Antifašistički ili veliki otadžbinski rat

Neobično je da za jedan tako često imenovan „fenomen“ kakav je fašizam ne postoji jasna i sveobuhvatna definicija niti sažet popis indikatora koji bi neko društvo ili državu okvalifikovalo kao fašističko a još manje da postoji sveobuhvatan opis ko je sve „fašista“ i po čemu se fašizam razlikuje od drugih totalitarnih sistema. Potom i „zavrzlama“ da li je nacizam[1] zaseban „fenomen“ ili samo podvrsta fašizma sa naglašenim ekspanzionizmom i antisemitizmom.

Kako bilo, danas je etiketirati svog političkog protivnika ili neistomišljenika pridevom „fašista“ postalo već uobičajena stvar.

Istovremeno sa fašizmom pojavio se antifašizam, kao njegova filozofsko-teoretska negacija ali i praktično delovanje, protiv njega kao ideje i protiv nosilaca fašističkih ideja i prakse realizacije tih ideja.

Ova, za neke možda akademska pitanja, za nas Srbe su fundamentalna pitanja koja još uvek traže odgovore. Odgovore od kojih zavisi naš odnos prema drugima ali i sebi samima.

Ideološki motivi za napad na Kraljevinu Jugoslaviju

Sile „osovine“ su napale Kraljevinu Jugoslaviju iz geostrateških razloga ne baveći se posebno njenim unutrašnjim političkim uređenjem. Naravno da su nacisti voleli države sa „jakim vođama“ (Musolini, Franko, Antonesku…) ali to za njih nije bio ključni motiv u odnosu na zahtev da države vode pronemačku politiku i učestvuju u nemačkim ratnim naporima. Ako prihvatimo da je nacizam samo jedna vrsta fašizma specifična za režim koji je vladao u Nemačkoj u periodu od 1933. do 1945. godine bez sumnje se može konstatovati da su Kraljevina Jugoslavija kao država a Srbi kao narod bili žrtva fašističke agresije. Aprila meseca 1941. godine Jugoslaviju[2] su napale Nemačka (sa Austrijom), Italija (sa anektiranom Albanijom), Mađarska i Bugarska. Prema starom običaju, Srbi se nisu bavili unutrašnjim uređenjem i načinom funkcionisanja država agresora. Srpskom vojniku nije od značaja bilo da li je Nemačka nacistička, Italija fašistička, Mađarska i Bugarska isto to ili nešto drugo. Svaki napadač na slobodu, suverenitet i teritoriju je agresor i protiv njega se mora boriti. Po logici unutrašnjeg uređenja naš otpor NATO agresiji je „antidemokratski“ rat jer su države agresori formalno bile demokratske države.

Fašistima na vlasti u državama agresorima je, donekle, kao jedini potencijalni ideološki saveznik na prostorima Kraljevine Jugoslavije bio pokret „Zbor“ Dimitrija Ljotića koji je na zadnjim izborima pred početak Rata osvojio tek nešto iznad 1% glasova i nije imao svoje predstavnike u skupštini. Hrvatske ustaše i VMRO su bili u potpunosti suzbijeni u zemlji i održavali su se samo zahvaljujući stranim sponzorima u emigraciji. Sve ostale političke opcije, sem komunista[3] koji su zbog protivljenja celovitosti države i njenom ustavnom uređenju i upotrebi terorizma bili van zakona, bile su u „igri“ da osvoje mesta u parlamentu i utiču na zakonodavnu vlast (uključujući republikance i socijaliste).

Ideološki motivi za napad na SSSR

Na antifašizmu kao formalnom sadržaju Drugog svetskog rata posebno insistiraju zemlje naslednice SSSR-a imajući u vidu da je rat koji su sile Osovine vodile protiv njih imao ideološku konotaciju „borbe protiv boljševizma“ na koji je odgovoreno „borbom protiv fašizma“.

