Ankara-Rijad kao linija geopolitičkog preloma

Prema podacima godišnjeg izveštaja instituta SIPRI (Stokholmski institut za istraživanje svetskih problema) u pet godina (2010. – 2014) među uvoznicima oružja i dalje prvo mesto u svetu zauzima Indija (ona u ukupnom svetskom uvozu oružja učestvuje sa 15%). Međutim, ukoliko se posmatraju samo pokazatelji iz 2014.godine, kako to  radi međunarodna konsalting-kompanija IHS , prvo mesto u biznisu sa oružjem  u grupi kupaca zauzela je Saudijska Arabija. Saudijci su u periodu 2013. – 2014.g. svoje kupovine naoružanja i vojne tehnike povećali za 54%. A u 2015, kako to smatraju eksperti IHS, saudijski uvoz oružja i  vojne tehnike će da se poveća za još 52% i iznosiće 9,8 milijardi dolara. Vojni budžet te zemlje je u 2014.godini  dostigao rekordnih 64,4 milijardi dolara.

Kao i Saudijska Arabija, i Turska se naoružava velikom brzinom. U spisku zemalja koje imaju najveće vojne troškove Ankara se u 2013. premestila sa 16. na 14. mesto i tako odgurnula u stranu   Kanadu – članicu NATO. Što se tiče Saudijske Arabije, ona je u 2013.godini povećala vojne troškove za 14% i tako sa 7. došla na 4. mesto.  Saudijci  su se našli  među prvih deset zemalja  sveta  po obimu finansiranja oružanih snaga. Ako je u 2006. godini vojni budžet Saudijske Arabije iznosio 31,255 milijardi dolara (10% BDP-a) i među zemljama Persijskog zaliva bio najveći, u 2011. je njen vojni budžet izneo 48,2 milijarde dolara (11,4% BDP-a)[1].

Jedan od najvažnijih instrumenata u geopolitičkoj strategiji Saudijske Arabije predstavlja Savet za  saradnju arapskih država  Persijskog zaliva  kojim se faktički upravlja iz Rijada. Osim saudijaca, u toj organizaciji su Kuvajt, Bahrein, Oman, Katar i Ujedinjeni Arapski Emirati. Generalni sekretarijat  Saveta se nalazi u glavnom gradu Saudijske Arabije, a u izveštajima Stokholmskog instituta navedena organizacija se posmatra kao jedinstvena vojna struktura.

Uvoz naoružanja je u zemljama Saveta za saradnju arapskih država Persijskog zaliva u periodu 2010. – 2014. porastao za 71%, ako se upoređuje sa periodom 2005. – 2009.g.  Upoređenja radi: uvoz oružja u druge zemlje Bliskog Istoka, obuhvaćene krizom, porastao je za 54%. „Preko kupovine naoružanja,  uglavnom iz SAD i Evrope, države Saveta za  saradnju arapskih država Persijskog zaliva velikom brzinom šire i modernizuju svoje oružane snage, – piše jedan od vodećih eksperata Stokholmskog instituta Piter Vezeman. – Države Saveta, zajedno sa Egiptom, Irakom, Izraelom i Turskom, ako se posmatra  „Veliki Bliski Istok“, planirale su da u sledećih nekoliko godina naprave nove velike narudžbine osnovnih vrsta savremenog naoružanja“.[2]

A Saudijska Arabija posebno nalazi se na prvom mestu  u spisku uvoznika oružja iz Velike Britanije (41% od ukupnog izvoza oružja Ujedinjenog Kraljevstva) i na trećem  Španije (10%).[3]

