Bakir Izetbegović i Muslimansko bratstvo kao ubice BiH

Bakir Izetbegović nastavlja lažima, apelacijama i tužbama da provocira političke i pravne sukobe između Bošnjaka i Srba, gradeći najviši stepen mržnje među njima. Neodmerene i ničim izazvane uvrede koje je Izetbegović uputio Srbiji, optužbama da je organizovala i sprovodila genocidne akcije na tlu BiH, samo su nastavak politike konflikta, destrukcije i destabilizacije koju vodi ovaj besprukupulozni i korumpirani političar iz Sarajeva. Baš zato Bakir Izetbegović je najveći problem Bosne i Hercegovine, izgradnje njenih institucija, poštovanja ustavnih prava, obaveza i naravno „Evropskog puta“.

Odvratna politička biografija, sina Alije Izetbegovića, puna korupcije, organizovanog kriminala, političkih ubistava i ratnih zločina svedoči o nama samima i vremenu u kojem živimo, kao i o našem zajedničkom moralnom padu i političkom besmislu dogovorne politike u kojoj afroazijske koncepcije dominiraju dok navodno predvode BiH na putu ka EU. Ovih dana, uspeo je Bakir isprovocirati i negativne stavove poslovično prijateljski raspoloženih međunarodnih zvaničnika u BiH prema njemu i njegovim radikalnim verskim organizacijama.

Svaki razgovor o Bakiru Izetbegoviću uglavnom je polazio od uloge radikalno fundamentalističke organizacije SDA i njene političke doktrine i taktike čime je bezlični ali korumpirani fundamentalista ostajao na margini interesovanja javnosti.

Pokušaj da se „u zadnji čas“, u svojevrsnom cajtnotu podnese zahtev za reviziju tužbe protiv Srbije u ime cele Bosne i Hercegovine (jer samo država može pred ovim sudom tužiti drugu državu) nije samo pravno pitanje; jer pitanje osnovanosti zahteva za reviziju i njegove unutar-bošnjačke primene, nikoga ne treba da zanima. Kakvog smisla ima papagajski ponavljana mantra da Izetbegović ne može podneti tužbu u ime BiH ili da takva tužba nema šanse na uspeh?!

To uopšte nije pitanje, jer ova tužba, kao i apelacija kojom se zabranjuje Dan Republike Srpske ustanovljen pre početka rata, ili, kriminalni istražni postupci protiv celog rukovodstva Republike Srpske i srpskog naroda u BiH, koje provodi do kraja kriminalizovano, neustavno, politički usmeravano Tužilaštvo BiH ima prevashodno političku dimenziju vraćanja u javni prostor teze o genocidnosti srpskog naroda!

Ovde treba pomenuti i odnos prema vehabijskim zajednicama i terorističkoj pretnji – potpuno kontrolisanje ucenjenog ministra bezbednosti Dragana Mektića, direktora agencije SIPA Perice Stanića i zamenika direktora OBA-e Trifka Buhe (koga u Banjaluci zovu „Pediculus pubis“ a ponekad i „Četvorka“, što predstavlja pomoćnika i polovnjaka glavnog obaveštajca „Osmice“) – koji ne smeju prokomentarisati ni konsolidovani izveštaj Saveta bezbednosti UN o aktivnim teroristima i terorističkim organizacijama u svetu i BiH; ne smeju pomenuti teroristički napad u Zvorniku, ubistvo policajca na dužnosti; ili ubistvo dva vojnika u Sarajevu (Rajlovac je deo Sarajeva). Ispada da o tome više znaju u Sjedinjenim Američkim Državama, navodeći oba ova akta, naveli su i vreme izvršenja, cilj akcije i izvršioce: Nerdina Ibrića i Enesa Omeragića. Ni taj spisak niko nije prokomentarisao, potvrđujući glavni razlog objavljivanja celovitog spiska 78 terorističkih akcija u svetu – da akcije nisu adekvatno praćene u javnosti, pa ni u bh javnosti.

