Бајденов поход на Европу

Америка се враћа. Кључна парола, и порука, новог америчког председника којом је ушао у Белу кућу је вишезначна. С њом језде планетарним медијским и политичким простором звани и незвани вашингтонски телали, објашњавајући шта је у њој коме намењено. И шта ко може да очекује од тог звучно најављеног „праска“ и великог повратка. Тимови аналитичара и теоретичара се упињу да из те кратке пароле, која се интерпретира као рески контрапункт програмском слогану Доналда Трампа: Америка пре свега – извуку далекосежне поруке. Она главна би, у тим нескривено еуфоричним интерпретацијама, требало да гласи: Америка неће бити (изолационистички) загледана у саму себе, фокус империје (макар она била и на заласку) биће, и мора бити, цео свет.

Васкрсавање тих глобалних амбиција и аспирација да се уреди и „поравна“ (готово војнички) хаотични свет у драматичном превирању по ригорозном америчком рецепту – с нама, иначе смо против вас! – Џо Бајден је сликовито и недвосмислено сажео, одређујући сопствену, недвосмислену улогу и позицију неприкосновеног режисера и диригента у свему томе: седеће, поручио је, „уврх стола“. Да би у тим амбицијама планетарних размера успео, Бајден зна да најпре мора успешно да оконча нови крсташки рат који тријумфално најављује. Овога пута, у сумраку старих идеологија, стварање нове идеологије, за „21. век“: беспоштедном обрачуну демократија с аутократијама.

Европски скептицизам

Новом америчком председнику у овом рату су потребни, као у сваком рату, савезници. Отуд позив да се створи (институционално обавезујући) „савез демократија“. И као први конкретан потез у остваривању тог подухвата, планирани Бајденов „поход на Европу“ (прва половина јуна) ради „освежавања“ традиционалних и некад поузданих а сада, за разлику од оних далекоисточних и неупитних (Јапан), поколебаних и несигурних европских партнерстава: њих је, по тумачењу нових вашингтонских званичника, Доналд Трамп багателисао и отворено игнорисао.

Иако се Бајденова одлука да Европа буде прва спољнополитичка станица и адреса тумачи као знак „ренесансе“ трансатлантских односа и офанзивног „лечења“ уздрманог поверења с ове стране Атлантика у све непредвидљивију, драматично и драстично подељену Америку, Бајденов „поход на Европу“ је, очигледно, врло неизвесна мисија: и фанатични европски „атлантисти“ сумњају у повратак времена (готово) непомућене хармоније.

Нови амерички председник, упркос свему, верује у „велики заокрет“. Његови најближи сарадници поручују да би Бајден могао бити „најевропскији амерички председник“. И да је одлучан да поправи све што је његов претходник Доналд Трамп у трансатлантским односима „покварио“. То, међутим, по свему судећи, неће бити лако.

Иако се у идеји лансираној у Трампово време, да Европљани морају узети судбину у своје руке (Ангела Меркел) и градити сопствену, стратешку аутономију (Емануел Макрон) како би постали, и били, активан и уважаван „играч“ на све компликованијој и проблематичнијој глобалној политичкој сцени, није далеко одмакло, накупила се уочљива доза европске скепсе и резервисаности према Вашингтону. Уз то иде уочљива европска сумња да ће таква Америка, с уздрманим политичким системом, моћи да оствари глобално вођство, и под Бајденовом паролом да се „Америка вратила“.

Најновија истраживања ауторитативних европских института, међу којима и истраживање Европског савета за спољну политику, показују наглашену скепсу према америчком политичком систему (седам од десет анкетираних у једанаест европских земаља верује да је тај систем готово разрушен) и Бајденовој способности да ублажи унутрашње поделе у САД, да се значајније ангажује у решавању међународних проблема (климатске промене, мир на Блиском истоку, европска безбедност, односи с Русијом и Кином) и, коначно, да „води свет“.

Ова истраживања показала су парадоксалну ситуацију: међу европским (ЕУ) земљама које упркос готово општем неповерењу према Америци (само девет одсто Европљана јој верује!) наглашено поверење у САД и амерички политички систем исказују Мађарска и Пољска, државе које су се нашле на удару жестоких критика управо из Вашингтона и појединих европских престоница због „недемократског и ауторитарног система владавине“. Оцењујући то као „шокантну европску ситуацију“, Тимоти Гартон Еш, утицајни британски политички аналитичар, тражи да Бајден приликом предстојеће посете Европи интервенише, укори и „казни“ две „својеглаве“ и ауторитарне чланице ЕУ које највише верују Америци.

Бајден, иначе, треба да учествује на самиту Г7 у енглеском Корнволу (од 11. до 13. јуна), да се затим састане с лидерима ЕУ у Бриселу и, коначно, учествује на НАТО самиту 14. јуна. Последња „ставка“ и станица у програму америчког председника изазива највише интересовања и – стрепње: има, наиме, оних који се плаше да би Бајден у најављеном рату између демократије и аутократије могао да „гурне“ НАТО у ситуацију каква је постојала у време Хладног рата.

Од порука са тог самита могла би умногоме да зависи судбина, и исход, планираног Бајденовог сусрета с руским председником Владимиром Путином. У време писања овог текста још нису били прецизирани ни датум ни место одржавања руско-америчког самита. Вашингтон би желео да то буде управо у време Бајденовог боравка у Европи (јун), а као потенцијални домаћини сусрета, од којег би много тога могло да зависи, не само у односима између две велесиле, који су тренутно затегнути готово до пуцања, најчешће се спомињу Финска и Аустрија.