Alen Rodje, jedan od najvećih eksperata Francuskog centra za obaveštajna istraživanja, smatra da stalno povećanje saudijskog vojnog uvoza predstavlja „deo borbe za uticaj koja se vodi na Bliskom Istoku  između Teherana i Rijada.“ U geopolitičke protivnike Rijada Alen Rodje  ubraja i „Islamsku državu“ i „Al-Kaidu“ koje, po njegovim rečima, „teže da svrgnu kraljevsku porodicu“. Francuski ekspert prognozira i postepeno hlađenje  odnosa između  Saudijske Arabije i SAD i istovremeni prelazak Rijada u aktivniju politiku na čitavom regionu „Velikog Bliskog Istoka“, pa čak i van njegovih granica: „Nije prva godina kako SAD smatraju da je tihookeanski region prioritetan  za njihove interese. Tamo postoje dva glavna bezbednosna pitanja. To su Severna Koreja i Kina. Porodica saudijaca se oseća „odbačena“ i ne gaji neko posebno poverenje prema Amerikancima  koji su dozvolili da padnu njihovi verni saveznici, kakav je npr. bio Mubarak. Zato sticanje skupog oružja predstavlja svojevrsno osiguranje koje treba  Vašingtonu  da pokaže koliko je važno očuvanje  dobrog klijenta (makar da deo kupljene tehnike   skuplja  prašinu po skladištima).“

Alen Rodje takođe podseća da „armija Saudijske Arabije umnogome prevazilazi po snagi ostale (među arapskim zemljama Persijskog zaliva – P.I.), što joj daje status neospornog lidera, pa čak i u odnosu na Katar koji je pokušavao da vodi sopstvenu politiku podržavanjem „Muslimanske braće“ (još jedan smrtni neprijatelj saudijaca). „Ne treba da se zaboravi rizik moguće raketne ili čak i nuklearne eskalacije. Na sreću – mi dotle još nismo došli, ali ipak ne treba odbacivati postojanje takve perspektive, posebno ukoliko propadnu pregovori grupe 5 + 1 (pet članica Saveta bezbednosti plus Nemačka) sa Iranom o njegovom nuklearnom programu“, – upozorava ekspert Francuskog centra za obaveštajna istraživanja.

Odnosi SAD – Saudijska Arabija su dugo služili kao jedan od baznih elemenata amerikanocentričnog svetskog poretka.  Međutim, u poslednje vreme u tim odnosima se sve više oseća unutrašnja protivurečnost. Suština je u tome da SAD, koje su se odlučile na suprotstavljenost sa Rusijom, sa jedne strane,   snižavanjem cena nafte pokušavaju da budu igrač na svetskom energetskom polju, a sa druge teže da sačuvaju privilegovane odnose sa najvećim svetskim izvoznikom nafte, tj. sa  Saudijskom Arabijom.

Pri tom saudijske vlasti shvataju da one u sferi energetike ne raspolažu dovoljnim polugama uticaja na američku politiku, ako ni zbog čega, a ono zato što se na teritoriji SAD eksploatiše otprilike polovina  količine nafte koju ta zemlja troši, a druga polovina se uglavnom pokriva preko isporuka iz drugih zemalja Amerike (najpre iz Venecuele i Kanade).[4]

U takvoj situaciji može da se očekuje prelazak Saudijske Arabije na aktivniju i samostalniju politiku u Evroaziji. Može da se očekuje i sudar ne samo sa Iranom, već i sa Turskom, članicom alijanse NATO.

U nekim regionalnim konfliktima (najpre u Siriji) Ankara i Rijad predstavljaju taktičke saveznike, ali  težnja obe države da postanu regionalni lideri objektivno vodi jačanju suparništva i suprotstavljenosti. Taj proces prate, sa jedne strane pokušaji obe strane da na svoju stranu privuku SAD, a sa druge traženje novih saveznika među kojima se može   naći i Rusija.

Aktiviranje vojne politike Saudijske Arabije je samo jedan od elemenata koji mogu da naprave velika geopolitička pomeranja na Bliskom Istoku, jugoistočnoj Evropi i na širokoj teritoriji postsovjetskog sveta. Drugi element je – spoljnopolitička aktivnost Turske. 

