Antibriselski protesti u EU – primer za Srbiju

Dok premijer Srbije Ivica Dačić podvrgava ponižavajućoj kritici sve one koji sumnjaju u neophodnost što skorijeg stupanja zemlje u EU – pošto je, jeli, geografski ona daleko od Rusije – u samoj EU se odigravaju događaji potpuno suprotnog usmerenja.

Masovni događaji koji su se odigrali u Mađarskoj, u okviru Dana nezavisnosti prethodne nedelje, prvi put su u novijoj istoriji zemlje bili propraćeni veoma izraženim parolama protiv politike EU i “inostranog kapitala”. Uzimajući u obzir stepen popularnosti sadašnje vlade premijera Viktora Orbana i njene nesumnjive ekonomske uspehe, konflikt između Budimpešte i Brisela će narastati, uvlačeći u svoju orbitu i druge države Centralne i Istočne Evrope.

Na jesen 2014. godine u Mađarskoj se očekuju parlamentarni izbori i – opozicija levog centra je već požurila da optuži Orbana i njegove saradnike za pokušaj da iskoriste istorijski datum radi predizbornih ciljeva. Slične tvrdnje imaju i izvesnu zasnovanost. U svesti naroda Centralne i Istočne Evrope, istorijska prošlost i turbulentna sadašnjost su toliko isprepleteni da se svaki iole značajniji datum koristi u političke i nacionalističke svrhe. Takvih datuma je u istoriji same Mađarske, više nego dovoljno. To je i formirano u XI veku prostrano Kraljevstvo Svetog Ištvana, koje je između ostalog uključivalo i sadašnje teritorije Slovačke, Hrvatske i Transilvanije, kao i sudbonosni za srednjevekovnu mađarsku državu, poraz od Turaka 1526. godine u bici kod Mohača. Tu je i Prvi svetski rat koji je lišio tadašnju Mađarsku kao deo Habzburške monarhije, dve trećine teritorije i stanovništva, a na kraju i krvavi događaj iz 1956. godine, koji su se odigrali već tokom članstva zemlje u socijalističkom bloku koji je predvodio SSSR. Međutim, istine radi treba istaći da je baš Viktor Orban manje od drugih istaknutih mađarskih političara naklonjen političkoj konjukturi u ocenjivanju goreukazanih istorijskih činjenica. Njegova politička karijera 1989. godine je počela sa oštrim kritikama Sovjetskog Saveza i odbrane samostalnog puta državnosti Mađarske.

Istina, antibriselski  odzivi u tadašnjoj Mađarskoj koja je težila što bržem stupanju u EU i NATO, nisu se baš mogli jako čuti. Iz jednog prostog razloga – nije se imalo šta posebno kritikovati. U modernom obliku današnje EU odmah posle porođajnih Mastrihtskih muka, umesto EURA je funkcionisao neartikulisani EKU (nešto slično prenosivoj rublji iz perioda SEV), a kao glavno dostignuće evrointegracija videla se mogućnost bezviznog putovanja po Evropi (u tom smislu i po zemljama bivšeg Ištvanovog kraljevstva). Posle stupanja Mađarske u EU 2004. godine (istina, uz očuvanje mađarske forinte) postalo je zakonomernim uspehom svih mađarskih vlada u prethodnih 15 godina, od perioda takozvane “tranzicije”.

No, samo posle nekoliko godina euforije, u Mađarskoj i njenim susedima u regionu, počela je da raste zabrinutost i novi zamajac nacionalističkih osećanja. Ispostavilo se da EU ne samo da nije sposobna da pruži novi podsticaj društveno-ekonomskoj sferi, nego je u koje-čemu lišila istočnoevropske zemlje dostignuća koja su stekli u socijalističkoj epohi – značajnih industrijskih kapaciteta i tradicionalno razvijene poljoprivredne proizvodnje, uobičajenih tržišta. Od Mađara, Čeha, Poljaka, Slovaka (a od 2007. godine i Rumuna i Bugara) tražilo se da praktično odustanu od nacionalno orjentisane privrede, trgovine i spoljno-političke nezavisnosti, kao i kulturno-istorijskih tradicija. A od 1999. godine pridodali su i zahtev da se “stegne kaiš” radi spasavanja “prekreditiranih” Grka ili nemačkih burgera ili briselskih birokrata.