Štaviše, i hapšenje 14 lica u Austriji, među kojima je 7 lica iz BiH, bilo je stidljivo prokomentarisano od strane direktora SIPA-e Perice Stanića – i neuverljivo, jer je rekao: „Među 14 privedenih je četiri do pet državljana BiH“! I ova izjava, koja umanjuje značaj „Bosanske terorističke mreže“ i njenu moć van granica zemlje, otkriva stepen uključenosti bezbednosnih agencija u rešavanje ovog problema.

Niko ih nije konsultovao, niko ih nije uključio a podatak da su „četiri do pet lica iz BiH“ upravo otkriva glupost i bezobrazluk, podanički mentalitet nesposobnih policajaca koji Izetbegovićevoj politici predstavljaju samo toalet papir kojim se uklanjaju tragovi fekalija sa jedne odvratne politike koja proizvodi nesreću, mržnju, sukobe i žrtve.

Otuda i pitanje za „sarajevske SZP Srbe“ – one koji dele vlast u zajedničkim institucijama: „Zar vam se ne gadi biti deo toga?“ Biti deo takve vlasti i na taj način predstavljati zemlju i svoj narod?!

Jer, u biti, o osnovanosti zahteva za reviziju ne odlučuju ni Govedarica, Borenović ili Ivanić – o tome odluku donose sudije, u onom istom međunarodnom sudu pravde koji je već adresirao deo krivice za Srebrenicu samoj Srbiji, navodeći ponovo tezu o „lokalnom genocidu“ koji Srbija nije sprečila i zbog čega je sav vojni i politički vrh Srbije i Republike Srpske osuđivan, kažnjavan i ubijan po Haškim kazamatima.

Bakirovi partneri iz Republike Srpske se pozivaju na taj sud u Hagu i njegov pristup, usput citirajući tradicionalne neprijatelje koji su tražili od Bakira da ne podnosi zahjev za reviziju u ime BiH: ali, šta će oni uraditi – koju političku meru će preduzeti?

To je najvažnije političko pitanje: šta je odgovor i šta su spremni učiniti oni Srbi koji u Parlamentarnoj skupštini BiH glasaju usaglašeno sa Bakirom Izetbegovićem; oni Srbi koji u Savetu ministara podržavaju Denisa Zvizdića i generalnu politiku SDA; oni Srbi kojima ne smeta tabla na većnici na kojoj se čitav njihov narod imenuje zločinačkim. Do kada će ti i takvi Srbi u Sarajevu deliti vlast sa osobom koja svojata celu Bosnu i Hercegovinu, čineći sve što može da sruši Republiku Srpsku i njen ustavni kapacitet onako kako je rušio sve njene simbole (grb, zastavu, Dan Republike Srpske…) i u čemu ga jedino sprečavaju Predsednik, Vlada i Narodna Skupština Republike Srpske, a oni koji mogu nešto uraditi u Sarajevu, nazovi predstavnici Republike Srpske, ne osećaju potrebu, da na ta, eminentno politička pitanja ugrožavanja ukupnog položaja srpskog naroda u zajedničkoj državi, odgovore makar jednom političkom merom a ne jadnim i bijednim saopštenjima punim mržnje prema institucijama u Banjaluci i prljavim napadima na izabranog Predsednika Republike.

Stvarno, zar oni ne osećaju gađenje zbog činjenice, da služe kao jeftini alibi srpske neravnopravnosti u politici države koja zabranjuje dolazak Predsedniku Srbije, koja organizuje atentat na Premijera Vlade i agresivne obaveštajne prodore prema Srbiji. Šta je njihov politički odgovor osim kukavičkog podaništva!?