Obe zemlje prikazuju vrlo upečatljiv rast vojnih troškova. Ankara jača aktivnost na Balkanu, u Crnomorskim zemljama, na Kavkazu, u Srednjoj Aziji. Aktuelnu politiku Ankare karakteriše izvesna dupla usmerenost: sa jedne strane težnja da ostane saveznica SAD, a sa druge  pokušaji da se preko kritika SAD i određenog zbližavanja sa oponentima Vašingtona zaradi politički kapital. To  potvrđuju  predstave koje su se učvrstile u turskoj eliti, da Turskoj pripada „centralno mesto u celoj Evroaziji – u Evropi, na Balkanu, Crnomorskom pojasu i na Kavkazu, u Istočnom Sredozemnom pojasu, na  Bliskom Istoku i u Centralnoj Aziji posebno“ (kako to govori Umut Arik, poznati diplomata – predsednik Turske agencije za međunarodnu saradnju).[5]

Tako da Sem Perlo-Friman, rukovodilac programa SIPRI za istraživanje vojnih troškova, uopšte ne preteruje kada upozorava na pretnju od  „regionalnih trka u naoružanju“.

U Ankari se vrlo pažljivo prati šta se radi u Saudijskoj Arabiji. Ozdžan Tikit, komentator u turskim izdanjima Haberturk , konstatuje da su „zahtevi saudijskog rukovodstva uznemirili Obamu“ jer su se saudijci već  izjasnili protiv politike koju SAD vodi na bliskom Istoku.

Ozdžan Tikit spoljnopolitičke prioritete Saudijske Arabije  objašnjava na sledeći način: „Rijad je započeo sukob u kome za njega postoje dve crvene linije. Jednu određuje imperativ borbe protiv  antimonarhističkih pokreta i njihove ideologije. Radi se o radikalnim organizacijama kakve su „Al-Kaida“ i „Islamska država“, pokreti „Arapsko proleće“ i „Muslimanska braća“. Odatle kod  njih i nepoverenje prema narodnim pokretima koji se pojavljuju u islamskom svetu. Rijad je usmeren na uklanjanje pretnji te vrste, ma gde da se oni u islamskom svetu pojave, i bukvalno „skokom na glavu“  uranja u svaki međunarodni savez. Postojanje druge crvene linije uslovljeno je postojanjem Irana… 2005.godine je kralj koji je nedavno preminuo nazvao Iran „glavni neprijatelj Saudijske Arabije“ i još „zmija kojoj mora da se odrubi glava“. Postoji  mnogo načina zbog kojih je Iran proglašen  za neprijatelja, ali najvažniji je imperijalna politika Teherana sa naglaskom na šiizam. Rijad se pribojava mogućnosti   Irana   da podigne  ustanak među šiitskim stanovništvom Saudijske Arabije. Za saudijce je postojanje jakog Irana  prava katastrofa. Sirija: i Asadov režim u Siriji za Rijad  predstavlja pretnju, jer ga smatraju za iranskog  jataka. Saudijsko rukovodstvo mašta o Siriji u kojoj bi bio formiran emirat ili, kao u Egiptu, u kome bi vladala diktatura.“[6]

Ozbiljnu korekcije u strategiji Rijada mogu da izazovu  događaji u Jemenu u kome su veće vojne uspehe izvojevale proiranske snage, kao i rast unutrašnjih protivurečnosti u samoj Saudijskoj Arabiji. Sve to može da izazove  promenu  rasporeda snaga u četvorouglu Rusija – SAD – Turska – Saudijska Arabija. Postoje razlozi i da se pretpostavi da će u perspektivi turski pravac spoljne politike za Vašington postati važniji od saudijskog. Zbignjev Bžežinski je još krajem devedesetih godina 20.veka, konstatovao  da Ankara „stabilizuje region Crnog mora, kontroliše pristup iz njega u Sredozemno more, uravnotežuje Rusiju na Kavkazu, i još uvek ostaje protivotrov za muslimanski fundamentalizam i predstavlja  južni bedem  za NATO.“[7]

Otada je važnost Turske za spoljnu politiku SAD porasla još više, između ostalog i zbog grešaka koje je Vašington napravio na Bliskom Istoku. „Sjedinjene Američke Države, – piše nemački ekspert Folker Pertes, – više ne predstavljaju u potpunosti državu – hegemona. One su sada  regionalna država i faktički  „sused“ Irana, Saudijske Arabije i Sirije“. Sjedinjene Države moraju da vode računa da, kako to smatraju eksperti Nacionalnog obaveštajnog saveta SAD, do 2025.godine „Veliki Bliski Istok“ može da postane arena prave trke u nuklearnom naoružanju, u kojoj će učestvovati i Turska, i Saudijska Arabija, koje dotle mogu da razviju „sopstvene nuklearne programe za naoružanje“.