Затезању „конопца“ готово до пуцања допринео је и сам Бајден. У готово ратничком походу против аутократија, под паролом да „демократије а не аутократије успоставе правила понашања у свету“, Бајден је узео на нишан, као главне мете, Кину и Русију. И њихове лидере, Сија Ђинпинга и Владимира Путина. Уочљиве су, међутим, нијансе у вербалној паљби: према Русији и Путину био је грубљи и немилосрднији. Русију је означио као опасног противника и непријатеља, а у једном телевизијском интервјуу сагласио се чак (и нечувено) с водитељем да је Путин „убица“. Кина је у том Бајденовом фокусирању главни ривал и велики изазов а да Си Ђинпинг „нема никаквих склоности ка демократији“, мисли да је „аутократија (против чега, иначе, нови амерички председник „иде на барикаде“) талас будућности“, да „демократија не може увек да функционише у сложеном свету“.

Поен за Путина

Иако је „отворио фронт“ против Русије, Бајден је прагматично проценио да није исплативо и упутно улазити у фронтални сукоб с Москвом. Одмах по доласку у Белу кућу потписао је продужење јединог још преосталог америчко-руског споразума који се тиче контроле и ограничавања наоружања (у овом случају нуклеарног, СТАРТ) и, недавно, одустао од конфронтације у ионако запаљивом украјинском питању. Москва је, слањем трупа уз границу с Украјином, јасно и одлучно ставила до знања да је спремна да одговори на сваку провокацију. У руско-америчком балансирању над украјинском провалијом, Бајден је, констатује британска новинска агенција, „први трепнуо“. Поен за Путина: зазвонио је телефон у Кремљу, из Вашингтона је стигла понуда о самиту…

Према Кини није отворен, барем не још, вербални фронт. Јесте, међутим, немилосрдна конкуренција у којој Сједињене Америчке Државе имају све мање шанси. Кинеска економија је у незаустављивом успону и само је питање тренутка када ће престићи америчку. И по снази и по технолошким иновацијама. Већ сада, Кина има трговинске везе с више земаља него Америка. И због тога је Вашингтону потребан јак савез снажних економија, пре свих немачке (укључив ЕУ) и јапанске.

Чини се да Американци имају још извесну војну предност и покретљивост (базе практично по целом свету и снажна логистика), али полако губе политичку. Захваљујући управо снажној економији и финансијској способности да широм света убризгавају астрономске износе инвестиција (Нови пут свиле) и успешној „вакцина офанзиви“, Пекинг стиче политичке поене и тамо где је, колико до јуче, био амерички „забран“. У неким чланицама Европске уније, на пример.

Спекулације о америчко-кинеском рату

Ако је у кинеском случају изостао Бајденов вербални рат, учестале су књиге, чак ауторитативних аутора, који предсказују неминовни, и неизбежни, али велики и разарајући рат између Сједињених Америчких Држава и Кине. У аргументацији за тај „неизбежни сукоб“, који би попримио планетарне размере, узимају се у обзир жаришне тачке које би могле да распламсају ратни пожар (Тајван, на пример), а потеже се и Тукидидова формула о неминовности сукоба државе (или империје) у успону и оне на заласку, на античком примеру Спарте и Атине.

Једну од најновијих књига о, ето, неизбежном америчко-кинеском рату потписала су звучна имена, амерички писац и авганистански ветеран Елиот Акерман (41) и (још звучнији коаутор) амерички адмирал (са четири звездице) Џејмс Ставридис (66), први морнарички (високи) официр који је 2009. преузео команду над НАТО трупама у Европи. Хилари Клинтон је у (губитничкој) председничкој кампањи рачунала с њим као потенцијалним потпредседником, а победник у том дуелу Доналд Трамп као с могућим шефом дипломатије.

Толико о ауторској легитимацији и легитимности геополитичког трилера 2034. Те године аутори, наиме, предвиђају да ће избити америчко-кинески рат. Тај рат би, међутим, могао да букне знатно раније, рекао је адмирал и аутор трилера новинарима Шпигла (од 17. априла 2021.). То су му, каже, изричито саопштили високорангирани официри. Међу њима и командант америчких оружаних снага у индопацифичком простору, адмирал Филип Девидсон. Адмирал је уверен да би рат могао да букне за шест година: око Тајвана се, у Јужном кинеском мору, увелико гомилају америчке ратне лађе и бомбардери…

Нови председник је и Балкан уврстио, истина на шестом месту, својих спољнополитичких приоритета. Наша ситуација у свему овоме зависи од слагања геополитичких карата и интереса у троуглу САД-Русија-Кина. Амерички телали (а тај појам, углавном незваничних, али утицајних гласноговорника споменуо сам на почетку текста) програмирано упозоравају Београд да би Србија лако могла да се нађе на увек опасној, и фамозној, „линији ватре“. Бивши амерички амбасадор у Београду (2007-2009) Камерон Мантер је усред Београда (Београдски центар за безбедносну политику) упозорио „будите с нама пре него што постанете проблем“.

А у америчкој интерпретацији Србија постаје проблем ако је савезник и пријатељ Русије и Кине, земаља које представљају „отворену претњу“ Сједињеним Америчким Државама. Из тога се извлачи констатација да је стратешки проблем на Балкану чињеница да Русија и Кина имају „активног партнера“ у региону: Србију.

Бајденова нова геополитичка слагалица искључује, очигледно, сваки независан глас у спољној политици и појединачни, национални државни интерес, самосталност и несврстаност. И кад су у питању „велики партнери“, у које Вашингтон, кад је о Европи реч, рачуна пре свега Велику Британију, Немачку и Француску. И мали, где је смештена Србија, чак и кад се означава као стратешки важна, и најважнија, у региону.

---

Извор: Печат