Анкара-Ријад као линија геополитичког прелома

Према подацима годишњег извештаја института SIPRI (Стокхолмски институт за истраживање светских проблема) у пет година (2010. – 2014) међу увозницима оружја и даље прво место у свету заузима Индија (она у укупном светском увозу оружја учествује са 15%). Међутим, уколико се посматрају само показатељи из 2014.године, како то  ради међународна консалтинг-компанија IHS , прво место у бизнису са оружјем  у групи купаца заузела је Саудијска Арабија. Саудијци су у периоду 2013. – 2014.г. своје куповине наоружања и војне технике повећали за 54%. А у 2015, како то сматрају експерти IHS, саудијски увоз оружја и  војне технике ће да се повећа за још 52% и износиће 9,8 милијарди долара. Војни буџет те земље је у 2014.години  достигао рекордних 64,4 милијарди долара.

Као и Саудијска Арабија, и Турска се наоружава великом брзином. У списку земаља које имају највеће војне трошкове Анкара се у 2013. преместила са 16. на 14. место и тако одгурнула у страну   Канаду – чланицу НАТО. Што се тиче Саудијске Арабије, она је у 2013.години повећала војне трошкове за 14% и тако са 7. дошла на 4. место.  Саудијци  су се нашли  међу првих десет земаља  света  по обиму финансирања оружаних снага. Ако је у 2006. години војни буџет Саудијске Арабије износио 31,255 милијарди долара (10% БДП-а) и међу земљама Персијског залива био највећи, у 2011. је њен војни буџет изнео 48,2 милијарде долара (11,4% БДП-а)[1].

Један од најважнијих инструмената у геополитичкој стратегији Саудијске Арабије представља Савет за  сарадњу арапских држава  Персијског залива  којим се фактички управља из Ријада. Осим саудијаца, у тој организацији су Кувајт, Бахреин, Оман, Катар и Уједињени Арапски Емирати. Генерални секретаријат  Савета се налази у главном граду Саудијске Арабије, а у извештајима Стокхолмског института наведена организација се посматра као јединствена војна структура.

Увоз наоружања је у земљама Савета за сарадњу арапских држава Персијског залива у периоду 2010. – 2014. порастао за 71%, ако се упоређује са периодом 2005. – 2009.г.  Упоређења ради: увоз оружја у друге земље Блиског Истока, обухваћене кризом, порастао је за 54%. „Преко куповине наоружања,  углавном из САД и Европе, државе Савета за  сарадњу арапских држава Персијског залива великом брзином шире и модернизују своје оружане снаге, – пише један од водећих експерата Стокхолмског института Питер Веземан. – Државе Савета, заједно са Египтом, Ираком, Израелом и Турском, ако се посматра  „Велики Блиски Исток“, планирале су да у следећих неколико година направе нове велике наруџбине основних врста савременог наоружања“.[2]

А Саудијска Арабија посебно налази се на првом месту  у списку увозника оружја из Велике Британије (41% од укупног извоза оружја Уједињеног Краљевства) и на трећем  Шпаније (10%).[3]

Ален Родје, један од највећих експерата Француског центра за обавештајна истраживања, сматра да стално повећање саудијског војног увоза представља „део борбе за утицај која се води на Блиском Истоку  између Техерана и Ријада.“ У геополитичке противнике Ријада Ален Родје  убраја и „Исламску државу“ и „Ал-Каиду“ које, по његовим речима, „теже да свргну краљевску породицу“. Француски експерт прогнозира и постепено хлађење  односа између  Саудијске Арабије и САД и истовремени прелазак Ријада у активнију политику на читавом региону „Великог Блиског Истока“, па чак и ван његових граница: „Није прва година како САД сматрају да је тихоокеански регион приоритетан  за њихове интересе. Тамо постоје два главна безбедносна питања. То су Северна Кореја и Кина. Породица саудијаца се осећа „одбачена“ и не гаји неко посебно поверење према Американцима  који су дозволили да падну њихови верни савезници, какав је нпр. био Мубарак. Зато стицање скупог оружја представља својеврсно осигурање које треба  Вашингтону  да покаже колико је важно очување  доброг клијента (макар да део купљене технике   скупља  прашину по складиштима).“

Ален Родје такође подсећа да „армија Саудијске Арабије умногоме превазилази по снаги остале (међу арапским земљама Персијског залива – П.И.), што јој даје статус неоспорног лидера, па чак и у односу на Катар који је покушавао да води сопствену политику подржавањем „Муслиманске браће“ (још један смртни непријатељ саудијаца). „Не треба да се заборави ризик могуће ракетне или чак и нуклеарне ескалације. На срећу – ми дотле још нисмо дошли, али ипак не треба одбацивати постојање такве перспективе, посебно уколико пропадну преговори групе 5 + 1 (пет чланица Савета безбедности плус Немачка) са Ираном о његовом нуклеарном програму“, – упозорава експерт Француског центра за обавештајна истраживања.