U tom kontekstu treba da se konstatuje i sve veća uvučenost  Turske u evropske poslove (od tradicionalnog interesa za Balkan do učestvovanja u realizovanju energetskih projekata). I tu interesi Ankare i Rijada pre mogu  da budu suprotni, nego istovetni. Konkretno, formiranje 1995.godine Evroazijskog islamskog saveta, do koga je došlo na inicijativu Turske, a koje ujedinjuje muslimanske opštine Balkana, Kavkaza i Srednje Azije, predstavlja  odgovor na formiranje Islamskog saveta za Istočnu Evropu pod okriljem Svetske islamske lige („Rabita“) koji podržava Saudijska Arabija.

Važan stožer za saradnju Ankare i Rijada predstavlja borba za evropsko tržište. Prema podacima za 2013.godinu Turska je na spisku trgovinskih partnera EU po obimu ukupne robne razmene zauzimala 6.mesto sa 128,156 milijardi evra. Obim trgovinske razmene EU sa Saudijskom Arabijom je bio duplo  manji  (63,833 milijardi evra), ali je i takav pokazatelj bio dovoljan da saudijci na navedenom spisku budu na 11.mestu i budu jači od Kanade, Alžira, Ujedinjenih Arapskih Emirata, Australije i Južnoafričke Republike. Uopšte ne treba da se sumnja da će i Turska i Saudijska Arabija sledećih godina još više jačati svoju trgovinsko-ekonomsku ekspanziju u Evropi.

Što se tiše Ankare i Rijada takođe može da se očekuje veće interesovanje za igru protivurečnosti koju vodi  SAD  sa Evropom. Kako te protivurečnosti izgledaju Evropljanima nedavno je pisao francuski Liberation: „Evropljani polažu nadu u stabilnost Afrike, obzirom da se u odnosu na nju nalaze bukvalno na drugoj obali, dok Amerikanci u tom regionu peru ruke. Amerikanci pokušavaju da igraju na kartu Irana koji je, po njihovom mišljenju, sposoban da obezbedi stabilnost na Bliskom Istoku kvalitetnije nego Saudijska Arabija. Evropljani, pak, podržavaju sunite zato što ne žele da u regionu u njihovoj blizini bude samo jedan „domaćin“ – Iran. U odnosu na Rusiju Amerikanci zauzimaju mnogo čvršću poziciju od Evropljana, zato što su njihovi ekonomski interesi u njoj vrlo mali, i oni ne žele konkurenciju Rusije na međunarodnoj areni, te su zainteresovani su za stabilnost Azije mnogo više nego za blagostanje Evrope.“ Glavni zaključak Liberationa  je sledeći: „Stvoren u novim pograničnim sporovima regionalni haos za sobom vuče svetski haos“ što vodi slabljenju transatlantske veze“.[8]

____________________________________________

Odrednice:

[1] sipri.org

[2] sipri.org

[3] books.sipri.org

[4] Shaffer B. U.S. Policy Toward The Caspian Region: Recommendations for the Bush Administration // CSP Policy Brief № 5. Caspian Studies Program. Cambridge University. July 2001.

⁵ Valasek T. U.S. Policy Toward the Caspian and Black Sea Region // Connections. 2003. Vol.II. № 1. P.16-17.

[5] Arik U. Turkey and the International Security System in the 21st Century // Eurasian Studies. 1995/96. № 4. P.8.

[6] http://modernlib.ru/books/bzhezinskiy_zbignev_kazimezh/velikaya_shahmatnaya_doska/read_4/

[7] http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2006/september/tradoc_122530.pdf

[8] http://trade.ec.europa.eu/doclib/docs/2006/september/tradoc_122530.pdf

Izvor: Fond Strateške Kulture