija je u tom konfliktu neutralna jer želi da izbegne sukob interesa, svesna da je jedini pravi saveznik na tom terenu samo predsednik Asad.

Sve ovo se dogodilo posle najnovijih uspeha kurdskih snaga u borbi protiv ISIS, kada se pojavila mogućnost ujedinjenja kurdskih kantona na granici Sirije i Turske u jedinstvenu teritoriju, što je za Erdogana neprihvatljivo. Turska to doživljava kao veoma ozbiljnu pretnju i zato je pokrenula operaciju u pograničnom pojasu sa ciljem da spreči ujedinjenje kurdskih kantona. Vitalni Erdoganov interes je formiranje enklave između kurdskih teritorija koju mogu da kontrolišu Turkmeni (većinski pripadnici takozvane proameričke umerene opozicije) kao zajednica bliska Turcima.

Moskva će se u kontekstu odmrzavanja rusko-turskih odnosa uzdržati od upućivanja kritike Ankari i učiniće sve da izbegne pogoršanje odnosa. Rusija i Turska bi htele da po svaku cenu izbegnu incidente poput onoga koji se dogodio u novembru 2015. godine, jer su se Kurdi pokazali kao nepouzdan partner, a sever Sirije nije teritorija gde Rusija ima značajan uticaj ili važne interese.

Kurdi su sve vreme konflikta u Siriji ravnodušno gledali na sve drugo što se događalo u zemlji, koncentrišući se samo na sebe, mobilišući sopstvene snage i pripremajući se za borbu. I baš u ovom trenutku odlučili su da se šire, napavši Hasaku.

S obzirom da se Asad nalazi pred pobedom kod Alepa, za Amerikance bi to značilo potpuni gubitak „umerene opozicije“, koja bi se našla razbijena u provinciji Idlib, na severu Latakije i na jugoistoku zemlje, i prestala bi da bude ozbiljna snaga. Asad bi tada mogao da razmišlja i o Raki. Zbog toga su Amerikanci odlučili da otvore još jedan front protiv Asada, suočivši ga sa Kurdima, koji su do sada bili neutralni prema Damasku. Nije jasno samo šta su Amerikanci obećali Kurdima za tu bezumnu akciju.

Izvor: Vremeje