Односи САД – Саудијска Арабија су дуго служили као један од базних елемената американоцентричног светског поретка.  Међутим, у последње време у тим односима се све више осећа унутрашња противуречност. Суштина је у томе да САД, које су се одлучиле на супротстављеност са Русијом, са једне стране,   снижавањем цена нафте покушавају да буду играч на светском енергетском пољу, а са друге теже да сачувају привилеговане односе са највећим светским извозником нафте, тј. са  Саудијском Арабијом.

При том саудијске власти схватају да оне у сфери енергетике не располажу довољним полугама утицаја на америчку политику, ако ни због чега, а оно зато што се на територији САД експлоатише отприлике половина  количине нафте коју та земља троши, а друга половина се углавном покрива преко испорука из других земаља Америке (најпре из Венецуеле и Канаде).[4]

У таквој ситуацији може да се очекује прелазак Саудијске Арабије на активнију и самосталнију политику у Евроазији. Може да се очекује и судар не само са Ираном, већ и са Турском, чланицом алијансе НАТО.

У неким регионалним конфликтима (најпре у Сирији) Анкара и Ријад представљају тактичке савезнике, али  тежња обе државе да постану регионални лидери објективно води јачању супарништва и супротстављености. Тај процес прате, са једне стране покушаји обе стране да на своју страну привуку САД, а са друге тражење нових савезника међу којима се може   наћи и Русија.

Активирање војне политике Саудијске Арабије је само један од елемената који могу да направе велика геополитичка померања на Блиском Истоку, југоисточној Европи и на широкој територији постсовјетског света. Други елемент је – спољнополитичка активност Турске. 

Обе земље приказују врло упечатљив раст војних трошкова. Анкара јача активност на Балкану, у Црноморским земљама, на Кавказу, у Средњој Азији. Актуелну политику Анкаре карактерише извесна дупла усмереност: са једне стране тежња да остане савезница САД, а са друге  покушаји да се преко критика САД и одређеног зближавања са опонентима Вашингтона заради политички капитал. То  потврђују  представе које су се учврстиле у турској елити, да Турској припада „централно место у целој Евроазији – у Европи, на Балкану, Црноморском појасу и на Кавказу, у Источном Средоземном појасу, на  Блиском Истоку и у Централној Азији посебно“ (како то говори Умут Арик, познати дипломата – председник Турске агенције за међународну сарадњу).[5]

Тако да Сем Перло-Фриман, руководилац програма SIPRI за истраживање војних трошкова, уопште не претерује када упозорава на претњу од  „регионалних трка у наоружању“.

У Анкари се врло пажљиво прати шта се ради у Саудијској Арабији. Озџан Тикит, коментатор у турским издањима Haberturk , констатује да су „захтеви саудијског руководства узнемирили Обаму“ јер су се саудијци већ  изјаснили против политике коју САД води на блиском Истоку.

Озџан Тикит спољнополитичке приоритете Саудијске Арабије  објашњава на следећи начин: „Ријад је започео сукоб у коме за њега постоје две црвене линије. Једну одређује императив борбе против  антимонархистичких покрета и њихове идеологије. Ради се о радикалним организацијама какве су „Ал-Каида“ и „Исламска држава“, покрети „Арапско пролеће“ и „Муслиманска браћа“. Одатле код  њих и неповерење према народним покретима који се појављују у исламском свету. Ријад је усмерен на уклањање претњи те врсте, ма где да се они у исламском свету појаве, и буквално „скоком на главу“  урања у сваки међународни савез. Постојање друге црвене линије условљено је постојањем Ирана… 2005.године је краљ који је недавно преминуо назвао Иран „главни непријатељ Саудијске Арабије“ и још „змија којој мора да се одруби глава“. Постоји  много начина због којих је Иран проглашен  за непријатеља, али најважнији је империјална политика Техерана са нагласком на шиизам. Ријад се прибојава могућности   Ирана   да подигне  устанак међу шиитским становништвом Саудијске Арабије. За саудијце је постојање јаког Ирана  права катастрофа. Сирија: и Асадов режим у Сирији за Ријад  представља претњу, јер га сматрају за иранског  јатака. Саудијско руководство машта о Сирији у којој би био формиран емират или, као у Египту, у коме би владала диктатура.“[6]