Suštinu ideološke osnove koju je Hitler imao za napad na SSSR dao je Vilhelm Kajtel, feldmaršal, načelnik štaba Vrhovne komande nemačkih Oružanih snaga (u pismu svom braniocu na Nirnberškom procesu dr-u Neltu, 25. septembar 1946. g.) prenoseći zaključke sa generalske konferencije pred napad na SSSR:

„Bio je to poslednji zajednički dogovor pre početka rata na Istoku, na koji je Hitler pozvao najviše vođstvo Istočnog fronta i glavnih komandi, na kome je on svim žarom i energičnošću izneo svoje poglede na ovaj ideološki rat koji nam neposredno predstoji. Firer je uopšte bio uključen u ideju da je njegova životna misija uništenje komunizma. A to je: ’Uništavanje komunizma pre nego što komunizam uništi nas’. Smatrao je isključenim da se na duže staze može paktirati sa komunizmom. Video je privredni slom Nemačke u gvozdenom obruču koji Staljin može svakim danom sve više stezati, kako mu bude volja, u zajednici sa zapadnim silama, sve do konačnog uništenja Nemačke. Zato je stavio sve na jednu kartu: rat! Znao je da će ceo svet biti protiv nas ako karta protiv Rusije ne upali. Firer je znao šta znači rat na dva fronta. On je uzeo svu odgovornost na sebe, nažalost potcenjujući Staljinovu državu, njene rezervne snage, i samim tim uništio i sebe i državu koju je stvorio – Treći rajh.“ Istom prilikom Hitler je nagovestio naredbu, koja je 6. juna 1941. godine i formalno izdata a koja se u žargonu zvala „Komesarska naredba[4]“ i predstavljala je prvu naredbu za masovne likvidacije bez ikakvog saslušanja ili postupka[5].

Nemci su i u izvođenju operacija po Hitlerovim nalozima uzimali „komunizam“ kao realan faktor. Tako je odlučeno da se u Staljingradu (po njegovom zaposedanju) likvidiraju svi muškarci a žene deportuju jer je grad „prožet komunističkim duhom posebno opasan“.

Ako je u prvim danima Crvena armija i bila pod uticajem komunističkih komesara, duh vojske se veoma brzo menjao. Kada je Crvena armija već prvih dana nemačke agresije[6] počela da popušta, Kominterna je pozvala sve komuniste da se stave u službu odbrane „prve zemlje socijalizma“. Ali istovremeno i sam Staljin se vratio ruskoj patriotskoj retorici, motivišući sve građane SSSR-a da se stave u odbranu Otadžbine. U svom govoru na Crvenom trgu na paradi 7. novembra 1941. godine, između ostalog, Staljin je rekao: „… poverena vam je velika osobodilačka misija. Zato budite dostojni te misije! Rat koji vi vodite je oslobodilački rat, pravedan rat. Neka vas u ovom ratu nadahnjuju viteški likovi naših velikih predaka, Aleksandra Nevskog, Dmitrija Donskog, Kuzme Minjina, Dmitrija Požarskog, Aleksandra Suvorova, Mihaila Kutuzova! … „

Već 22. juna 1941. godine mitropolit Sergije, pošto je saznao za početak rata, napisao je pismo pastirima i vernicima Ruske pravoslavne crkve, blagoslovivši sve one koji su upućeni na front:

„Fašistički pljačkaši napali su našu domovinu. Gazeći sve vrste ugovora i obećanja oni su nas iznenada napali a krv naših civila je već natopila zemlju. Ponavljaju se vremena Batu kana, nemačkih vitezova, Karla Švedskog, Napoleona. Jadni potomci neprijatelja pravoslavlja žele još jednom da pokušaju da bace naš narod na kolena i nateraju nas da se žrtvujemo za dobrobit i celovitost otadžbine, krvavim zavetom ljubavi prema njoj.

Ali to nije prvi put da ruski narod mora izdržati takva probu. Uz Božju pomoć, i ovog puta on će razvejati fašističku neprijateljsku silu u prašinu. Naši preci nisu gubili veru ni u najtežim trenucima bez obzira na ličnu opasnost, izvršavajući svoju dužnost prema domovini i veri, izlazeći kao pobednici. Ne sramotimo njihovo slavno ime i mi – pravoslavci, njihovi srodnici po telu i u veri….