Bakir Izetbegović ne predstavlja Bosnu i Hercegovinu, ova država nije njegova svojina. O tome danas otvoreno govore Bošnjaci u: Zenici, Tuzli, Visokom, Živinicama, u sarajevskoj opštini Stari Grad, Goraždu, Sanskom Mostu, Bihaću, Zavidovićima, Tešnju, Mostaru…

Kad je reč o lažnoj borbi protiv korupcije koja ovoj strukturi Srba iz Sarajeva služi kao opravdanje za antisrpsku politiku i napade na sve institucije Republike Srpske, da ukažemo na novu činjenicu: prema pouzdanim izvorima iz Tužilaštva BiH, tužilaštvo je primilo obiman materijal protiv Bakira Izetbegovića za kako navode višemilionsku i višegodišnju pljačku novca. Prema istom izvoru, u istrazi se navodi i deo koji direktno povezuje Izetbegovića sa vlasničkim udelom u BBI Banci i BBI Centru Sarajevo, te objektu milionske vrednosti na Poljinama iznad Sarajeva.

Istraga Izetbegovića povezuje i sa 2 ofšor kompanije u Istambulu preko kojih je Izetbegović kupio 4 stana i kuću na ime jednog od direktora tih kompanija i ime svoje sestre, a koji je pod direktnom komandom Al-Shidija, kontraverznog saudijskog biznismena. Al-Sahidi se dovodi i u vezu sa ratnim prikupljanjem novca porodice Izetbegović iako se većem delu tog novca nikada nije ušlo u trag. Ali Al-Sahidi je priznao da se na snimcima sa mnogih skupova iz tog vremena, nalazi i on.

Upravo je to najveća korupcija ikada napravljena i organizovana u BiH u ratnom i poratnom vremenu: krađa humanitarne pomoći u vrednosti od preko pet miliona dolara i krađa vojničkih plata Armije R BiH u visini od preko dvadeset miliona maraka, koja je organizovano otkupljena za dva posto nominalne vrednosti od vojnika da bi sa tim ogromnim novcem, bila prisvojena sva imovina u državnom vlasništvu, zgrade, fabrike, šume i poljoprivredna zemljišta. što i jeste bio osnovni cilj Alije Izetbegovića i njegove SDA – u krvi svojih podanika, stvoriti veliko bogatstvo, za nekoliko porodica, koje su uglavnom „sarajevske došle“; doseljeni papci u društvu nekih afro-azijskih pljačkaša i ubica. Koliko su oni „novca oprali“ da bi finansirali vehabijske nehljeboviće i da bi ih pripremili za verski rat šaljući ih u Siriju, Irak i Avganistan – plaćajući njihovu evakuaciju i povratak u zemlju i finansirajući njihove dženaze ili lečenje?

Čija je Vakufska banka (udružena sa Depozitnom bankom i UPI bankom) ako nije u većinskom vlasništvu Jasina el Kadija i Šafika Ayada, milionera, sponzora terorizma i veletrgovaca oružijem. Šta se dešava u toj banci, u kojoj svoj komad kolača ima i radikalni vehabijski imam Džamije Kralj Fahd, Nezim Halilović Muderis?! 

To prljavo pranje novca zbog finansiranja terorističkih organizacija i terorističkih aktivnosti, prljavih banaka i fondacija koje tome služe – to se ne pominje zbog SDA.

U načelu, Stranka demokratske akcije je neskriveno i agresivno, nastupala kao radikalna verska grupa nastala na fundamentalizmu Alije Izetbegovića, njegovoj programskoj orijentaciji iskazanoj u „Islamskoj deklaraciji“ i geopolitičkom projektu neoosmanskih ambicija uspostavljanja „Zelene transverzale“. Alija Izetbegović, zločinac poremećenih društvenih vrednosti i diskursa neprimerenog tradiciji BiH, bivše Jugoslavije i Evrope, koji je „odlučno“ i zločinački žrtvovao mir zbog navodne suverenosti, teško da je mogao završiti svoj politički put na drugačiji način. Ali, njegovo političko nasleđe nastavilo je da živi kroz njegovu stranku i „Princa islamizma“, sina Bakira. Odreći se Alije, svoga oca, Bakir nije ni mogao ni hteo, jer i stranku i nacionalno liderstvo, dobio je na tom nasleđu a ne na svojoj sposobnosti.