Među mnogim zdravo mislećim političarima u zemljama Centralne i Istočne Evrope, oni su uspeli da izbegnu sablazni na talasu evroskepticizma, da krenu “nazad u SSSR” i počeli su da razrađuju svojevrstan “treći put”. Radi se o pokušaju da se usvoje određeni aspekti socijalno-ekonomskog i političkog kursa, koji su realizovale mnoge uspešne zemlje izvan EU i evrozone – u jugoistočnoj Aziji, Latinskoj Americi, pa i u samoj Turskoj. Čak i Orbanovi briselski i vašingtonski kritičari iz EU i MMF, moraju da priznaju da je zemlja pod rukovodstvom njegove vlade “izašla iz recesije dobivši smanjenu inflaciju i smanjenje nezaposlenosti”.[1]

Polumilionski miting Orbanovih pristalica koji je održan 23. oktobra u Budimpešti postao je masovna podrška uzetom kursu – u kome istorijske paralele i određena doza nacionalizma samo potkrepljuju zahteve za očuvanjem nacionalne samostalnosti u rešavanju socijalno-ekonomskih i političkih problema.[2] U svom govoru, Viktor Orban je indikativno osudio i komunističke godine totalitarizma i krvavo gušenje ustanka 1956. godine i savremenu ekspanziju inostranog kapitala i politiku EU, pozvavši da se za početak sačuva nacionalna valuta. Naravno, nije zaboravio ni opoziciju, koja po rečima premijera “laže i radi u interesu stranaca”. “Pred nama je teška borba, nama je potreban svaki čovek, i mladi i stari, od univerzitetskog profesora do mesara” – izjavio je Orban u stilu srednjevekovnih vojskovođa.[3]

A o tome da se politika njegovog kabineta zasniva na realnoj oceni situacije, govori i objektivna pozicija koju je zauzela zemlja po pitanju svog učešća u projektu Nabucco. U proleće 2012. godine Viktor Orban se založio za izlazak Mađarske iz tog projekta, koji predviđa izgradnju skupih i nerentabilnih gasovoda – u čiju efikasnost ne veruju ni mnogi stručnjaci od autoriteta. Za razliku od tog projekta, ruski projekat “Južni tok” ima realnu sirovinsku bazu i neophodno finansiranje. Savet direktora OAO “Gazprom” je na svojoj sednici već 29. oktobra usvojio povećanje investicionog programa za 2013. godinu i usvojio 705 milijardi rubalja do 1,026 triliona rubalja – između ostalog i u okviru realizacije projekta “Južni tok”.[4]

Ukoliko se vlada Mađarske u ovom trenutku suprotstavi težnjama rukovodstava EU, MMF-a i drugih međunarodnih institucija na preteranoj kontroli nad različitim aspektima života u zemlji, tada će se i u ostalim istočnoevropskim zemljama pojaviti ne manje ozbiljne pretenzije prema Briselu. Konkretno, u svojevrstan “antibriselski front” se mogu uključiti Bugarska i Rumunija, koje je Brisel više puta odbio da priključi “Šengenskoj zoni”. Pa evo, ovog meseca je Evropska komisija pod pritiskom Nemačke, Holandije i Francuske ponovila svoj poziv Sofiji i Bukureštu, da se ne teše iluzijama. Ako su ranije evropski činovnici govorili zamagljeno o pitanjima kriminala, nedostatku demokratskih političkih institucija, slaboj kontroli nacionalnih granica, to se sada glavni problem za obe zemlje konkretizovao – u pitanju je problem sa Ciganima. Po mišljenju Brisela, vlade Bukurešta i Sofije ne teže socijalnoj integraciji lokalnih Cigana na društveni život, iako je za te ciljeve već izdvojena “milijarda eura”.

Na račun te milijarde, Briselu je požurio da odgovori Ministar inostranih poslova Rumunije Titus Korlecjan. Na specijalno zbog toga organizovanoj konferenciji za štampu u Bukureštu, on je slične tvrdnje nazvao “bajkama” koje nemaju veze sa stvarnošću. Pored toga, po rečima rumunskog ministra, na prostorima EU živi oko 15 miliona Cigana koji nisu rumunski državljani i o kojima realno niko ne brine. A zahtevi se daju samo Bukureštu i Sofiji.[5]

Bugarska takođe vidi političke motive u odugovlačenju vlasti EU da se Balkanske zemlje priključe Šengenskom sporazumu. Prema rečima predsednika zemlje Rosena Plevnelijeva i Sofija i Bukurešt su “tehnički spremni” da rade u smeru koji interesuje EU. “Ovde se ne radi o specifičnoj politici ove ili one zemlje, ovde se radi o pitanju Evropske Unije. Kada je zemlja poput Bugarske sa svoje strane delovala potpuno odgovorno, investirajući stotine miliona na obezbeđenje granica, onda ona u potpunosti treba da računa na evropsku solidarnost” – istakao je predsednik Bugarske.[6]

Što je istina, istina je – u današnjoj EU od solidarnosti nema ni traga. I potpuno je moguće da u mesecima koji su pred nama, budemo govorili suprotno – o antibriselskoj solidarnosti država Centralne i Istočne Evrope i njihovim mogućim saradnicima izvan regiona. I u tom savezu moglo bi se naći mesto i za Srbiju. Sledeći “geografsku” logiku premijera Dačića, taj savez je nešto bliži Srbiji nego Brisel.

Izvor: Fond Strateške kulture