Crkva Hristova blagosilja sve pravoslavne na zaštiti svetih granica naše domovine. Gospod će nam darovati pobedu[7].“

U drugoj godini rata broj političkih radnika u armiji je bio limitiran na 122.000 (nekoliko procenata ratne armije) i bitno su redukovana ovlašćenja koja su imali u odnosu na komandni kadar.

Vođstvo SSSR-a se, umesto klasnoj solidarnosti, vratilo praktičnijim idejama panslavizma i slovenske solidarnosti, kritikujući one koji su, poput Josipa Broza, pokušavali da u ratnom haosu realizuju revolucionarne ciljeve na račun zajedničke borbe protiv okupatora[8].

Rusija kao država ima više razloga da insistira na antifašističkom karakteru Drugog svetskog rata u kome je učestvovala. U odnosu na strahote koje su okupacione snage proizvele na teritoriji SSSR-a, nazivi poput ”odbrambeni” ili ”oslobodilački” deluju bledo jer ne oslikavaju sav zločinački potencijal agresora. Otelotvoriti sav zločinački karakter agresora u pojmu „fašizam“ pojačava utisak i pojednostavljuje percepciju rata ali i štedi vreme na nabrajanju kolone zemalja koje su uz Nemačku uzele učešća i agresiji (Italija, Finska, Mađarska, Rumunija pa redom dobrovoljci i legionari iz cele Evrope, od Norveške do Hrvatske i od Španije do Estonije). Ipak, pored ideološke retorike, u svojim ratnim planovima Hitler kao cilj ne navodi promenu društvenog uređenja na zauzetim teritorijama već potpuno razbijanje SSSR-a kao države i uništenje Slovena, kojima je namenjena uloga robova u novom svetskom poretku.

Nemačka je nastojala da svoj pohod na istok predstavi kao sveti rat za Evropu i zato je sve svoje neprijatelje na kontinentu u to vreme pokušala da etiketira kao komuniste. U tom duhu je i naredba štaba nemačke Vrhovne komande od 16. septembra 1941. godine, sa potpisom Kajtela, a koji se odnosio na mere za gušenje ustanka u Srbiji, da se „svaki akt uperen protiv nemačke okupacione sile, bez obzira na bliže okolnosti pojedinih slučajeva, mora svesti na to da je komunističkog porekla“[9]. Još pre ovog naređenja, u svojim izveštajima nemački organi su govorili o ustanku koji se „pogrešno naziva komunistički“.

Retorika je radi propagande bila da se radi o borbi protiv komunista ali u operativnim naredbama generala Bemea i onim koje tretiraju odmazde jasno se određuje da su žrtve represalija i Jevreji i komunisti i demokrate[10]. Stotine plakata kojima se objavljuju streljanja u postupku odmazde za učinjene napade ili sabotaže navode istovremeno i komuniste ali i pripadnike JVuO i njihove simpatizere. Nemcima to nije bilo toliko važno kao što je srpskoj istoriografiji da popiše kao žrtve samo one sa pobedničke strane, praštajući okupatoru svoje sunarodnike koji nisu imali isto političko opredeljenje.

U otporu okupaciji i Sovjetskog Saveza i Jugoslavije jedan deo boraca i simpatizera je verovatno bio motivisan i ideološkim razlozima, posebno ukoliko su se i sami kao komunisti našli na listi za uništenje. Ipak, daleko veći deo građana je bio opredeljen patriotskim motivima. I ruski i srpski narod znali su da razdvoje Otadžbinu, kao nešto vredno i neprolazno što se mora braniti i odbraniti, od vlasti koja je predstavljala samo prolazni oblik organizovanja zajednice i koja se smenjuje i ponovo uspostavlja.