Озбиљну корекције у стратегији Ријада могу да изазову  догађаји у Јемену у коме су веће војне успехе извојевале проиранске снаге, као и раст унутрашњих противуречности у самој Саудијској Арабији. Све то може да изазове  промену  распореда снага у четвороуглу Русија – САД – Турска – Саудијска Арабија. Постоје разлози и да се претпостави да ће у перспективи турски правац спољне политике за Вашингтон постати важнији од саудијског. Збигњев Бжежински је још крајем деведесетих година 20.века, констатовао  да Анкара „стабилизује регион Црног мора, контролише приступ из њега у Средоземно море, уравнотежује Русију на Кавказу, и још увек остаје противотров за муслимански фундаментализам и представља  јужни бедем  за НАТО.“[7]

Отада је важност Турске за спољну политику САД порасла још више, између осталог и због грешака које је Вашингтон направио на Блиском Истоку. „Сједињене Америчке Државе, – пише немачки експерт Фолкер Пертес, – више не представљају у потпуности државу – хегемона. Оне су сада  регионална држава и фактички  „сусед“ Ирана, Саудијске Арабије и Сирије“. Сједињене Државе морају да воде рачуна да, како то сматрају експерти Националног обавештајног савета САД, до 2025.године „Велики Блиски Исток“ може да постане арена праве трке у нуклеарном наоружању, у којој ће учествовати и Турска, и Саудијска Арабија, које дотле могу да развију „сопствене нуклеарне програме за наоружање“.

У том контексту треба да се констатује и све већа увученост  Турске у европске послове (од традиционалног интереса за Балкан до учествовања у реализовању енергетских пројеката). И ту интереси Анкаре и Ријада пре могу  да буду супротни, него истоветни. Конкретно, формирање 1995.године Евроазијског исламског савета, до кога је дошло на иницијативу Турске, а које уједињује муслиманске општине Балкана, Кавказа и Средње Азије, представља  одговор на формирање Исламског савета за Источну Европу под окриљем Светске исламске лиге („Рабита“) који подржава Саудијска Арабија.

Важан стожер за сарадњу Анкаре и Ријада представља борба за европско тржиште. Према подацима за 2013.годину Турска је на списку трговинских партнера ЕУ по обиму укупне робне размене заузимала 6.место са 128,156 милијарди евра. Обим трговинске размене ЕУ са Саудијском Арабијом је био дупло  мањи  (63,833 милијарди евра), али је и такав показатељ био довољан да саудијци на наведеном списку буду на 11.месту и буду јачи од Канаде, Алжира, Уједињених Арапских Емирата, Аустралије и Јужноафричке Републике. Уопште не треба да се сумња да ће и Турска и Саудијска Арабија следећих година још више јачати своју трговинско-економску експанзију у Европи.

Што се тише Анкаре и Ријада такође може да се очекује веће интересовање за игру противуречности коју води  САД  са Европом. Како те противуречности изгледају Европљанима недавно је писао француски Liberation: „Европљани полажу наду у стабилност Африке, обзиром да се у односу на њу налазе буквално на другој обали, док Американци у том региону перу руке. Американци покушавају да играју на карту Ирана који је, по њиховом мишљењу, способан да обезбеди стабилност на Блиском Истоку квалитетније него Саудијска Арабија. Европљани, пак, подржавају суните зато што не желе да у региону у њиховој близини буде само један „домаћин“ – Иран. У односу на Русију Американци заузимају много чвршћу позицију од Европљана, зато што су њихови економски интереси у њој врло мали, и они не желе конкуренцију Русије на међународној арени, те су заинтересовани су за стабилност Азије много више него за благостање Европе.“ Главни закључак Liberationa  је следећи: „Створен у новим пограничним споровима регионални хаос за собом вуче светски хаос“ што води слабљењу трансатлантске везе“.[8]

____________________________________________

Oдреднице:

[1] sipri.org

[2] sipri.org

[3] books.sipri.org

[4] Shaffer B. U.S. Policy Toward The Caspian Region: Recommendations for the Bush Administration // CSP Policy Brief № 5. Caspian Studies Program. Cambridge University. July 2001.

⁵ Valasek T. U.S. Policy Toward the Caspian and Black Sea Region // Connections. 2003. Vol.II. № 1. P.16-17.

[5] Arik U. Turkey and the International Security System in the 21st Century // Eurasian Studies. 1995/96. № 4. P.8.

[6] http://modernlib.ru/books/bzhezinskiy_zbignev_kazimezh/velikaya_shahmatnaya_doska/read_4/

[7] http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2006/september/tradoc_122530.pdf

[8] http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2006/september/tradoc_122530.pdf

Извор: Фонд Стратешке Културе