Nije se odrekao ni one Bosne koja predstavlja amanet njegovog oca, koga često ističe i kućni prijatelj dinastije Izetbegović, predsednik Turske Erdogan. Zahvaljujući Alijinom političkom testamentu, saradnja militantnog islamističkog faktora u regionu Balkana je na najvišem nivou, personalno i organizaciono. Vehabije BiH, Kosova, Sandžaka i Makedonije su međusobno povezane – vrše zajednička predavanja, okupljanja, finansiranje zajedničkih projekata i orijentisani su na Bosnu kao centar delovanja i bazu. Iako vehabijske vođe iz BiH ne upravljaju strukturama na Kosovu, Sandžaku i Makedoniji, ipak je njihov uticaj ogroman, stalan i neosporan.

Kada je reč o bezbednosnim agencijama u regionu, njihova saradnja je uvek vezana samo za određeno vreme i određenu, konkretnu akciju. Nije permanentna i nije intenzivna. Još uvek ne postoji spremnost da se u potpunosti nadziru i kontrolišu sve identifikovane grupe radikalnih islamista u regionu te da bezbednosne agencije (Bosne i Hercegovine, Srbije, Kosova i Makedonije) preduzimaju adekvatne mere sinhronizovano i kontinuirano. Saradnja među bezbednosnim agencijama je nedovoljna i svedena na razmenu informacija o već utvrđenim počiniocima krivičnih dela za kojima je izdata međunarodna poternica. Na taj način slanje boraca na ratište u Siriju i naročito intenzivan povratak nakon teških vojnih poraza, odvija se nesmetano. Vrlo malo radikalnih vođa se vratilo sa ratišta; i kad je reč o odlascima, povratku ili pogibijama – uglavnom je reč o manje poznatim, mladim licima koji iz socijalno-ekonomskih razloga ili zbog ideološke indoktrinacije islamističkom ideologijom osećaju vezanost za sudbinu Sirije.

Javnost i bezbednosne službe na zapadu su bili šokirani snimkom na kojem se vidi osoba koja stoji iznad jednog ubijenog sirijskog vojnika. Posle se ustanovilo da je reč o jednom od komadanata pobunjeničkih snaga, Halidu al-Hamadu, poznatom i kao Abu Sakar. On se saginje, vadi nož i počinje da seče telo ubijenog sirijskog vojnika. Iz tela nožem vadi organ ubijenog vojnika, drži ga u ruci, te uzvikuje prema kameri: “Kunem se da ćemo vam pojesti srca i jetru, vi Asadovi psi”. U pozadini se čuje manja grupa koja uzvikuje ”Allahu ekber”. Odmah zatim Abu Sakar prinosi krvavi organ ustima i počinje da ga grize, posle čega se snimak završava. Tako su na Vozućoj i Tešnju ubijani Srbi, u zločinačkom pohodu mudžahedina pod zaštitom policije kojom su upravljali Šefik Džaferović i Šemsudin Mehmedović.

Prva pouka zapadnim zemljama je bila da se ovaj snimak ne emituje na kontrolisanim medijima na zapadu i arapskim zemljama (Al Džazira, Anadolija, Federalna TV ili BH TV…) i na tu činjenicu skrenuo je pažnju predsednik Tramp. U Sarajevu tu temu ne otvaraju ni kadrovi SDS-a koji su zaduženi za bezbednost zemlje i koji su plaćeni da se bore protiv terorizma. Ni Dragan Mektić, Trifko Buha kao ni Perica Stanić – ni Mirko Šarović kao ni Igor Crnadak iz Saveta ministara – ne žele da nasekiraju Bakira Izetbegovića pominjući mu ranjenike koji su sa sirijskog i iračkog ratišta zbrinuti u bolnicama Sarajeva, Zenice i Tuzle. O takvom povratku sa sirijskog ratišta još nijedan Bakirov Srbin iz Sarajeva nije progovorio.

Ovih dana politika Saveza za promiene postaje pročitana knjiga izdaje i kukavičluka, dok lideri te grupacije poručuju cjelokupnoj srpskoj javnosti da ništa ne brine i da tužba nije osnovana. Hag će to za Srbe, pravno i pravedno završiti – imaju oni poverenja u taj sud i znaju kakva će biti odluka. Jadno.

Izvor: Fond Strateške Kulture