Insistirati na antifašizmu kao osnovnom sadržaju Drugog svetskog rata je sužavanje njegovog okvira na jedan segment totalnog rata u kome su se sukobile ne samo države već i njihovi društveni materijalni pa i moralni kapaciteti. Rusija i Srbija su oduvek bile na putu osvajačima sa istoka i zapada pa bili oni Turci, Nemci ili Anglosaksonci. Napadali su ih pod raznim izgovorima i povodima, nekad otvoreno i bahato a ponekad prikriveno i pod raznim izgovorima, od kojih je u prošlom veku „komunizam“ bio jedan od „popularnijih“. Ni Rusima ni Srbima antifašizam nije neophodan kao opravdanje zašto brane svoju Otadžbinu. Naravno, branili su je od fašista ali su je branili i braniće je i od svih drugih agresora ma odakle dolazili i kako sebe zvali. Zbog toga, ne odustajući od antifašizma, svoje učešće u Drugom svetskom ratu i Rusi i Srbi treba da nazovu „Veliki otadžbinski rat[11]“ jer on u celini objašnjava napor celog, nepodeljenog naroda u borbi protiv neprijatelja koji jeste bio fašistički ali kome ni motivi ni akcije nisu bile limitirane samo ideološkom osnovom.

Antifašizam je ugrađen u temelje savremene Evrope ali je njegova nedovoljna teoretska zaokruženost i široko tumačenje doprinelo da se kao fašističke mogu tretirati i potpuno umerene konzervativne političke opcije pa čak i verske zajednice. Istovremeno, očito fašistički metodi i postupci (posebno na međunarodnom planu) koje provode sile koje teže svetskoj hegemoniji ostaju nekažnjeni ili se ponovo, po starom fašističkom metodu, žrtve okrivljuju za svoju „zlu sudbinu“. Tragikomično je da Nemačka danas zauzima moralni sud oko toga da li je nešto fašističko ili ne. Tako danas na političkom planu i u istoriografiji imamo revizionizam ali ne kako nam ga javno predstavljaju, da fašisti pokušavaju da ospore antifašizam. Revizionizam je kada Nemačka pokušava da odgovornost za svoj nacizam delegira drugim državama. Širom Evrope se nemačkim novcem finansiraju istraživanja koja treba da pokažu kako nisu samo Nemci krivi za rat i patnje ljudi, već odgovornost snose „svi“[12]. Potenciraju se „priče o malim ljudima iz pobedničkih ali i poraženih naroda“ kojima je rat doneo nesreću i bol…. favorizuju se priče o nekakvom nemačkom pokretu otpora, koga realno nije bilo.

Fašizam nije jedini i krajnji neprijatelj Srba, Rusa i drugih slobodarskih naroda. Fašizam je samo jedna faza (doduše surova i opasna) u neprekinutoj viševekovnoj agresiji. Agresiji čiji se nosioci i oblici ispoljavanja neprekidno menjaju ali čiji je cilj uništenje pravoslavlja kao najozbiljnije alternative obezduhovljenoj „zapadnoj“ civilizaciji i Rusije kao utočištu slobodnih ljudi koji na druge gledaju kao sebi ravne i veruju da je duhovno nadmoćno nad materijalnim.

________________________________________

[1] Nacizam, nacional-socijalizam, nemačka nacional-socijalistička radnička partija

[2] U svim nemačkim dokumentima za napad na Jugoslaviju izričito se navodi pridev „srpska“ uz vojsku, vojne jedinice ili otpor agresiji.

[3] Jedan od mitova je da su se samo komunisti borili za radnička prava. Pretežni deo radničke klase u Kraljevini je preferirao sindikalnu borbu i glasao za neku od političkih partija za koju je smatrao da najbolje zastupa njegove interese.

[4] Zvaničan naziv naredbe je bio „Smernice za postupak sa političkim komesarima Crvene armije“ (nem. Kommissarbefehl), Politički komesari Crvene armije su prva kategorija lica (pre Jevreja) za koje je doneta odluka o masovnom uništenju bez ikakvog drugog razloga ili krivice. Da neko bude pogubljen bilo je dovoljno da se konstatuje da je „politički komesar“.

[5] O istom sastanku u Ratnom dnevniku je u nešto sažetijem obliku ostavio zapis i Franc Halder (Franc Halder) general-pukovnik, načelnik štaba Vrhovne komande kopnene vojske: „Uzejamna borba dva pogleda na svet. Osnova za uništenje boljševizma je socijalni kriminal. Komunizam je nečuvena opasnost za budućnost. Moramo odstupiti od stanovišta vojničkog viteštva. Komunista niti je bio niti će biti – drug. Sada je u pitanju uništavajući rat. Ako tako ne postupimo, mi ćemo doduše, neprijatelja pobediti ali ćemo posle 30 godina ponovo stajati nasuprot komunističkom neprijatelju. Mi ne vodimo ovaj rat da bismo neprijatelja konzervirali.

[6] Pored Nemačke u agresiji su učestvovale Finska, Italija, Slovačka, Hrvatska (13. juna 1941. godine pristupila Trojnom paktu), Mađarska i Rumunija kao i dobrovoljačke i SS jedinice iz većeg broja država.

[7] http://www.sedmitza.ru/lib/text/439892/ Dokumentы Rusckoй Pravoslavnoй Cerkvi perioda Velikoй Otečestvennoй voйnы

[8] U poznatom pismu Kominterne od 5. marta 1942. godine, u kome traže obustavljanje socijalne revolucije, kao i primedbama na „Proglas narodima okupiranih zemalja Evrope“ od 6. marta 1942. godine, u kojima se tražilo da izostavi delove o ukozi Komunističke partije i hvalospeve Staljinu već da u njemu podrži opšti krakter antiosovinske borbe i značaj saveznika Engleske i SAD., Josip Broz Tito – Sabrana dela, knjiga 9, 81,224 i 256.

[9] Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, knjiga 1, dokument 159.

[10] Prethodno je 25. septembra 1941. godine Beme izdao naredbu kojom je proglasio ne rat protiv komunizma već protiv celog srpskog naroda: „ …Kao oluje je zemljom prohujala nemačka odmazda. Mi smo se sa svim svojim snagama morali okrenuti novim krupnijim ciljevima. To je za Srbiju bio znak za jedan nov ustanak u kome su kao žrtve pale već stotine nemačkih vojnika. Ako ovde ne postupimo sa svim sredstvima i sa najvećom bezobzirnošću, naši će se gubici penjati do neizmernosti. Vaš zadatak je da prokrstarite zemljom u kojoj se 1914. potocima lila nemačka krv usled podmuklosti Srba, muškaraca i žena. Vi ste osvetnici tih mrtvih. Za celu Srbiju se ima stvoriti zastrašujući primer koji mora najteže pogoditi celokupno stanovništvo. Svaki koji blago postupa greši o živote svojih drugova. On će biti pozvan na odgovornost bez obzira na ličnost i stavljen pred ratni sud“. Zbornik dokumenata i podataka o NOR-u, knjiga 1, dokument 173.

[11] Termin „Veliki otadžbinski rat“ (rus. Velíkaя Otéčestvennaя voйná), vezan za stariji termin „Otadžbinski rat 1812“ koji se odnosio na otpor Napoleonovoj invaziji, pojavio se prvi put u novinama Pravda 23. juna 1941. godine neposredno nakon nemačke (snaga Osovine) invazije i glasio je „Vtoraя otečestvennaя voйna sovetskogo naroda“. Ovako formulisani naziv rata imao je, nesumnjivo, za cilj da probudi patriotska osećanja i već na početku ukaže na neminovnost njegovog pobedonosnog završetka.

[12] Lep primer je knjiga Milana Radanovića, „Kazna i zločin, snage kolaboracije u Srbiji“, Beograd, 2015, koji je finansiran sredstvima fondacije „Rosa Luxemburg Stiftung“, a koja se bavi svaljivanjem tereta ratnih zločina na nemačke saradnike i one koji su se borili protiv nemačkog okupatora sa ciljem da se teret nemačkih zločina relativizuje.s

Izvor: Analitički forum